субота, 24.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:31

Бојажљиви тренери и нефер играчи

Ово Европско првенство прошириће заблуду да „данас сви играју фудбал”, а у ствари је све мање оних који стварно играју. – Ко да се угледа на оваквог шампиона Европе? – Психолошки притисак само изговор
Аутор: Иван Цветковићпонедељак, 11.07.2016. у 22:00
Неко мора да буде победник: португалски селектор Фернандо Сантос на рукама својих играча (Фото: Ројтерс / Шарл Платио)

Пре него што је почело овогодишње Европско првенство је обезбедило место у историји, тиме што је на њему било више репрезентација, него икада раније (број учесника повећан са 16 на 24). Сада, када се завршило, памтиће се и по томе што су заблистале екипе од којих се то није очекивало или не толико.

Као да је нестала разлика између великих и малих. Да није било овог турнира у Француској и даље бисмо потцењивали Велс, Исланд, Албанију...

Због тога ће ово Европско првенство да прошири заблуду да „данас сви играју фудбал”.

Сви се плаше да први не приме гол

У ствари, све је мање оних који – стварно играју! Зато настаје привид да су сад сви ту негде, да су се другоразредне екипе, па и трећеразредне, примакле оним прворазредним.

Слабији тимови су одувек природно били опредељени да чувају свој гол. Али, некада су јачи играли, што подразумева да се напада, а да би се неко одлучио за то треба и да зна како то да уради. Да зна да – зна.

Сада и јаки тимови играју – тактички. Први задатак им је да не приме гол. То је већ показатељ да нису сигурни у себе.

Због тога се бескрајно враћа лопта, додавања су ја теби – ти мени, јер нити играчи појединачно имају решење, нити неку комбинацију. Нити се то тражи од њих.

И због тога су неки платили цех. На пример, Хрвати и Французи против Португалаца. Уместо да свим снагама крену да прегазе противника они су чекали да он направи грешку, па да је искористе. Пошто га нису довели у ситуацију да погреши нису ни дочекали његов кикс.

А примили су гол када је било прекасно да поправе ствар. Да су ризиковали можда би се то раније десило, али би онда имали много више времена за преокрет, а и неповољан резултат би их терао да буду много предузимљивији. Овако су се заваравали да је 0:0 повољно за њих.

Португалци су коначно освојили неки трофеј. Али ко да се угледа на таквог шампиона?! Ко с озбиљнијим намерама да гради игру на срећи и лошој процени супарника?

Свако такмичење мора да има свог победника. Међутим, то не значи и да ће тај тим нешто да донесе фудбалу као игри, спорту. Португалци ће имати чиме да се ките, као што су то били Грци 2004. или Данци 1992, али то је био сплет околности, а не стварни однос снага у европском фудбалу.

За разлику од њих било је тимова који нису били шампиони, а по њима се памте епохе. Као педесете године по Пушкашевој Мађарском или седамдесете по Кројфовој Холандији.

И тада је резултат био важан, али игра још више, јер ма какав успех да се постигне, ако није заснован на умећу, то је варљиво. Данашњи тренери су, бар према томе како је играла већина репрезентација на овом Европском првенству, бојажљиви. И у групи, и кад се игра на испадање, и у финалу.

Увек се игра, што би они рекли, „на један гол”, то јест ко први да гол вероватно ће да победи. То значи да су ствари препуштене случају, јер оно што се случајно догодило не може својим знањем да се понови. Отуда и страх да се не прими гол, пошто свако зна своје могућности и не верује да његов тим може да изједначи, а камоли да да два гола.

Самопоуздање се није поправило ни код тимова који су неку утакмицу одиграли добро и убедљиво победили. После тога би се очекивало да та екипа игра још боље, међутим, већ на наредној утакмици би опет било по старом – бојажљиво или што би „стратези” рекли – паметно.

Уобичајено објашњење за такву игру је велики психолошки притисак. То је, у суштини, само изговор унапред. Тренери, а и играчи, на тај начин припреме оправдање ако уследи пораз. Психолошки притисак је саставни део спорта и с тим се спортиста сусреће од кад почне њиме да се бави. Нема такмичења ако нема супарника, па не може да буде релаксирајуће.

Али психологија је област која није у надлежности тренера и зато је богомдана да се на њу све пребаци. Наводно, с тим се рађа, то је глава и ту ништа не може да се уради. Ђоковић је до овогодишњег Вимблдона био симбол психолошке стабилности. Један неуспех и одмах се узроци траже у психологији – ко да издржи такав притисак.

О игри, тактици, задацима које су поставили фудбалерима и како су их они обавили тренери готово да и не говоре. А то је њихов делокруг, а не психолошке припреме за које су, ако се спроводе, задужени други стручњаци, као и за, на пример, кондицију.

Та самозаштита може да се разуме. Али, не може зашто играчи нису фер. Много пута се видело да намерно нагазе супарника, да га „гађају” у колено...

Има и оних који су нефер на други начин – једва чекају да падну. Готово да не може да се види да је неко избегао да буде фаулиран. И сматра се да су тиме „урадили добар посао”. Какав добар посао кад је напад прекинут, противнички играчи заузели своја места?

У фудбалу нема фудбалске коректности

За развој игре велику одговорност имају и судије. Оне, на жалост, имају упутства која не штите игру, јер сваки, па и најбезазленији покушај да се на непрописан начин омете противник је на штету игре. На пример, у фудбалу није дозвољено да се користе руке у дуелу, али неко се сетио да се голим оком мери „интензитет фаула”.

Португалски играч је хтео да стигне до лопте, која је одлазила у гол-аут, с аустријски бек је потпуно испружио руку, упро шаком у његове груди и спречио га да трчи ка лопти. И није био фаул.

Или да се оцењује да ли је неко намерно играо руком или не. Ко може да зна туђу намеру? Сврха игре је да се да гол и то треба да се подстиче, јер је то стваралаштво у фудбалу, а не да се излази у сусрет онима чија је улога да то спречавају.

То је ситан прекршај у односу на оно што судија није видео у финалу, када је португалског играча лопта погодила у руку, а досуђен је слободан ударац за Португалију из којег је погођена пречка. И никоме не пада да казни играча који није признао да је играо руком. А то је злочин према фудбалској игри. За политичку некоректност се у фудбалу кажњава, а за фудбалску не.

А да се некад играло овако не би фудбал постао оно што јесте. Некад је привлачила игра, док се сада рачуна на страсти, емоције, патриотизам, комерцијализацију...


Коментари4
ab138
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zagor Te Nej
Jako lep tekst od autora koji dobro poznaje fudbal i sport. Svaka cast!
Nikola
Ono što mene poslednjih par godina nervira sve više u fudbalu je koliko igrači lažu, koliko nemaju srama i stida zbog toga, odnosno koliko se o tome malo piše i govori, jer da se na to skenula pažnja na vreme danas bi bilo drugačije.. Redovna pojava danas kada gledam utakmicu gde sam ravnodušan prema timovima je da krenem da navijam za ekipu koja manje folira, odugovlači, vara.
SRBIJA
Леп текст. Коначно неко ко се разуме у спорт и фудбал.
M.Maric
Ko god da je autor ovog teksta, svaka mu cast! 100% se slazem i prava je steta sto se ovako ne govori na sva zvona vec ce se nastaviti sa unistavanjem ove, nekada lepe i uzbudljive igre....

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља