недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05
ИНТЕРВЈУ: РИСТО ТУБИЋ, филозоф

Филозофи нису већи филозофи од песника

Добрица Ћосић, попут великих политолога модерног доба, мисли да је читав живот обухваћен појмом политике; и отуда је политика била његов удес, његова велика страст
Аутор: Зоран Радисављевићуторак, 12.07.2016. у 08:05
Ристо Тубић (Фото Томислав Јањић)

„Свет књиге” из Београда објавио је недавно књигу есеја Риста Тубића (1933), нашег познатог филозофа, књижевника и преводиоца, под насловом: „У лавиринту стихије савременог света”. У поднаслову књиге стоји: Питања и чуђења. Аутор се, пре свега, чуди што Европска унија, и не само она, данас пати од идеолошке исцрпљености и што је њена политика постала невизионарска делатност. С падом комунизма постало је јасно да је политика изгубила своју величанствену телеолошку димензију.

Шта се ту, у ствари, изгубило?

Нестало је оно уверење да се капитализам нужно претвара у комунизам који више неће бити ствар жеље и добре намере: хтели то људи или не, били они свесни тога или не, деловали они на томе или не, та епоха неумитно долази.

Долази нужно по унапред одређеним историјским законима?

То не, никако не. Историја се збива у свету случајности, у ланцу непредвидивих случајева. Догађаји прошлог века, као и они у даљим временима, могли су се одиграти и другачије. Ни фашизам, ни комунизам нису били нужни. Довољно је, на пример, замислити 1917. годину у Русији без Лењина или вајмарску републику без Хитлера. Избацити случајности из друштвених процеса значило би поништење историје, што је смртоносна илузија. Прошли век могуће је објаснити, онолико колико је то уопште могуће, само ако се ослободимо илузије нужности, само ако му вратимо његов непредвидљиви карактер који су порицали они који су сносили главну одговорност за његове трагедије.

Посветили сте нешто већи оглед о поприлично замршеном питању односа поезије и филозофије?

Јесте, и одмах сам хтео да читаоцу ставим до знања да су, можда, у заблуди они који мисле да постоји вертикала непрелазног зида између филозофије и поезије. Пошао сам од Лотреамонове мисли да филозофи нису већи филозофи од песника; па, онда, и од Рортијевог става који и сȃм делим: да песници и романописци говоре значајније ствари од филозофа. И управо искорачујући из филозофије Рортијева концепција себи обезбеђује трајно место у филозофији. А ни Андрић, чини се, није далеко од поменутих филозофа: „Ја не двојим много”, вели, „прозно дело од онога што називамо поезијом”. Укратко, веома је опасно дефинисати шта је, заправо, филозофија, а шта поезија. Језик је пун чудеса и бескрајан је његов капацитет истраживања. Радо читам В. Водсворта: Поезија је, каже, највише филозофска од свих писања.

Пишете и о Добрици Ћосићу?

Да, и не с малим задовољством. Сјајним романима и шестотомним „Пишчевим записима”, есејистиком и публицистиком, говорима и разговорима, снажно је обележио своје време и задужио српску историју и културу. И Ћосић, попут великих политолога модерног доба, мисли да је читав живот обухваћен појмом политике; и отуда је политика била његов удес, његова велика страст. Увиђајући да стварност не личи на његове револуционарне идеале, рано је почео да се спори са стварношћу новог поретка за који се борио.

Следи, затим, критика против склерозе у марксистичком мишљењу, против тоталитарних идеологија и њихових утопијских пројеката, супротставља се сваком монополу на истину, крчећи пут толеранцији, компромису, плурализму мишљења. Водећи дијалог са Историјом кроз читаво своје дело, његов критички поетски израз завршава се на исти начин као и свако повезивање месијанске фантазије са реалним друштвеним питањем: показало се као комична страна људске муке.

Пишете и о истини која удара по глави као маљ?

Заправо је то жива истина: то да нам је Косово буквално отето и једнострано проглашено независним. Моћници су, изгледа, добро разумели Макијавелија: да на овом свету ништа не може успети без насиља и принуде, да циљ налаже употребу свих могућих средстава, да се онај ко хоће да утиче на људе не сме ослонити искључиво на реч, већ да мора у руке узети мач. Европа га је узела бомбардовањем Србије 1999, што је било само катастрофално финале њеног освајачког нагона.

Кажете како је неизвесност наша најизвеснија историја – шта то, заправо, значи?

Значи то да свет није телеолошки организован око људских циљева и потреба, тј. да збивањем у свету не управља некаква сврха, неки циљ. Наивно је веровати да би свет морао да се прилагоди нашој представи о праведности, јер је праведност задатак, а не нешто дато. Таквог је карактера и свет политике у ком још нисмо нашли чврсто и поуздано тле. Нема у том свету ничег трајног; тамо где смо веровали да стојимо на сигурном тлу, све стоји неизвесно. Речју, ништа се у свету политике не може свести на једну апстрактну формулу, јер политика не подлеже никаквој извесности, никаквом априорном легитимитету. Она мора да дела; а, по добро познатом обрасцу, Историја ће пресудити.

Ако не можемо да предвиђамо, имамо ли макар право на наду?

Свакако, бар је нада једини наш сигуран посед, мада и она може и те како да буде варљива. Па ипак, никаква катастрофа у стихији данашњице не треба да нас убеди да је подухват безнадежан; јер докле год улажемо напоре постоји нада, а она се изражава у тим напорима и кроз њих. Исто тако никаква нада не може нам допустити да будемо спокојни у уверењу да је дело остварено; јер дело није никад потпуно остварено, и зато никад не можемо да будемо спокојни.

У култури страха – потенцијалне опасности увек могу да нас изненаде?

Да, али решења проблема морају бити политичка до којих, додуше, није нимало лако доћи, али других нема и не сме да буде. Треба прихватити одговорност; одговорност се мора прихватити. Иначе, немамо избора између потпуног савршенства и потпуног уништења; наша овоземаљска судбина јесте брига која нема краја, вечна незавршеност; што би Исидора рекла: сви су људски резултати смртни, само је проблематика света вечна.


Коментари5
fac95
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miloš Opačić
Ako urednici dopuste, još par reči, a povodom osvrta S. Ratkovića. Filosofija je tema nad temama, bar u naučnoj diskusiji, jer je filosofija jezgro ili gnezdo prave nauke. Jako malo ljudi razlikuje filosofiju od filosoferstva. Filosoferstvo u literaturi svedeno je na puke kombinacije, a kod pesnika i na privatnu fantazmu. A filosofija je - prava nauka, dakle nešto sasvim drugo! Ja školovane filosofe ne volim zato što ni oni sve to skoro nikako ne razlikuju, kao ni pisci-umetnici. Filosofija se u pravilu ne uči. Filosofija mora biti u čoveku, ali ona naučna. Čim nije naučna, ona je filosoferstvo. Školovan filosof u pravilu - nije filosof. On je literarni ili školarski - FILOSOFER, za (malu) razliku od uličnoga. Samo pazite, ovde je važan naglasak. Jer, Englezi i za filosofa-naučnika kažu: "philòsopher". Ali ono ružno u našem značenju filosofera mi naglašavamo kao filosófer (sa uzlaznim na drugom "o"). Taj - nije naučnik, nego je školarski, ili pak ulični kvazi-filosof.
Dejan R. Popovic, dipl. inz.
Tokom 2003. i 2004. godine filozof Risto Tubic je u "Politikinom" "Kulturnom dodatku" objavio nekoliko vrlo dobrih tekstova: "U potrazi za smislom", "Neophodni putokazi do srece", "Ko ce kontrolisati kontrolore" i "Kafka i Orvel medju nama". Zatim se povremeno javljao, izgleda tek toliko da citaoci znaju da je jos ziv. Nije mi tada bilo jasno, a nije ni sada, zasto je prestao da "filozofira" u "Politikinim" tekstovima.
Slobodan Ratković
Nisam niti filozof,niti pjesnik,niti književnik,nego jedan,već podobro ostarjeli ČOVJEK koji zna da razlikuje bitno od nebitnog.Naravno da je to danas veoma teško,ali ako pri tome polazimo od teološkog aspekta i tumačenja koj imaju neprolazan karakter,poput biblijskih,i uporedimo ih sa onim što se zbiva diljem svijeta,i svuda oko nas,zaključak je jasan i sve toima za cilj da potkopava našu vlastitu nadu u bolji,pravedniji i ljepši svijet.Gospodin dr.Tubić je cijenjeni filozof i intelektualac kakavih je danas vrlo malo,i on dobro zna šta svaka njegova izgovorena riječ,ili misao znače.Nisu mu potrebni nikakvi "tumači", kako bi ga omalovažili,ili uzdrmali u njegovom temeljnom i širokom znaju poput gospodina Opačića.Time ne želim da na bilo koji način oponiram tom gospodinu,jer svako ima pravo na vlastito mišljenje,i ono što pročitah u prednjem intervjuu sa gospodinom Tubićem,ne samo da u cjelini podržavam,nego i ispravno shvatam u cjelini.S.R.
Miloš Opačić
Ja sam nekidan ovde, povodom nekog napisa Matije Bećkovića, rekao šta u glavnom mislim o pesnicima i literarnoj umetnosti, pa sam citirao i da je još Sokrat rekao slično. Da ne ponavljam to ovde. U ovom tekstu Riste Tubića, vidim čitav niz greški, i jezičkih i tematskih. Ali, mi možemo (ako možemo) dati samo čitalački komentarčić. Prvo, ne znam zašto je filosofija ovde - "filozofija". To je nekako kao što u Hrvatskoj kažu "inzistirati" na mestu pravog: "insistirati", ako već hoćemo po zapadnim jezicima. A u tematskom smislu: Tubić očigledno nema pravog pojma šta zapravo znači - filosofija. Filosofija nije filosoferstvo, dragi Tubiću. filosoferstvo možda možete izjednačavati sa pesništvom. Ali FILOSOFIJA je nešto mnogo više, i mnogo je drugačija od toga, pa onda ona ne može sa pesništvom imati čak ni neke veze, a kamo li da je izjednačavate! Ali čitalački komentarčić, premalen je da bih to ovde i objašnjavao.
Onako samo usput
Miloš Opačić, govoreći o formi, promašili ste suštinu. Čisto da bi ste shvatili, koja je osnovna gradivna jedinica filozofije?
Препоручујем 4

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља