Везиров лекар, доктор Галанти обишао је болесног архимандрита који је био затворен у Жутој Табији „због неких књига, неког оружја, и неке политике”. Сад је силазио каменитим путељком до на друм где су га чекала кола. Сунце је западало негде између Хума и магловите равнице у дну видика. Залазило је по неколико пута за густ облак па се опет помаљало и обасјавало. Кад је коначно уистину ишчезло, остала је у очима човековим нека несигурна и болна нада, да ће се можда још једном појавити. Али уместо сунца јави се вечерње руменило за којим долази тама.
Сунце које залази за Сарајевом изгледа да је последње и да се гаси над човечанством за увек, мислио је везиров лекар. То је била једна од оних кратких мисли којим га је даривао сумрак свакодневно, а од којих је свака нагризала вољу за животом и, помало, и живот сам.
На узвисини испод тврђавског зида лекар застаде, и наслоњен на ограду посматраше испод себе Сарајево које је изгледало устрептало и нереално у том тренутку између дана и ноћи.
Додир с Турцима био је за лекара један терет на који се навикао с временом као на неминовно зло, али додир са рајом био је за њега право мучење. Противно од многих Турака и Хришћана у турској служби, лекар није олако узимао покрете раје, али није веровао ни у њихов коначни успех. Њему су рајински вођи и прваци изгледали као робијаши који се, да би заварали време и сопствену беду, играју војвода и кнежева. У ствари он је веровао да ће раја нанети Турцима много зла али да себи неће ништа помоћи. И кад год је овако морао да дође у додир са представницима раје, у њему се јављало неко јетко сажаљење које се због своје помоћи одмах претварало у очај, у жељу да се бежи из ове земље, ма куда и што пре.
Као за већину Европејаца, Хришћана, и за доктора Галантиа могло се рећи да га је у Турску довела нездрава амбиција. Првих година, у Цариграду, толико је морао да се мучи и бори да није имао кад ни да размишља много у Турској, о себи и о животу који води. Тада га је узео у своју службу богати и лукави Осман паша и збринуо њега и породицу му. Паша је имао велико поверење у свога лекара, ако се поверењем може назвати та насмејана и малко презрива наклоност којом га је дочекивао од првог дана.
Како код Османлија ништа није одређено, јасно ни чисто, како ниједна ствар не служи само ономе чему је јавно намењена, и пашин лекар добивао је послове који немају ничег заједничког са његовим звањем. Поверавани су му тугаљиви, мучни и сумњиви задатци у администрацији, у пашиној личној политици или у интригама које се плету у Конаку. Он је све то свршавао са урођеном тачношћу и опрезношћу, мирно и безобзирно како може да ради само странац који стварно није везан за средину у којој живи. И никад није могао ни помислити да тај рано оседели и смирени лекар није ни до данас нашао себи места у овоме свету и да носи кроз живот тешку унутрашњу муку, непризнавану и неказивану.
Мислећи много и дуго о Османлијама лекар је сваки пут долазио до истог закључка: њихова снага почива у њиховом односу према видљивом свету. Они се од постанка осећају потпуно једно са видљивим светом и не желе ништа ни да му одузму ни да му додају. Отуд њихов мир и њихова равнотежа која потсећа на чудесну равнотежу анималног света.
Надгробни камен турски – бели, весели нишан без туге и тајне – показује само место на ком је застао један Турчин у својој борби за посед света или за одбрану његових добара
Њихова сила и њихова власт то су дарови које стварност даје онима који је признају безусловно и искључиво. За то је бесмислено и узалудно борити се против њих, јер турски систем, непоколебљив, постоји као што постоји свет, живи с њим и дотрајава с њим, али не боји се тога, не познаје немира, не признаје пораза, не лута, не каје се, не прашта, иде право ка циљу, а циљ му је прост и јасан: овај свет, васколик и овакав какав је.
Лекар је добро увиђао да у суштини нису у питању државне границе, војничке победе и политичка моћ. И побеђени, приклештени и осиромашени Турци ће увек бити господари овога света, не због своје моћи него због свога односа према њему. Последњи Турчин, дотеран у најудаљенију покрајину Мале Азије, уживаће своја последња добра: храну, пиће, жену и кућу, боље, јаче и друкчије него ма који Хришћани са Запада. И нема силе која му то може отети. Ако и он погине једног дана, бранећи та своја добра, само ће потврдити принцип на ком је постојао и живео.
Надгробни камен турски – бели, весели нишан без туге и тајне – показује само место на ком је застао један Турчин у својој борби за посед света или за одбрану његових добара. То што лекар зове у соби „турски принцип”, постојаће увек. И кад нестане Турака и турског имена, јавиће се магде у свету друга раса, под другим именом, која ће се овако осећати једно са видљивим светом, волети га, учинити од њега средиште свога живота, и владати њиме.
За то лекар није веровао у потребу борбе са Турцима, ни у успех такве борбе. Све што живи у њиховој атмосфери мора да им служи и служиће им док их има.
То су биле „дневне мисли” лекарове.
Али живећи и радећи дуго с Османлијама, као лекар и као повереник, он је завирио у њихове најинтимније односе, сагледао им наличје, упознао цену којом плаћају своје владање светом. Оком Хришћанина он је видео пакао чулног живота, чамотињу и јад тела, ужас, неред и безвлашће телесних потреба и прохтева. Познавао је њихове тајне ране, њихове страхове, њихове срџбе напрасне и убилачке, њихове бесанице без наде и молитве, њихове љубави опојне али горке и наопаке, материнства без права и достојанства, очинства без среће и нежности, заносе без крила.
Све то било је предмет других, „ноћних” мисли лекарових.
Ноћу, лекару је често долазила османлијска власт као нешто плитко и површно. Њихови градови и утврђења причињали су му се као шатори који се таласају и померају под сваким ветром и неће одолети првој олуји. Понекад је једним погледом обухватио сва њихова насеља као прегршт прашине коју ветар случајно снесе на једно место; као нешто без корена и темеља, што ће опет неки случајни ветар омести и разнети; као лишај на једном делу земље. Ноћу, кад прошлост у човеку јаче говори, он је по сто пута уверавао сам себе да не може трајати то што је настало случајно, мимо закона и против смисла живота. У тим тренутцима њему се све то чинило тако истинито и јасно да није ни помишљао да би неко могао, знајући све то, служити томе принципу који је не само зао и штетан него и несигуран, слаб, од данас до сутра. Али ту би се одједном окренула против њега сва савест са свим својим познатим и вечно новим мучењима.
Да би неко могао! Тај неко ко би могао и ко може, то је он, доктор Галанти, са својом душом која само ноћу проговара а дању ћути и дрхти. Слуга и бранилац тога поретка који је осуђен да се расплине као тежак и ружан сан, а док траје, постоји само као срамота и мука себи и другима. Ето, у тај поредак узидао је он, без потребе и вољно, по неком нездравом нагону кога сам не схваћа, сву своју младост, све своје многоструке дарове. Закопао је у то османлијско сметиште које ће први ветар разнети, и што више увиђа његову одвратност све се више затрпава у њега. Упрегнуо се несвесно, служи свесно. А та мрска служба долази му ноћу, пред лицем савести и у мирном светлу логике, као одвратно чудовиште; хиљаду разлога има против себе а ни једног оправдања.
После кратког сна у ком није никад заборављао себе ни свој живот, свитало је јутро, једини одмор и једина радост лекарова живота. Јер у битци која се стално била у њему, јутро је било време затишја. Противне снаге које су се у њему рвале растављале би се и сакривале негде у дубинама, а у човеку би остајало разливено огромно задовољство због самог одсуства бола. И тада је налазио снаге за осмејак, за миран поглед и добру реч. Само, то је трајало кратко. Чим би изашао из куће, почињао је да се мења и колеба. Како се сунце дизало, све се више крутио и ледио. И довољно је било да чује везиров глас из далека или да погледа у жућкасте зенице ћехајине па да осети у њима силу којој треба све да служи и не помишљајући на отпор.
Скупљао се мрак над Сарајевом и палила ситна светла. Долазио је ред на „ноћне мисли”. Јер, у лекару су бриге смењивале једна другу као ревносне страже. Хтео је још само мало да се одмори на том вису на ком се лако дисало и с ког се далеко видело, пре него сиђе у варош и настави живот човека који је разапет и мучен у себи.
(Политика, 6. јануар 1931. године)
