понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Мој комшија Принс из Пејзли парка (1)

Мувао сам се месецима око Пејзли парка и на улазу у зграду упознао групу људи који су свирали и сарађивали са Принсом, Боби Зи, Принсов бубњар који је свирао у „Револушену” пре него што га је заменила Шила И, продуцент Рик Стирлинг, Денис Фридриксен, бивши певач групе Тото и Принсов концертни менаџер Пол Мо
Аутор: Дејан Маринковићпетак, 15.07.2016. у 12:15
Пејзли парк (Фото Д.М)

И тако једног раног јутра шетам ја Ринга Ченхесном. Улазим у неки парк, кад на клупи седи – неко. Гледам, буљим, зурим... Протрљам очи, па их раширим, не бих ли се уверио да ми се не привиђа. Седи неко на клупи прекрштених ногу и пуши. Нит је мушко, нит је женско. Натапирана црна коса, жуто-лила комбинезон и тиркизне лаковане ципеле на штикле.

„А што ли је овом или овој прљаво лице?”, питам се, па сам себи одговарам: „Ма, јок, бре, ово је брадица.” „Аууу, бре, шта је ово?” „Шта је, комшо? Или си јео бунике или се још ниси пробудио. Је л’ нешто није у реду?”, одазва се мушким гласом.

„Ма, ето, возикао се, па видех парк и рекох: ај да прошетам Ринга.” „И таман си га довео да се олакшава овде, по мом парку!” „Е сад, по твом парку. Зар није парк државно власништво?” „Е па Пејзли није. То је мој приватни посед. Касније ми је било јасно од кога је Кончита Вурст мазнуо/ла имиџ. Ти изгледа немаш појма ко сам ја. Ја сам, бре, Принц.” „Ма јесте, а ја сам краљ, тако да, кад порастеш и постанеш краљ, онда можеш да се кочопериш.” „Добро, бре, комшија, искулирај. Седи да запалимо по једну”. „Ееее, не пушим, а и теби би било паметније да баталиш”, рекох му. „Ја сам музичка звезда, а ми и пушимо, и пијемо, и дрогирамо се. Пороци нам дају инспирацију.”

„Чек, чек, Принц, кажеш?” Одговори: „Аха. Принц, Принс, свеједно.” „Ложиш ме, брате. Ти си онај што пева: ’Лила киша, лила киша’.” „Јесте, само на енглеском: ’Прпл рејн, прпл реееејн’.” „Човече, нисам те препознао. Па да ли је могуће! Јеси ли то ти, Принче?” „Нисам, него моја баба Перса. Откуд ти у мом крају?”

„Ооооо, што не рече одмах! Имам једну другарицу, Мају. Знаш како се ложи на тебе. Има све твоје плоче и постере, а и стално нам пушта онај твој филм. Касета јој се толико излизала да завија и једва се види.” „Ајде! Ма немој! А како изгледа?” „Добра риба! Само, за главу виша од тебе.” „Нисам знао да си тако мали.” „Па шта си мислио, што носим оволике штикле? Што ми се допада да идем на штулама?! Е мој буразеру, убише ме крста и кукови.” „И ја сам се чудио. Рекох, шта знам, можда си мало тамо, мало вамо, или ти је такав имиџ. Чек да те сликам, да пошаљем Маји. Одушевиће се”. Таман извадих апарат – кад он скочи са оне клупе, ко да га струја удари: „Еее, мојне се сликаш, бре. Нема сликања!” „Океј, океј, шта скачеш ко коза?”

Таман сам магистрирао економију у Варшави и, кад је требало да се вратим у Србију после седам година живота у Пољској, пуче држава, и одосмо ми преко баре

Не, нисам тако упознао легендарног Принса, мада ми је пред његову смрт нека другарица, Минесотанка из Ченхесна која живи близу Пејзли парка рекла да га је стварно видела на клупи и да је хтела да га слика мобилним, а он ју је љубазно замолио да то не чини, што је она поштовала. Ипак је и Принс био човек од крви и меса. Био је локалац у Минесоти. Људи су га понекад виђали у апотеци Волгринз.

Таман сам магистрирао економију у Варшави и, кад је требало да се вратим у Србију после седам година живота у Пољској, пуче држава, и одосмо ми преко баре. Све време док сам студирао, интензивно сам се бавио музиком и писањем. Економија ме апсолутно није занимала. Само компоновање, писање, певање, свирање, снимање... То сам одувек био ја. Издао сам тада албум за ПГП, али нисам живео у земљи, па нисам могао то да промовишем. Када сам почетком 1992. стигао у Америку, имао сам амбицију да цео свет чује моју музику. Не због популарности, то ме никада није занимало, већ ми је била жеља да представим свету своја музичка дела. Мој став је одувек био да је уметност од бога, а слава и популарност од ђавола. С друге стране, ко ће да чује то што ствараш ако ниси популаран? Мало се коси једно са другим. По мени, популарност деградира уметност, јер је она права само ако се ствара искрено, из срца, и не подређује се туђим укусима и трендовима. Моји родитељи су били изузетно против тога да се бавим уметношћу, јер су сматрали да од тога нема хлеба, а улагали су у моје образовање да би ми олакшали животни пут.

Ћале је увек био поштењачина и радохолик. Све је стекао мукотрпним радом и наговарао ме је да, после магистратуре, докторирам на Харварду. Веома интелигентан и успешан пословни човек који је Југославију представљао у иностранству у најбољем светлу. Био је представник оне поштене и паметне генерације бизнисмена који су од наших фирми направили европске гиганте за време бивше државе.

Имао је амбицију да будем професор на факултету. Ма није било шансе да ме убеди. Музика, проза, поезија... То је мој живот. Какав профа, то ме никада није занимало. Када је једна од мојих књига изазвала велико интересовање и била међу најчитанијима, био је бесан на мене што у тој књизи има аутобиографских елемената. „Ћале, не разумеш. То је уметност.” „Каква уметност, какве глупости. Опамети се док ти није касно!”

С обзиром на то да сам се доселио у Минесоту, а бавим се музиком, логично је било да ме је Пејзли парк вукао као магнет. Те 1992. Принс још није живео у Пејзли парку, него неколико километара даље, у једном изолованом делу предграђа Ченхесн. Прво сам отишао колима до Пејзли парка, поред аутопута број 5. Мала танка жичана оградица дели велелепни бели објекат од аутопута. За дивно чудо, прошао сам колима кроз врата капије и паркирао ауто испред самог улаза у Пејзли парк, испред кога је било још неколико паркираних аутомобила који уопште нису били скупи. Зграда више личи на пословни објекат него на студио за снимање музике и видео-спотова. После тога сам се одвезао до Принсове куће. Тамо ме чувари нису пустили да прођем кроз капију, али су ми дозволили да провирим и погледам кућу и двориште. Кућа је била жуте боје и изгледала је сасвим обично, као и већина других америчких кућа прављених од дрвета и шперплоче. Кажу да је раније била љубичаста док је нису префарбали у жуто. Касније, када се Принс посвађао са кућом „Ворнер брадерс” и прогласио банкрот, банка му је конфисковала кућу и преселио се у Пејзли парк.

Има много врхунских музичара, али мало креативних. Ја их зовем извођачима радова. Ти који су само извођачи радова, заједно са похлепним менаџерима, јесу они који су и покварили музику

Тако сам се мувао месецима око Пејзли парка и на улазу у зграду упознао групу људи који су свирали и сарађивали са Принсом. Међу њима је био и Боби Зи, Принсов бубњар који је свирао у „Револушену” пре него што га је заменила Шила И. Ту су, такође били продуцент Рик Стирлинг, Денис Фридриксен, бивши певач групе Тото и Принсов концертни менаџер Пол Мо, који је тада био менаџер Боби Брауна.

Представио сам им се као Србин који је дошао у музички поход на Америку, то јест са жељом да је музички освоји. Било им је уједно симпатично и необично. Позвали су ме у главни од три студија, који је тада имао најбољи и најскупљи миксерски дигитални сто на свету, ССЛ. Унутрашњост је била прелепа и видело се да је власништво ексцентричног уметника. Студио је деловао као нека искривљена фотографија. Пошто сам код себе увек носио неколико касета са песмама са мог албума, снимљеног у Пољској, а издатог за тадашњи ПГП–РТБ, пустио сам им неколико нумера.

Веома им се допало то што користим необичне хармоније и мелодије. Објаснили су ми да морам да снимим три песме у врхунском студију на енглеском и, ако се то допадне Полу Моу, он ће материјал представити дискографској кући „Ворнер брадерс”. Разменили смо телефоне, а онда сам убрзо схватио колико је музичка индустрија корумпирана и колико су многи музичари похлепни на новац – да су углавном материјалисти, а да ретко који заправо има креативну способност да направи песму, а поготову добру.

Има много врхунских музичара, али мало креативних. Ја их зовем извођачима радова. Ти који су само извођачи радова, заједно са похлепним менаџерима, јесу они који су и покварили музику, јер су од ње направили бизнис, а квалитет композиција скроз убили. Злоупотребљавају младе таленте. Зато је данашња музика толико лоша и банална. Превише ајкула има у том бизнису и због њих је све теже и теже креативним људима попут Принса да испливају на површину. 


Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља