Знадем за вихор који крши гране,

корење чупа и раскида гнезда,

за вихор који сипа на све стране

прегршти снова, страсти, лишћа, звезда.

За такав вихор који ноћу вије

са гладним вуком на врхунцу горе,

за вихор који бичевима бије

и бесни као узбуркано море.

За вихор знадем који кида, коси

брзином муње, дивљом снагом ватре.

За вихор који смрт у канџи носи

и све што такне разбије и сатре.

Такав је вихор свуд на земљи сада,

у сваком срцу и у свакој души,

у сваком селу, изнад сваког града

и свуда вије, раскида и руши.

Вихор је такав бануо на наше

суморно, јадно, слабо поколење,

што некоћ богу пркосити знаше

а сада само лелече и стење.

Такав је вихор што се лудо игра

са свима нама, са нејаким пуком:

једнога коље страшћу дивљег тигра

а другог дави са челичном руком.

Једнога диже у звездане висе

а другог руши у дубоке кланце

и док се буниш, бориш са њим, ти се

све више, дубље саплићеш у ланце.

Вихор је такав у судбини века

чија смо деца болесна, без крви.

Нема нам спаса, нигде нема лека

И век нас гази, разбија и мрви.

Такав је вихор у судбини света,

све што је слабо сатре и угуши,

а после њега мир ће да процвета

свуда око нас и у нашој души.

(Политика,  6. јануара 1930. године)