среда, 18.01.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:35

Покојни Ђука Путник

Ћути кућа као уклета, мртви су јој прозори, а у воћару је мрак. Тајна несрећне дјевојке заувијек је покопана и баш више ништа ту не потсјећа ни на њу, ни на најменика. Па ко би онда у миру почивао испод трешања на гробљу?
Аутор: Бранко Ћопићчетвртак, 07.07.2016. у 16:59

Падале су прве магле јесење, пекла се помало и ракија и вјеверице се све чешће виђале по орашјима, кад су сахранили најменика Ђуку Путника. Прилично кисели и мрзовољни, без изгледа на ракију, однијела су га четворица сељака до гробља, за сандуком је корачало још троје-четворо чељади и разговарало о пољским пословима, а кад су га затрпали мокрим бусењем иловаче, сви су се разишли без имало туге. Остао је само гроб са бијелом крстачом зачуђен и гласан у зеленој тишини.

Ту на гробљу у сјени трешања почива се у миру божијем. Само покојни најменик Ђука није имао мира. Давне неиспуњене жеље још су живиле у њему и пекле као отров, па се уморни најменик подигао из мртвих, сјео на ивицу гроба и тмурно се загледао у ноћ. Било се већ одавна смрачило, шушкетало је у тмини над главом ријетко преостало лишће и неко је у даљини пјевао тугованку о лијепој Мари како је погинула на извору. Био је то тужан вечерњи час кад се могла сагледати читава прошлост.

– Видиш, баш нијесам имао живота, баш нимало нијесам за се живио.

Тако се сам себи пожалио покојник, јер је био сам самцит на гробљу, а онда је устао и, тих као сјена, кренуо у села расута подно планине. Тамо је протекао његов живот на туђим пашњацима, ораницама и по забаченим појатама подно пустих армана.

Ту на пашњацима подно планине, између осамљених глогова и ријетких љескара на ивицама вртача, пролазиле су мучне године, текла су жедна љета и дуге зиме са честим бурама и мећавама. И све је то сад прошло, а никаква трага оставило није; без биљега, у неповрат, отишле су најменичке године покојног Ђуке Путника.

– Хеј, вратите ми моје покопане године, забиљежите негдје да се на овим пашњацима источио живот вјечитог најменика и слуге Ђуке Путника.

Тако је хтио да узвикне покојни Ђука у страху пред тмином и заборавом и бол је у њему кљувао као стара позлијеђена рана. Над њим је у помрчини безгласан и студен брисао сјеверац, иза оближњег воћара, збијена у црну густу громаду, вјетар је доносио ријетко куцкање овчије клепке. Чинило се као да то неко устрајно и монотоно покушава да разбије тешку и влажну тишину ноћи и да отвори бар уску пукотину свјетла.

Покојник се пренуо на глас клепке и лагано се упутио кући сакривеној негдје иза тамна воћара.

– Гле, у овој сам кући први пут мислио о жени и о свом крову над главом – сјетио се покојник, опоменуо се те ране, које се није сјећао има већ двадесетак година. А вечерас је та давна прошлост живила тихим животом сјенки и жалост је у грлу текла безнадније, него да је све то јава.

У тој кући први пут је помислио на то да живи за се, својим животом, али сан се брзо и сурово прекинуо. Дјевојку, газдину синовку, удали су на силу чак у треће село. Колико је тамо тајно у самоћи проплакала, то нико не зна. Само вечерас покојник осјећа како негдје дубоко у њему и данас капљу и жаре га те сузе његове несуђене. Никад је послије није упитао, да ли је много жалила и је ли истина да је многе ноћи проплакала за младим најмеником. А зар може заувијек да се отпутује, а да се бар то не зна, да се не сазна да су неком пролазиле бесане ноћи у туговању за Ђуком Путником?

Ћути кућа као уклета, мртви су јој прозори, а у воћару је мрак. Тајна несрећне дјевојке заувијек је покопана и баш више ништа ту не потсјећа ни на њу, ни на најменика. Па ко би онда у миру почивао испод трешања на гробљу?

И покојник тужан креће даље.

Руке која је све то крчила одавна нема ту и већ малу чистину осваја црно трње и опора бујад. Још мало и нестаће посљедњег трага човјекова пословања

Обишао је још много и много кућа у којима је за живота служио и свуда исто: ноћ, тишина и нигдје трага да је ту протекао комад живота Ђуке Путника, самотног роба божјега. И све се више у њему диже и расте, испуњавајући читаву ту празнину, мисао стравична и луда:

– Можда ти никад нијеси ни живио.

Мисао се родила и сад, немирна и своја, буја и виче као на узбуну:

– Можда никад није ни живио никакав Ђука Путник. Теби се само чини да си живио, све је то лаж. Гдје ти је живот?

Посрће и заноси се покојни Ђука пред том сумњом што све гласније бубња у њему, а кад је наишао поред куће у којој је последњи пут служио и одакле су га сахранили, опазио га будан овчарски пас и истрчавши преда њ погледао је по земљи и стао тихо да цвили. А кад се покојник обрадован сагнуо да га помилује, псето је устало и покорно пошло за њим. Да га је видио ко од људи, побјегао би престрашен пред сјеном покојника, али псето – оно нит је знало за смрт, нит се чудило што се враћа онај, кога су данас однијели.

На уској крчевини гдје се Ђука спремао да на царевини подигне кућу и одакле су га кренули јер је то био дио сеоског пашњака, покојник је уморан застао. Ту је последњи пут покушао да живи својим животом. Покушао је и не дадоше му. Ту је најзад и стао, био је уморан да даље шта покуша.

Руке која је све то крчила одавна нема ту и већ малу чистину осваја црно трње и опора бујад. Још мало и нестаће посљедњег трага човјекова пословања. Млад калем јабуке огуљен од стоке већ се осушио и стрши тужно, танак и сам.

Дуго је покојник стајао ту над својим давно започетим и недовршеним послом, гледао је како дивљина осваја његов труд, капао је у њему нијем бол, али мртве руке више нијесу могле да спасавају своје дјело.

– Ето, видиш, умро сам, заувијек сам покопан и мртав.

Тако се покојник обратио псу, а онда је тих кренуо натраг према гробљу. Псето је запристало за њим.

– Шарове, врати се, куда ћеш? Ја сам мртав, ја више ништа немам. Ништа немам да ти дам.

Оборене главе псето је покорно окренуло кући. Покојни најменик Ђука сам се вратио на гробље, не нашавши ни трунке од онога што се звало његов живот.

Тако је поново и заувијек умро и нестао најменик Ђука Путник.

 

(Политика, 21. новембар 1939. године)


Коментари1
8a610
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoya T
Neponovljivi Branko Copic. Uvek je pisao kao da veze - svaki bod je jednostavan a kada ih sastavis vidis sliku koja u tebi izazove bujicu raznih osecanja. Mnogi pisu puno, a da nista ne kazu. Kod Branka je sve sazeto, ali ostavlja dubok pecat u nasim mislima i dusama.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Ризница
Ризница

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља