субота, 27.05.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:57

Наше баке пустоловина

Ми сада већ умемо да замислимо и видимо њу онако каква је онда била, 1866. године, девојка од седамнаест година, кћи станарског попе а унука Атанацковића, владике Платона и бачкога поджупана, како је хитала у варош, у Сомбор, на омладински Мајалис
Аутор: Вељко Петровићпетак, 22.07.2016. у 13:18
Теразије почетком прошлог века

Наша Бака jе морала да умре па ми да одрастемо, заправо да претуримо много што шта преко главе, или, што би онa рекла, да ударимо неколико пута добро главом о зид: – и тек да сазнамо и осетимо да је и она била. Бог да јој душу прости, женско. За нас она није била ни стара ни млада већ добра, ни мушко ни женско већ Бака, ни лепа ни ружна већ наша добра Бака.

Нешто добро, старо, по чему се може газити и скакати, нешто неосетљиво, као оне њене столице, фотеља и канабе од већ неизвесног пругастог рипса и с главатим клинчићима од белог порцелана по рубовима, шавовима и рупама утиснутим као прстом у кисело тесто.

А наши лепи родитељи, тата и мама? – е, е – то је сасвим друго било. И онако мали ми смо видели јасно шта су они једно другом и целоме свету. И кад су заједно и кад су одвојени сви се на њих смеше, диве им се и осврћу се за њима. И они сами кад се обуку пре изласка у свет застану пред капијом и гледају се тренутак-два, а очи им засијају. Или кад се врате па залупе за собом врата, као да одахну, ухвате се за руке као ми кад хоћемо да се вртимо и одједном се зацене и загрле.

На њих се нисмо смели увек ни качити, или што не даду да им убрљамо одело или што не даду да их бунимо у њиховим разговорима и мислима. И батина зарадити од њих, ништа лакше није било! А Баки смо трзали мараму, скидали наочаре, искрадали плетенице а клупко котрљали испод кревета, па нас само тобоже претећи притисне подланицом по темену:

– А ту главицу неваљалу, а ту главицу неваљалу!...

Она је, на крају крајева, више личила оној њеној дебелој тешкој, црвено-белој чаши но и рипсаној фотељи. Ту смо чашу ми стало вуцарали свуда, употребљавали за песак, пиљке и бозу, гађали је кликерима, спуштали низ дрвене степенице с тавана, и ништа јој није могло наудити. А једном смо је само хтели тихо и неосетно да дигнемо с Бакинога стола док је Бака дремуцкала над Јашином „Патницом”, па је дно остало на столу. Без удара и гласа чаша је препукла. Не можемо рећи да нам није било жао омиљене играчке. Али тек касније, у такозваној визији, увидели смо да је то морао бити диван примерак глачанога стакла, за витрину.

Тако и што се тиче оног њеног изванредног доживљаја. Стотину пута смо је мољакали и говорили да нам га још једанпут исприча. Стотину пута смо заустављали и дисање само да што јасније чујемо и себи представимо њен сусрет са чувеним, страшним харамијом. То је била прича о њему, о хајдуку Максиму, о насмејаноме крволоку и неустрашљивоме јунаку. И тек сада, после година и година, почиње да нам се издваја из те приче и наша Бака, магличасти и светли наговештај њене младости и женске душе.

Све смо тачно упамтили, и кад о каквим породичним поменима и састанцима препричавамо ту једину авантуру наше покојне Баке, ми сада већ умемо да замислимо и видимо њу онако каква је онда била, 1866. године, девојка од седамнаест година.

Она устаде, прихвати са стране крајеве од своје широке сукњице, рашири је још колико је било могуће као да у кадрилу прави комплимент, пажљиво седе и загледа се у своје прекрштене, бечке, сафтијанске ципелице

Кћи станарског попе а унука Атанацковића, владике Платона и бачкога поджупана, хитала је она, у варош, у Сомбор, на омладински Мајалис.

Пријатно се љуљкала у широким кочијама, на меканом кожном седишту с „федерима”, са пребаченим шареним ћилимом, и с јастучићима под лактовима и иза леђа. Она је осећала да лебди у некој изванредној светлости, од зрелог али још непресићеног предвечерњег сунца, којим је сјало густо једарско платно, луковима сведених, летњих арњева. Она се осећала као у једној соби, просијаној а неодређено далекој – што се све више удаљује од људи – и посвећеној само њеним сновима. Она је била одвојена и од кочијаша.

На тој предњој, платненој огради била је усечена само једна елипса у којој се тетурао црни шешир с узвинутим ободом и прозрачни, српасти брк, шиљасте коњске уши и лепршава грива и, углавном, познато, покретно, друмско дрвље и нешто сребрно-модрог неба. И за њеним леђима је постојао исто тако положен, овалан, отвор, али тај је, у овоме тренутку, био покривен, затворен једним капком на дугме, од истога платна.

С ове стране у арњевима су биле ушивене торбе као шпагови у којима је стално било по једно дебело огледало с дршком од слонове кости, кутија с пудром, тегла с помадама и кожне корице с бочицама лекова, капљица против протисла, грчева, муке, главобоље, и против крволиптења, и грумење у бешици, мошуса, измирне и сантала. Са средине, с једнога ребра, лелујала је лампа у облику лудаје у гвозденој мрежи од јаког стакла, те се покретни петролеј чинио несразмерно мален.

На побочном седишту исте величине положени су били пртљази и завежљаји, они обли, од дрвета, превучени зеленим платном и оивичени свињском кожом и с мандалицама од меди, и ови, од пледа „шотиш” и од црвенкасте мараме на „гранате”.

Између седишта било је довољно простора да се девојка по вољи испружи. Чак је по неколико пута устала да не би згужвала своју лаку кретонску хаљиницу, јер је и сама волела да се гледа у њој, а и да не искочи згужвана знајући да је пред Атанацковићевом капијом, а можда већ и на станарскоме ђерму, чекају кузине и младићи, песници Ђена Павловић и Огњан Ђурић, јуристе Ђура Вукичевић и Ника Максимовић, а можда и Лаза Костић.

Она устаде, прихвати са стране крајеве од своје широке сукњице, рашири је још колико је било могуће као да у кадрилу прави комплимент, пажљиво седе и загледа се у своје прекрштене, бечке, сафтијанске ципелице. И сама себи дође као цвет. Свој сиви огртач против прашине некако је одвојила да не квари утисак, да би се боље видела она полукружна, плава као споменак круница њене сукњице, из чије средине вире ножице у белим чарапама као прашници на фуксије. Она је путовала сада с тим да изабере, да се одлучи, и није тада још ни помишљала да ће све ове живе и духовите јуристе, докторе и књижевнике победити у њеноме срцу озбиљни богослов и „мудрословац”.

Она је још држала огледало у руци и звонила својим увојцима када осети да се с десна уклањају платнена врата и неко се помаља: – Лепи сте, лепи сте, госпођице-фрајлице!

Учинило јој се да се већ дуго возе, читав сахат, да ће бити преваљена већ половина пута, па приону да стегне свилене црне траке од ципела, двапут обвијене око чланака, и оне дуге, од модрога атласа, којима је широки обод ситносламнога шешира био стињен око лица под саму браду. Смешећи се растресала је она шепут с леве стране на врату и освежавала киту свилених мајских румених ружа на глави, које су биле збијене и округле, и свеже као воће, као дечји обрашчићи.

Она се смешила у огледало, и спреда и с обе стране, уживала је у оним риђим, врелим шљокама својих црних очију, није прекидала мачкасто зивкање иако је јасно чула неки мутни, танки, мушки глас на који је, опет, одговарало познато кочијашево храпава мумлање.

–Но – о! Стани! Ша је? Ко? Шта? Куда?..

Кола су напречац стала.

Она је још држала огледало у руци и звонила својим увојцима када осети да се с десна уклањају платнена врата и неко се помаља:

– Лепи сте, лепи сте, госпођице-фрајлице!

Девојка спусти огледало и погледа, више застиђено но уплашено, у светло жуте, мрежасте очи које су сијале од несташног задовољства што су је ухватиле у моменту женске слабости. У исти час она је приметила да је исти човек сељак, са сличним шеширом као и њихов Гаја, само веома ситна раста, јер је скоро цео стао у оквир тога отвора кроз који отац улази само поребарке. Неки газда-човек, ловац, врло чист, са сребрним пуцетима на прснику и с двоструким новим кајишима преко груди, као ловци који носе пушке и торбе. Човек је био од оних што остају младолики дуго, јер му је кожа танана, бела и на вилицама јако, као вештачки румена, јер му се засад још набирају само капци и подочњаци и јер су му брци мали, црни као зифт и сјајни а усне уске, упијене, свеже.

Човек као да је желео да благовремено предухитри опаснији ефект своје изненадне појаве и речи, једва приметно се осмехну очима и уснама:

– А ви сте госпон-ноница из Станара?... Хајде, хајде, све је у реду... срећан пут, фрајлице!...

Човек се још једном насмеши и климну главом, па се завеса поврати, и, после неколико нејасних, полугласних речи: – ’ајд, мирно, не бој се ништа... – точкови затандркаше поново по упоредним колосецима.

Иза неколико стотина метара кола се опет зауставише, но тада се саже кочијаш до предњег отвора и кроз левак јој од шаке прошишта:

– Фрајлице, прекрстите се знате л’ ко ј’ то био, отојич? Максим. Главом... О. Господе Боже, кад сам то преживео... А тако сам га позн’о зато сам и стао, ту нема шале, а и он менекана... ког то возиш Гајо? Вели... Е, каже, чест госпоицина. Слободно вози,  а ако те сусретне кој’ од мојих ти кажи, рек’о Максим: скела фрај! Само то кажи...

Кочијаш је био узбуђен те се грчевито смејао код сваке речи, а девојка се смешкала задовољно, не осећајући ни накнаднога страха, не схватајући уопште минулу опасност. Напротив, она је већ унапред уживала како ће их све запрепастити причом о овој пустоловини. А да буде још згодније, она ће причати мирно и једноставно као да је навикла да се сусреће с Црном Маском, Риналдом Риналдинијем и Карлом Мором, јер, напослетку она има начина да разбојнике обезоружа.

Али, последице њене приче, њеног „доживљаја, биле су друкчије и теже но што је она замишљала. Њу је разочарало што ни породица ни каваљери нису обратили пажњу на витешко понашање Максимово према њој. Као да је то било споредно они су настојали само на томе да им она пружи некакве податке и наговештења у корист потера и Радајија комесара. Она је одбила свако објашњење, једва скривајући своје негодовање, заправо бол увређене душе.

Још теткама Атанацковићевим није смела, али омладинцима је, најзад, показала уоколо презриву гримасу:

– Шта је, шта је? Шта се ишчуђавате, шта сте се препали?.. Док сам ја међу вама, не бојте се од њега ни за зулуфе...

...Па, кроз цели свој живот, кад-год би се повела реч о Максиму она би се загонетно смешила и сањалачки гледала кроз прозор као да још увек гледа на одједном спуштени застор на арњевима.

– ...Не знам, децо, никако ми не иде у главу да је он био обичан разбојник... Јест’, јест’, заклао је толике, пред погибију своју и капетана Фратричевића, пред женом под бременом... Ужасно је то!... а ко би рекао за њега кад је имао тако мекан, фин глас и поглед тако... тако... како да кажем... Ипак, Бог сами то може знати, видите, он је бранио увек сиротињу, волео децу, а погинуо је као прави јунак. Читав батаљон хусара опкољавао га је читав дан, па кад су и кућу морали да запале штрцаљкама од смоле и гаса, истрчао је пред војнике с два пиштоља у рукама и пао од педесет танади...

...А народ је плакао...

...Бог ће га знати!...

Тако би, отприлике, завршавала сваки пут наша Бака, с њеним необичним осмехом, удаљујући се погледом некуда кроз прозор, некуда далеко у времену и простору...

 (Политика, 11. април 1931. године)                               

 


Коментари6
b8884
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Simić
Mislim da bi tekstu više odgovarala slika Sombora iz prošlog veka.
Milica
Divan prikaz Bake i ondašnjeg vremena književnika iz Vojvodine, Veljka Petrovića.
Veljko
Sjajan tekst
Bioleta Jovanović
Priča baš slikovita za ono vreme. Jedino pitanje za "prepisivača" i urednika: da li je u tekstu greška "staNarskog pope" ili treba "staParskog"? Kod Sombora je Stapar.
Dragan
Ovakve vrsne tekstove je uvek zadovoljstvo citati.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Ризница
Ризница

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља