петак, 28.04.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:43

Мрак над Сарајевом

Као за већину Европејаца, Хришћана, и за доктора Галантиа могло се рећи да га је у Турску довела нездрава амбиција. Првих година, у Цариграду, толико је морао да се мучи и бори да није имао кад ни да размишља много у Турској, о себи и о животу који води
Аутор: Иво Андрићчетвртак, 07.07.2016. у 17:12
Мотив из Босне - Михаило Петров

Везиров лекар, доктор Галанти обишао је болесног архимандрита који је био затворен у Жутој Табији „због неких књига, неког оружја, и неке политике”. Сад је силазио каменитим путељком до на друм где су га чекала кола. Сунце је западало негде између Хума и магловите равнице у дну видика. Залазило је по неколико пута за густ облак па се опет помаљало и обасјавало. Кад је коначно уистину ишчезло, остала је у очима човековим нека несигурна и болна нада, да ће се можда још једном појавити. Али уместо сунца јави се вечерње руменило за којим долази тама.

Сунце које залази за Сарајевом изгледа да је последње и да се гаси над човечанством за увек, мислио је везиров лекар. То је била једна од оних кратких мисли којим га је даривао сумрак свакодневно, а од којих је свака нагризала вољу за животом и, помало, и живот сам.

На узвисини испод тврђавског зида лекар застаде, и наслоњен на ограду посматраше испод себе Сарајево које је изгледало устрептало и нереално у том тренутку између дана и ноћи.

Додир с Турцима био је за лекара један терет на који се навикао с временом као на неминовно зло, али додир са рајом био је за њега право мучење. Противно од многих Турака и Хришћана у турској служби, лекар није олако узимао покрете раје, али није веровао ни у њихов коначни успех. Њему су рајински вођи и прваци изгледали као робијаши који се, да би заварали време и сопствену беду, играју војвода и кнежева. У ствари он је веровао да ће раја нанети Турцима много зла али да себи неће ништа помоћи. И кад год је овако морао да дође у додир са представницима раје, у њему се јављало неко јетко сажаљење које се због своје помоћи одмах претварало у очај, у жељу да се бежи из ове земље, ма куда и што пре.

Као за већину Европејаца, Хришћана, и за доктора Галантиа могло се рећи да га је у Турску довела нездрава амбиција. Првих година, у Цариграду, толико је морао да се мучи и бори да није имао кад ни да размишља много у Турској, о себи и о животу који води. Тада га је узео у своју службу богати и лукави Осман паша и збринуо њега и породицу му. Паша је имао велико поверење у свога лекара, ако се поверењем може назвати та насмејана и малко презрива наклоност којом га је дочекивао од првог дана.

Како код Османлија ништа није одређено, јасно ни чисто, како ниједна ствар не служи само ономе чему је јавно намењена, и пашин лекар добивао је послове који немају ничег заједничког са његовим звањем. Поверавани су му тугаљиви, мучни и сумњиви задатци у администрацији, у пашиној личној политици или у интригама које се плету у Конаку. Он је све то свршавао са урођеном тачношћу и опрезношћу, мирно и безобзирно како може да ради само странац који стварно није везан за средину у којој живи. И никад није могао ни помислити да тај рано оседели и смирени лекар није ни до данас нашао себи места у овоме свету и да носи кроз живот тешку унутрашњу муку, непризнавану и неказивану.

Мислећи много и дуго о Османлијама лекар је сваки пут долазио до истог закључка: њихова снага почива у њиховом односу према видљивом свету. Они се од постанка осећају потпуно једно са видљивим светом и не желе ништа ни да му одузму ни да му додају. Отуд њихов мир и њихова равнотежа која потсећа на чудесну равнотежу анималног света.

Надгробни камен турски – бели, весели нишан без туге и тајне – показује само место на ком је застао један Турчин у својој борби за посед света или за одбрану његових добара

Њихова сила и њихова власт то су дарови које стварност даје онима који је признају безусловно и искључиво. За то је бесмислено и узалудно борити се против њих, јер турски систем, непоколебљив, постоји као што постоји свет, живи с њим и дотрајава с њим, али не боји се тога, не познаје немира, не признаје пораза, не лута, не каје се, не прашта, иде право ка циљу, а циљ му је прост и јасан: овај свет, васколик и овакав какав је.

Лекар је добро увиђао да у суштини нису у питању државне границе, војничке победе и политичка моћ. И побеђени, приклештени и осиромашени Турци ће увек бити господари овога света, не због своје моћи него због свога односа према њему. Последњи Турчин, дотеран у најудаљенију покрајину Мале Азије, уживаће своја последња добра: храну, пиће, жену и кућу, боље, јаче и друкчије него ма који Хришћани са Запада. И нема силе која му то може отети. Ако и он погине једног дана, бранећи та своја добра, само ће потврдити принцип на ком је постојао и живео.

Надгробни камен турски – бели, весели нишан без туге и тајне – показује само место на ком је застао један Турчин у својој борби за посед света или за одбрану његових добара. То што лекар зове у соби „турски принцип”, постојаће увек. И кад нестане Турака и турског имена, јавиће се магде у свету друга раса, под другим именом, која ће се овако осећати једно са видљивим светом, волети га, учинити од њега средиште свога живота, и владати њиме.

За то лекар није веровао у потребу борбе са Турцима, ни у успех такве борбе. Све што живи у њиховој атмосфери мора да им служи и служиће им док их има.

То су биле „дневне мисли” лекарове.

Али живећи и радећи дуго с Османлијама, као лекар и као повереник, он је завирио у њихове најинтимније односе, сагледао им наличје, упознао цену којом плаћају своје владање светом. Оком Хришћанина он је видео пакао чулног живота, чамотињу и јад тела, ужас, неред и безвлашће телесних потреба и прохтева. Познавао је њихове тајне ране, њихове страхове, њихове срџбе напрасне и убилачке, њихове бесанице без наде и молитве, њихове љубави опојне али горке и наопаке, материнства без права и достојанства, очинства без среће и нежности, заносе без крила.

Све то било је предмет других, „ноћних” мисли лекарових.

Ноћу, лекару је често долазила османлијска власт као нешто плитко и површно. Њихови градови и утврђења причињали су му се као шатори који се таласају и померају под сваким ветром и неће одолети првој олуји. Понекад је једним погледом обухватио сва њихова насеља као прегршт прашине коју ветар случајно снесе на једно место; као нешто без корена и темеља, што ће опет неки случајни ветар омести и разнети; као лишај на једном делу земље. Ноћу, кад прошлост у човеку јаче говори, он је по сто пута уверавао сам себе да не може трајати то што је настало случајно, мимо закона и против смисла живота. У тим тренутцима њему се све то чинило тако истинито и јасно да није ни помишљао да би неко могао, знајући све то, служити томе принципу који је не само зао и штетан него и несигуран, слаб, од данас до сутра. Али ту би се одједном окренула против њега сва савест са свим својим познатим и вечно новим мучењима.

Да би неко могао! Тај неко ко би могао и ко може, то је он, доктор Галанти, са својом душом која само ноћу проговара а дању ћути и дрхти. Слуга и бранилац тога поретка који је осуђен да се расплине као тежак и ружан сан, а док траје, постоји само као срамота и мука себи и другима. Ето, у тај поредак узидао је он, без потребе и вољно, по неком нездравом нагону кога сам не схваћа, сву своју младост, све своје многоструке дарове. Закопао је у то османлијско сметиште које ће први ветар разнети, и што више увиђа његову одвратност све се више затрпава у њега. Упрегнуо се несвесно, служи свесно. А та мрска служба долази му ноћу, пред лицем савести и у мирном светлу логике, као одвратно чудовиште; хиљаду разлога има против себе а ни једног оправдања.

После кратког сна у ком није никад заборављао себе ни свој живот, свитало је јутро, једини одмор и једина радост лекарова живота. Јер у битци која се стално била у њему, јутро је било време затишја. Противне снаге које су се у њему рвале растављале би се и сакривале негде у дубинама, а у човеку би остајало разливено огромно задовољство због самог одсуства бола. И тада је налазио снаге за осмејак, за миран поглед и добру реч. Само, то је трајало кратко. Чим би изашао из куће, почињао је да се мења и колеба. Како се сунце дизало, све се више крутио и ледио. И довољно је било да чује везиров глас из далека или да погледа у жућкасте зенице ћехајине па да осети у њима силу којој треба све да служи и не помишљајући на отпор.

Скупљао се мрак над Сарајевом и палила ситна светла. Долазио је ред на „ноћне мисли”. Јер, у лекару су бриге смењивале једна другу као ревносне страже. Хтео је још само мало да се одмори на том вису на ком се лако дисало и с ког се далеко видело, пре него сиђе у варош и настави живот човека који је разапет и мучен у себи.

 

(Политика, 6. јануар 1931. године)

 


Коментари7
5b07a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

preda
Ovako lepo moze da pripoveda samo g. Andric. Odusevljen sam l
Лични немир
Ово што је рекао Андрић за Турке ја могу рећи за своју бившу девојку. Врло сличне мисли мислим као и овај лекар, али о њој. Непобедива је та њена логика, заправо одсуство логике, анимална логика, без принципа, нема борбе с тим... Само бежати што даље...
Штрумпфић
Колико сам схватио, ти си побегао са бојног поља, а ја са једном сличном твојој девојци живим скоро четрдесет година. На муци се познају јунаци!
Препоручујем 1
Aleksa
Uh, da se covek malo odmori od ovih vesti i procita nesto pametno. Lepo je da Politika objavljuje ovakve stvari. Treba i da nastavi.
Mala
predivni Andric, niko Balkan nije tako dobro poznavao kao on i umeo da priblizi u svim njegovim bojama i kontrastima i ljudima iz dalekih zemalja i kultura. Valja se druziti sa Andricem ..ko god zeli da zna nesto vise o nasim prostorima i svojim korenima, treba da procita ono sto je pisao Andric, i treba poceti odmah .. pripovetke, romani ..steta sto Andric nije vise u filmovima; snima se kojekakvo djubre i trosi novac u nista a ono sto je zaista za sva vremena se preskace .. vala cineasti od dobrog zivota i slave ste se potpuno zaboravili .. Druzenje sa Andricem je vreme provedeno na najlepsi moguci nacin.rts ima divne dokumentarce na temu stvaralastva Andrica.
Lili
Kada su nas u skoli terali da citamo Andrica, obavezna lektira, nije mi se svidjalo i retko sam nesto procitala. Sad kad citam njegove pripovetke, beleske pa i romane, mnogo mi se svidja i samo se bojim da neci stici da nadoknadim propusteno....
Амаркорд - сећам се
Лили, Андрића сам доживео петнаест година после обавезне лектире из Гимназије. Налетео сам, више се и не сећам кад и како , на причу "БифеТитаник". Од тада сам био опчињен Андрићем. "На Дрини ћуприја" ми је и данас лектира пред сан, мислим да је знам напамет. Можда, да будем искрен, Андрић ми је сметња да прихватим нову литературу. Тамо сви плачу, воле се, али им неко смета, па се онда све лепо заврши. Начин на који је Андрић писао ретко се среће: писац који све то о чему пише, само посматра као објективан посматрач, без емоција и великих коментара. И сад се питам како је уз Андрића и Хемингвеј добио Нобелову награду, да не причам о овим "књижевницима" касније који су, сви од реда били дисиденти и писали су против своје земље, што је био услов за Нобела. За мене је највеће Андрићево дело "Омер паша Латас" и "Проклета авлија".
Препоручујем 3

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља