субота, 26.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 08.07.2016. у 08:30 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН ЖИВКОВИЋ, ПИСАЦ

Зашто да пишем о научној фантастици, кад у њој живимо

Неки овдашњи писац још може преко везе да објави књигу у, рецимо, Македонији, али нипошто на другом крају планете
(Фото сајт Зорана Живковића)

Прва асоцијација на име нашег писца Зорана Живковића (1948) у вези је са новим преводима његових књига у свету. А има их свуда: у САД, Италији, Чешкој, Русији, Пољској, Украјини, Словенији, Јапану, Португалији, Бугарској, Немачкој, Енглеској, Јужној Кореји, Француској, Мађарској... Зоран Живковић аутор је двадесет једног прозног дела, међу којима су: „Библиотека”, „Кораци кроз маглу”, „Скривена камера”, „Мост”, „Читатељка”, „Амаркорд”, „Последња књига”, „Есхерове петље”, „Писац у најам”, „Пет дунавских чуда”, „Велики рукопис”, „Зборник мртвих”... Живковић долази из Португалије, где је имао врло запажен наступ, а управо му је објављено и 150. издање прозног дела. 

На основу података о бројним преводима ваших књига у иностранству, као и чињенице да је амерички издавач „Кадмус прес” почео да објављује ваша сабрана дела на енглеском језику, може се закључити да се ваша каријера успешније развија у иностранству него у Србији. Зашто је то тако? Како то да се ваше књиге преводе прогресивно, као по неком прецизном научном пројекту?

„Кадмус прес” управо је почео да објављује моје прозне књиге на енглеском у оквиру пројекта „Колекција Зорана Живковића”. Изаћи ће укупно 30 томова – 10 у тврдом повезу, 20 у меком, као и 20 дигиталних издања. Ниједан српски писац није још био у прилици да види свој целокупан опус на енглеском као јединствено издање код истог издавача. Уз то, као посебан том у комплету појавиће се обимна студија о мојој прози из пера водећих изучавалаца књижевности с енглеског говорног подручја. Са 85 страних издања објављених у 23 земље на 20 језика ја сам далеко најпревођенији живи српски писац. Уз поменути темпо изласка књига код „Кадмуса”, број страних издања ускоро ће достићи и премашити невероватних 100. У низу земаља ја сам једини представник савремене српске прозе чије се књиге могу наћи у књижарама: у Бразилу, рецимо, Саудијској Арабији, Јужној Кореји, Јапану... Зашто је то тако? Претпостављам да је посреди квалитет моје прозе. Шта би друго могло да буде? Неки овдашњи писац још може преко везе да објави књигу у, рецимо, Македонији, али нипошто на другом крају планете. Тамо морате да победите у жестоком међународном надметању с водећим именима светске прозе.

Какве утиске носите са скорашњег гостовања на Лисабонском сајму књига?

Изванредне. У земљи Сарамага и Песое мене већ дуго прихватају као веома угледног писца. Тамо ми је до сада изишло шест наслова, међу којима је нарочито популарна „Библиотека”. Овај роман већ се појавио у три издања, а у припреми је и четврто. Уз то, та књига је уврштена у обавезну средњошколску лектиру, а по њој је приређена и запажена позоришна представа у Порту.

Уприличене су и две промоције мог романа „Књига”, који се појавио управо за Лисабонски сајам књига – једна на самом Сајму, а друга у књижари Бертран, најстаријој на свету. Поред тога, дао сам низ интервјуа за водећа гласила у Португалији: дневник „Дијарио де нотицијас” посветио ми је пуну страну, „Публико” чак две, престижни радио Антена 2 емитовао је разговор са мном у два дела, појавио сам се на националној телевизији...

Књига је у вашој прози мистични предмет, полазиште детективске истраге, пут у метафизичко. Ако су књижаре и библиотеке места укрштаја светова, да ли је такво и ваше поимање књижевности?

Претпостављам да јесте. Почетком четрдесетих година прошлог века Борхес је свим потоњим писцима упутио велики изазов, саздавши своју чудесну „Вавилонску библиотеку”. Готово све моје прозне књиге својеврстан су одговор на тај изазов. Можда је то најочитије у мом кратком роману који нимало случајно носи наслов „Библиотека”. Са седамнаест страних издања до сада, посреди је најпревођенија српска књига у овом веку. То је такође једина српска књига која је икада добила једну америчку књижевну награду – „Светску награду за фантастику” 2003. Критичар „Њујорк тајмса” написао је поводом овог дела да ме оно чини „главним кандидатом за новог Борхеса”.

Како је настајао лик инспектора Дејана Лукића у вашој романескној трилогији, који истражује свет књига као неки подземни лавиринт?

И ту је посреди био одговор на изазов. Умберто Еко је једном приликом написао, коментаришући светски успех свог ремек-дела „Име руже”, да је изванредно тешко бити оригиналан у писању такозване прозе детекције, будући да су, како изгледа, готово све замисли већ исцрпене. Отпочевши повест о инспектору Дејану Лукићу, желео сам да се отиснем једним од ретких још неистражених путева, те је тако настала трилогија „Папирус”, односно оно што су амерички критичари назвали „метафикционални трилер”. Веома би ме радовало да наша национална телевизија преточи „Папирус” у кратку серију. Али, изгледа да их то не занима, те ће тако, вероватно, трилогију екранизовати нека страна телевизија, која ме озбиљније схвата као писца. Баш као што су моје приче биле добре за радио Би-Би-Си, али не и за домаће радио станице...

Обично се сматра да сте писац научне фантастике, зато што се зна да сте преводили класике овог жанра, уређивали СФ едиције, написали „Енциклопедију”. Фантастика је идеална метафора, неки се чак писци овог жанра сматрају пророцима у нашем времену. Да ли је фантастика и за вас заиста тај универзални језик метафора?

Писцем научне фантастике непоколебљиво ме сматрају они који, из оправданих или неких других разлога, нису прочитали ни једну једину моју књигу. Да јесу, лако би се уверили да у мојим прозним књигама нема ни помена од СФ жанра. Научном фантастиком бавио сам се у знатно млађем добу, у разним својствима, али никада као писац. Уосталом, моје је чврсто уверење да више и нема научне фантастике. Зашто и даље писати о њој када живимо у научној фантастици?

Што се тиче фантастике без икаквог префикса, држим да је она најотменији и најизазовнији вид савремене књижевности, баш због изванредног метафоричког потенцијала који сте поменули. Управо траје стасавање целог једног новог фантастичког покрета у књижевности, који још није ни добио назив. Велика ми је част да суделујем у овом процесу настајања, заједно с још неколико веома значајних савремених прозаиста с разних страна света.

Радите на новом роману „Тумач фотографија”. Откријте нам неке појединости...

Управо пишем завршно поглавље. У идеалном свету „Тумач фотографија” требало би да се појави за Међународни београдски сајам књига. Посреди је надасве необична повест у десет слика о збивањима у једном вагону париског метроа једног новембарског петка пре подне...

Коментари5
11d4b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksa Jovanović
Pisca Zorana Živkovića ne zna šira javnost (pa ni uža, tzv. kulturna jav.) zato što se nikad nije bavio dnevnom politikom, čaršijskim kuhinjama, nije bio deo nikakvog klana. Takav čovek ovde smeta, zato je ignorisan, prećutan. Ovdašnji sistem ne podnosi ni Ličnosti, ni Talente, ni Radnike, on hoće sve da ima po fiokama složeno - ko kome, čemu pripada, šta duži, kome služi, za čiji račun piše, šta zagovara. U "poznate pisce" (i pretplatnike na nagrade) već dvadeset godina uvršćeni su isključivo sitni politikanti, zagovarači popularnih ideologija, davaoci mišljenja o svemu i svačemu. Jedino oni imaju medijsku i finansijsku podršku, zato nam je (ne)kultura tako blistava.
Nemanja Karan
Joj kako bih voleo da niste u pravu ali sve po svemu mirise da jeste! Negativna selekcija caruje u svim oblastima. Tuga!
Rajko
Bas cudna zabluda; odvajkada znam za Zorana Zivkovica , izvanrednog prevodioca SF-a, mislim da sam procitao i par njegovih kratkih prica, ali nisam znao da zapravo NE PISE naucnu fantastiku. Mozda u tome lezi zec - nije dovoljno promovisan/reklamiran kao pisac na ovim nasim prostorima.
Baki
Ovo bi, takođe, trebalo da čita mlada generacija. To su elementi za formiranje kvaliteta. Ako takvih intervjua (tekstova) nema u SJI nemojmo se čuditi degradaciji ukupnog života u Srbiji. Kao primer navodim jedan podatak iz SJI: Живковићево дело је високо вредновано и вишеструко награђивано у међународним оквирима. Угледни амерички књижевни часопис Светска књижевност данас /World literature today/ објавио је 2011. темат о Живковићевој прози. Његова дела изучавају се и на северноамеричким универзитетима. Професор Ралф Богерт, с Универзитету у Торонту (Канада), укључио је Четврти круг у курс о савременом европском роману, док професор Џефри Стејделмен, с универзитета у Бафалу (САД), тумачи Седам додира музике у оквиру семинара "Музичке теме у краткој прози".
Milan
Moj omiljeni domaći pisac. Čovek kome se neizmerno divim. Velemajstor pisane reči čije su mi knjige donele nezaboravna čitalačka uživanja. Hvala maestro na Vašim božanstvenim knjigama. Uspeh u inostranstvu posledica je vrhunskog kvaliteta. A domaća književna čaršija: može samo da se praćaka u sopstvenom bunaru. I da se pita kako ovaj čovek uspeva da plovi po okeanu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља