среда, 21.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 10.07.2016. у 22:00 Бојан Билбија
ИНТЕРВЈУ: СВЕТКО КОВАЧ, бивши директор Војнобезбедносне агенције

Ранковић је могао да спречи разбијање Југославије

Великим силама није била у интересу јака Југославија и зато су одлучили да је разбију, а то су им олакшали догађаји после Брионског пленума
(Фото Д. Јевремовић)

Суштина заказивања и одржавања Брионског пленума најбоље се види из оцене коју је изнео председник Државно-партијске комисије Крсте Црвенковски, који је рекао да је главни задатак пленума да, паралелно с разбијањем централистичких и унитаристичких тенденција, ради на пуној афирмацији република и да је то прилика да се направи историјска прекретница у том правцу – каже у интервјуу „Политици” Светко Ковач, који је до јануара 2014. био на челу Војнобезбедносне агенције (ВБА), наследнице чувеног КОС-а.

Ковач је пре две године објавио књигу „Случај Ранковић – из архива КОС-а”, нудећи до тада непознате податке из архивске грађе војне службе безбедности о „Брионској афери”. Тада је, пре тачно пола века, смењен Александар Ранковић, шеф савезне Удбе и званично други човек Титове Југославије. Брионски пленум је трајао од 1. до 15. јула 1966, а Ранковић је смењен већ првог дана, али Ковач указује да је за његово потпуно разумевање потребно анализирати догађаје од марта 1962. године, када је одржана до тада најдраматичније седница Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ИК ЦК СКЈ).

– На овој седници Тито и Ранковић су заступали тезу о потреби јачања југословенске федерације, насупрот ставовима хрватске и словеначке делегације који су заговарали децентрализацију и конфедерални концепт. Следеће, 1963, године Кардељ је радио на новом уставу и, када је Ранковић схватио да је његова прикривена идеја конфедерација, питао је Тита шта је опасније за опстанак Југославије – његов федерализам или сепаратизам република. Преломни догађај био је Осми конгрес СКЈ, одржан у децембру 1964, на коме је промовисано самоуправљање, слабљење функција федерације и јачање република, чиме је Ранковићев концепт доживео пораз. После овога је Тито донео дефинитивну одлуку да из политичког живота елиминише Александра Ранковића и тада су почеле конкретне припреме за реализацију тог плана – открива Светко Ковач.

Које су конкретно припреме предузете?

Знајући да главна препрека за Ранковићево уклањање може бити служба безбедности, где је Ранковић имао велики ауторитет, направљен је план да се она компромитује и ослаби. Због тога је измишљена афера прислушкивања, односно да је ова служба са знањем Ранковића прислушкивала Тита. Стварању афере погодовале су чињенице да је рад службе био нормативно неуређен, да нису постојали механизми контроле и да су биле присутне бројне злоупотребе. Формирана је Војнотехничка комисија која је требало да утврди постојање прислушкивања. Међутим, чланови те комисије нису

Главни циљ био је да се ослаби савезна УДБА, као ослонац федералног концепта, и УДБА за Србију, као Ранковићеве полуге моћи. Савезна УДБА смањена је за 50 одсто, а одлучено је да се из Савезног СУП-а отпусти 709 радника

дошли до таквих података, што су констатовали у својим извештајима. Због тога је партијска комисија, на чијем је челу био Крсте Црвенковски, без икаквих аргумената оптужила руководиоце службе безбедности да су прислушкивали Тита. Ово је био довољан аргумент да се сазове Брионски пленум.

Шта се догодило на самом пленуму?

Црвенковски је прочитао извештај своје комисије, за који је Ранковић рекао да је „изненађен и потресен изнетим подацима о озвучавању станова и радних просторија Тита и осталих другова”. Уследиле су унапред припремљене оптужбе и напади до тада Ранковићевих најближих сарадника и његова бледа и неубедљива одбрана. Многи мисле да је овакво његово држање последица жеље да не изазива сукобе у партији, а вероватно и инфаркта који је доживео ноћ уочи пленума. Једино је Светислав Стефановић Ћећа аргументовано одговарао на оптужбе, што је био разлог за још јаче нападе.

Пад шефа Удбе Александра Ранковића покренуо је мит о српском слабљењу унутар Југославије после тога? Да ли је то последица Брионског пленума и, ако јесте, како ви на то гледате?

У време одржавања Брионског пленума, Ранковић је био потпредседник Југославије, од 1963. до 1966, дакле формално Титов заменик. А све чешће су се чуле приче о њему као Титовом наследнику. Иако је Ранковић у свим приликама потенцирао да нема такве амбиције, ова чињеница је код многих изазивала страх да би Ранковићевим доласком био доминантан федерални концепт. Због тога су и код Тита подгревали његову сујету и указивали на опасност од Ранковића. Пре бих рекао да је у питању страх од Ранковићевог федерализма, а не као представника јачања српског утицаја.

Могу ли се последице Брионског пленума пратити до самог распада Југославије, па чак и данас? Да ли се у овим дешавањима пре пола века може видети утицај и интерес страних сила?

После Брионског пленума, Југославија је напукла по свим шавовима. Касније су томе допринели догађаји на Косову и Метохији 1968, масовни покрет у Хрватској 1971, уставни амандмани 1971–1972. и посебно Устав из 1974. године. Интересантно је да је Ранковић судбину Југославије везивао за Тита. Често је говорио да нема опасности за Југославију док је Тито жив и да само бог зна шта ће бити с њом после Тита. Великим силама очито није био интерес да на Балкану имају јаку Југославију и зато су одлучили да је разбију на више мањих држава. Ово су им свакако олакшали догађаји који су се у континуитету дешавали после Брионског пленума.

После Брионског пленума дошло је кадровске чистке у савезним и републичким органима, али и реорганизације служби безбедности?

После Брионског пленума главни циљ био је да се ослаби савезна Управа државне безбедности (УДБА) као ослонац федералног концепта. Тачније, да се ослабе савезна и УДБА за Србију, као Ранковићеве полуге моћи. Савезна УДБА смањена је за око 50 одсто, а одлучено је да се до 12. септембра 1966. из Савезног секретаријата за унутрашње послове (ССУП) отпусти 709 радника, од којих је само 275 имало неке услове за пензију, а свега 182 прихватала пензију као решење. У септембру 1966. донете су Тезе за реорганизацију служби безбедности, а потом су донети закони и подзаконска акта којима је регулисан рад служби, укључујући и механизме контроле и надзора. Ако је Брионски пленум имао неке позитивне ефекте онда је то управо знатно боље уређење рада служби безбедности, посебно у односу на примену мера прислушкивања.

Имате ли увид у каквом су односу током и после ове кризе биле војне и цивилне службе безбедности?

Постоје нека мишљења да је после Брионског пленума дошло до сукоба између војних и цивилних служби, али се на основу присутних материјала не може извући такав закључак. Иако је комисија која је формирана да испита и утврди да ли је било прислушкивања названа Војнотехничка комисија, половину њених чланова чинили су стручњаци из цивилних служби. У почетку су припадници Војне службе безбедности обављали разговоре с оперативцима Удбе, али се убрзо од тога одустало и формирана је Истражнотехничка комисија која је преузела комплетну истрагу.

Ко су били кључни људи, и колико их је укупно било, поред самог Ранковића и бившег савезног министра унутрашњих послова Светислава Стефановића Ћеће, који су били подвргнути чистки?

Истражнотехничка комисија је као организаторе злоупотреба означила Светислава Стефановића Ћећу, који је од од 1963. до 1966. био председник Одбора за унутрашњу политику и безбедност. Затим, Војина Лукића који је од 1963. до 1965. био савезни министар за унутрашње послове, Животија Србу Савића, бившег секретара за унутрашње послове Србије, Селима Нумића, помоћника савезног секретара за унутрашње послове, Митра Мују Ковачевића и Милана Ђоковића, начелника Одељења Удбе за Београд. У јуну, јулу и августу ухапшени су техничари и руководиоци Техничког института ССУП-а. Суштина свих хапшења била је да се обезбеди признање да је постојало прислушкивање. Највећи притисак био је на Селима Нумића, који је од 1954. био шеф Службе озвучавања. Касније је та служба мењала називе, али је стално била у Нумићевој надлежности, укључујући и 1966. годину, када је као помоћник савезног секретара за унутрашње послове руководио и овом службом.

Ко је после тога стекао превласт и доминирао у Југославији, у унутрашњој и спољној политици и службама безбедности? Да ли је Ранковић стварно издао Тита?

После Брионског пленума знатно је ослабила улога савезне службе државне безбедности, а ојачала је улога и значај републичких служби безбедности, што се уклапало у концепт јачања република. Многи кадрови су из савезне прешли у СДБ република, које су добиле висок степен самосталности у планирању и извођењу оперативних акција. Ранковић не само да није издао Тита, него га није нападао ни после пленума. Био је сигуран да на његов и Титов однос не може „пасти сенка сумње”. Иако је с Јованком био у лошим односима, због Тита је избегавао те сукобе или, како каже, да је „једно време био разапет између Тита и Јованке”, која је непрекидно оптерећивала Тита да ће Ранковић од њега насилно преузети власт.

Видите ли и ви у овим дешавањима крајње негативне последице које су на крају и довеле до распада Југославије?

Могло би се рећи да је Југославија од 1964. до 1974. ишла у правцу конфедералног концепта, а да су од 1974. до 1984. снажно јачале сепаратистичке тенденције. Од 1984. до 1991. имамо експанзију национализма у свим југословенским републикама, а у Хрватској и Словенији врло јаке сецесионистичке покрете чији је циљ био стварање нових држава. Велика је трагедија Југославије и њених народа што се то све десило уз велике жртве и страдања великог броја људи.

Многи повезују и догађаје на Косову и Метохији 80-их и 90-их година, између осталог, као последицу елиминисања Ранковића?

Ранковић је врло пажљиво пратио догађаје на Косову и Метохији. Сматрао је да ти проблеми имају своју генезу, али да они нису решавани, него заташкавани, и то првенствено давањем разне врсте помоћи од које су се само појединци богатили. Сматрао је да су „кола кренула низбрдо” након доношења уставних амандмана и Устава из 1974, a много пре тога указивао je Титу на проблеме Косова и Метохије, али он није показивао жељу да се тај проблем реши.

Како оцењујете историјску личност Александра Ранковића и његов утицај и политичко завештање на генерацију српских политичара који су дошли после њега? Да ли је он постао симбол заштите српских интереса у Титовој и посттитовској Југославији?

Не би се могло рећи да је Ранковић кроз своје државничко и партијско ангажовање био типични представник који се борио за српске интересе. Он се, пре свега, борио за Југославију и заступао интересе Југославије. Чак је он често смиривао Слободана Пенезића Крцуна, који се сукобљавао с Титом и другим руководиоцима када год је сматрао да су угрожени интереси Србије. Када су почели процеси разбијања Југославије и када је било све очигледније како ће то завршити, Ранковић је све више постајао симбол заштите Југославије и неко ко би то могао да спречи. У односу на српске политичаре који су дошли после Ранковића, посебно је интересантан поступак Петра Стамболића, који је према тврдњи републичког секретара за унутрашње послове Србије Зечевића, инсистирао да се Ранковић ухапси. Када је Зечевић о томе упознао Тита, стекао је утисак да није упознат с тим и рекао му да такве мере ни случајно не предузима.

Коментари55
1208f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zokizoki
Tu arhivsku građu neka obrađuju istoričari, a ne šefovi službi. Ali, imaju li istoričari pristup tim dokumentima? Svetko je imao. Nije li to zloupotreba položaja? Inače, na Balkanu je čest slučaj da bivši šefovi službi objavljuju službena dokumenta kao da u njihova.
Мирослав Јовановић
За Тита, Срби су били добри само као топовско месо у рату. Са власти их је склањао као Ранковића, а оставио је Словенце и Хрвате Кардеља, Бакарића и друге. Паметном доста за наук.
Danijel Kecman
Ovaj i ovakvi su krivci za raspad Jugoslavije. Kakvo je ovo belo pranje ovaj tekst. Komunistima je bio vazniji komunizam od Jugoslavije a srpskom nacionalizamu svejedno je bilo koji je oblik vlasti dok god je pogodovao njihovim ciljevima. Velike sile. Kakva smejurija. Velikim silama je odgovarala Jugoslavija, ali ne i velika Srbija.
Dva loša - ubiše komunizam
Ranković nije mogao da spreči plan raspada Jugoslavije, koji su napravili slovenački i hrvatski političari u dogovoru sa svetskim silama , kojima je odgovarala podela Jugoslavije, kako bi se lakše uništila komunistička ideologija koja je bila najrazvijenija u Beogradu (gde je bilo najviše jugoslovena i došljaka) a posel i u SSSR-u.
Bosanac
Jugoslaviju su izdali Slovenci, Srbi i Hrvati.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља