субота, 15.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:45

Секуларизовати Сребреницу

Аутор: Тодор Куљићуторак, 05.07.2016. у 08:15

 

Дискурс о Сребреници је вишеслојан. Јесте реч о геноциду, али се код политичара у региону може уочити и сродност између његове инструментализације и порицања. У чему? У сличној ексклузивној националној мартирологији и у неговању сличног симболичког потенцијала неискоришћеног права одмазде. Двадесет година после Сребренице Срби и Бошњаци су још нераздвојиви делови истог дискурса из којег не могу да се испетљају. Само су наизглед пренаглашени бошњачки ислам на једној и светосавско православље на другој страни радикалне крајности овога дискурса. Ако се пажљивије размотри целина која је, заправо, истина, јер није истина изоловани део дискурса, онда је узајамна сродност можда видљивија. Као што су национализми увек реактивни јер се хране страхом од оног Другог, тако и грађански рат сећања око Сребренице већ 20 година успешно одржава страх између Срба и Бошњака.

Не мислим само на десничарска обележавања ослобођења Сребренице у Србији. Мислим и на службена извињавања политичара који не заборављају јер је незаборав Сребренице и Кравица важан симболички капитал. Али незаборав злочина јесте користан само уколико није претња новом одмаздом. Овде није чак на делу ни употреба злочина него националне сапатње. На бошњачкој страни то је више од поштовања убијених, то је незаменљиви политички капитал; сећање на Сребреницу, највећи холокауст у Европи после Другог светског рата, јесте услов очувања државе Бошњака у хришћанском окружењу. Али и на другој страни, Срби никад не могу Бошњацима опростити Сребреницу, зато што су у свету стигматизовани као злочинци. Шта чинити?

Да се поменути злочин збио само 15 година раније био би назван братоубиством

Треба изменити перспективу и запитати се да ли је за критички дискурс важније рећи да је реч о Бошњацима које су убили Срби или је реч о томе да је јача група људи побила слабију групу људи. Зашто је ова друга оцена важнија? Због необориве чињенице да су и џелати и жртве били људи истог језика, сродне културе и сродног порекла. Управо то замагљују обе сукобљене групе које, упркос снажном антагонизму, мисле на сличан начин.

У дискурсима о Сребреници који данас превладавају још нема критичке самоспознаје зато што се заборавља да су брутални пореци припадања, убилачки идентитети (православни и исламски), крајем 20. века у БиХ исконструисани.

Како? Тако што нису увек били хегемони. На Косову све доскора није било џамија, а и у БиХ их је све до деведесетих година 20. века било много мање. И српских богомоља такође. Цркве су свуда идентитетске карауле. Религијски поредак припадања био је маркиран као непремостива граница између две групе људи и јула 1995. Није овај масакр правдан уништењем групе која је говорила другачијим језиком и имала другачији менталитет. Убијани су припадници друге вере и отуда је идеологија масакра провидна конструкција и фикција у мери у којој је онострано садржано у њему недоказиво. Доказиво је једино то да су жртве и џелати из јула 1995. у Сребреници били сродни људи, Бошњаци и Срби који говоре истим језиком, који су одувек заједно живели и који су се не тако давно заједнички називали Југословенима. Нису, међутим, доказиви различити онострани путеви после смрти у измаштаним религијама – оквирима сукобљених борбених идентитета.

Да се поменути злочин збио само 15 година раније био би назван братоубиством, јер су џелати и жртве били у истом световном поретку припадања. Није то велика мудрост, зна то свако ко је служио ЈНА. Након распада Југославије и социјализма конструисани су и легализовани нови борбени идентитети и нови пореци припадања. Националистички и верски. Самозаслепљивање које отупљује. Како се извући из ових топлих идентитета или, како би Ниче рекао, из зеленоливадске среће стада?

За почетак се ваља упитати да ли је злочин у Сребреници био геноцид над странцем или можда масакр унутар исте групе? Релативисти ће рећи да одговор зависи од хегемоних идентитета који су у транзицији. Критички тумачи ће, пак, рећи да постоји врховни идентитет који не трпи транзицију, начело о једнакости свега што носи људски лик, постулат изведен из разума, а не из измаштане вере или из исконструисане нације. Ако се за нацистички холокауст може рећи да је био насиље једног хомосапиенса над другим истим хомосапиенсом, за Сребреницу се може рећи, да не одемо предалеко у апстракцију, да су тамо Југословени убијали Југословене. Непуне четири године пре овог масакра и убице и џелати су живели у истој држави, а преко ноћи су им верски идентитети постали убилачки. Зато је милиметар самосумње у ове идентитете вреднији од километара самосажаљења.

* Професор Филозофског факултета у Београду


Коментари58
dee0b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Предраг Илић, Бања Лука
Овај чланак је баш онакав какви су чланци које пишу филозофи. Само још једна теорија и покушај чепркања по узроцима и последицама. Само још један покушај изједначавања и вештог балансирања уз другарску самокритику. Има мали недостатак. Нема много везе се истинском генезом сукоба на том простору. Али увек пишу о томе они који тамо нису били па ваде своје мишљење и информације из новина, страначких платформи и рекла-казала, трудећи се да буду објективни. Јер историја и проблем почињу од тренутка кад су они одлучили да се тим проблемом баве. И опет су криви попови. Нису криви стари дугови из времена вишевековног терора и трпљења? А овде се не заборавља. Испада да смо се за вратове похватали из чиста мира уз малу асистенцију поповлука. Питао сам се често да ли је комунизам тешка церебрална болест, док је демократија неизлечива гнојно-венерична. Одговор који сам открио је поражавајући. Још је горе.
banker
svi navedeni argumenti važe i za Jasenovac - i to je najveći problem.... kako i ustaše shvatiti kao naše." јер су џелати и жртве били у истом световном поретку припадања"
F. T.
Veoma je lako prodavati (loše) intelektualizovane i (tužno) elokventne interpretacije da bi se opravdale titula i konfuzna ubeđenja salonskog komunizma - na papiru. S druge strane, veoma je teško razumeti ljude od krvi i mesa koji su ginuli, ubijali se, ranjavali i bili ranjavani - iz fotelje i preko papira. Mogli biste iz fotelje izaći makar do istorijskih arhiva i pogledati i neke papire, koji nisu terminološka i ideološka papazjanija discipline bez cilja i metode.
Бранко Ђоковић
Писати овакве есеје о наводној суштини злочина у Сребреници и око ње је, по мом дубоком уверењу, депласирано док се не рашчисте бројне дилеме које код разумних људи још увек постоје. Кажем разумних, јер сматрам да је неразумно било какве политичке и пре свега пропагандне ставове узимати као готове премисе, и на њима заснивати даљу причу. Дефиниција геноцида, општеприхваћена и јасна без дилеме, светлосним годинама је далеко чак и од најгорег сценарија ових догађаја којих су фундаменталистички пропагандисти уопште и могли да се досете, како би Србе, уместо оних којима је геноцид био и државна и национална политика у протеклом веку, прогласили геноцидним народом и одсада па надаље, лошим момцима! Кад народна клетва каже "Семе ти се затрло!", то је метафора за геноцид, а нешто ми прича о којој се овде ради, не личи на то, чак ни издалека. Брутална освета над заробљеницима - то да, тежак злочин - и то без дилеме, али се нико не пита ЗАШТО??? Освета је овде једини неупитан мотив!
ЛеЈо
Муслимани у Сребреници су поубијани не зато што су муслимани већ из освете што су поубијали недужне Србе по околним селима, што је Србе вратило у Други светски рат и сећање на злочине Ханџар дивизије и остале кољаче. То је била освета. Али када би се пребројале све жртве на једној и другој страни још из Првог светског рата, до последњих ратова, видело би се да су Срби имали најбројније жртве. Међутим, због нашег незнања да презентујемо те податке и полтронства наших политичара испада да смо ми крвници и злочинци, а истина је да су прави злочинци постали жртве.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља