петак, 15.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:21

Смрт Јеремије Јеремића

Једне вечери рече му најстарији практикант, члан владајуће странке, да ће се, ових дана, изабрати две нове судије, један за Лозницу, а други за Прокупље. Јеремија је тврдо веровао да ће њега изабрати, јер је био најстарији секретар овоземаљских првостепених судова
Аутор: Милутин М. Ускоковићпетак, 22.07.2016. у 13:27
Министарство војске, стара зграда срушена у бомбардовању

Ствар се десила у Ломиној улици, која ни у чему не одваја од обичних београдских улица: куће су неједнаке, час на спрат, час приземне; има трулих, поцрнелих, накривљених плотова, рђаве калдрме и блата; становници су мирни грађани, поред којих пролазимо равнодушно и нисмо сигурни да ли смо их већ једном видели и да ли ћемо их познати сутра кад их поново видимо.

Један од тих становника Ломине улице, који тако живе поред нас не дижући ларму и не свраћајући ничију пажњу, био је и Јеремија Јеремић, секретар варошког првостепеног суда. Овај човек је имао риђе бркове, велика сељачка уста, лепо очешљану косу, извештао иберциг и очи суре као облачан дан. Није био глуп. Што пак није напредовао као његови другови и што га је свет сматрао за ограничена, то је долазило, што је био врло деликатан, готово плашљив, један од оних људи који у хотелу добијају увек собу која гледа у врата обележена са две нуле. Али се ипак напредовало.

Чиновник не може провести целу вечност у једној класи. На основу тога принципа, министри, под којима је Јеремија служио, вукли су га, хтели – нехтели, уз хијерархиске степенице. Секретар је тврдо веровао у тај принцип, није губио храброст, вредно радио државни посао и чекао да га поставе за судију.

Једне вечери рече му најстарији практикант, члан владајуће странке, да ће се, ових дана, изабрати две нове судије, један за Лозницу, а други за Прокупље. Јеремија је тврдо веровао да ће њега изабрати, јер је био најстарији секретар овоземаљских првостепених судова, а задовољан је понео пуно пасухо судских аката да их сврши код своје куће.

Код куће, Јеремија помаче дивит на своме распремљеном столу, па га, после кратког премишљања, врати на старо место, извади из куфера туце чисте званичне хартије, метну у држаљу ново државно перо, усија га на запаљеном палидрвцету, огрну иберциг и даде се на посао. Рад није ишао како је Јеремија хтео. Мисао му се није хтела везати за избледела судска акта.

Његова озбиљна чиновничка глава заносила се у маштање: како ће све изгледати другојачије пошто једнога дана званичне новине објаве да је Јеремија Јеремић, секретар прве класе београдског варошког суда, постављен за судију првостепеног прокупачког или лозничког суда.

То му је изгледало онај, дуго очекивани, тренутак који је требао да из темеља измени његов живот и усрећи га. Јеремић је очекивао да дође тај тренутак још одавно, још у самоме детињству. Али он није дошао. Није дошао ни кад је Јеремија прешао у гимназију, ни кад је у петом разреду почео да учи стране језике, ни кад му је „цела Европа признала зрелост“, ни кад је свршио права и добио службу, ни кад је добио указ, па ни кад је од писара добио за секретара. Године су пролазиле, а живот је текао непромењено: Јеремија је стално морао носити понешто извештало, иберциг или панталоне; свет га није сматрао ни мало за паметнијег, а хотелијери су му давали и даље собу која гледа у врата обележена са две нуле.

Сад му је изгледало да ће се све из основа променити. Судијска плата је довољна да човек увек има ново одело. Положај је независан, те ће сваком кресати истину. Очи, суре као облачан дан, добиће израз званичности, који имају сви његови другови. Представљаће добру партију, те ће наћи велики мираз или бар идеалну домаћицу, која ће га спасити од газдаричине експлоатације и кувати му, кад год зажели, папазјанију, његово омиљено јело.

Дан се био изгубио у овој сивини а вече није било још настало. Крај улице се није видео. Магла је надирала све више и својом сивом копреном сакривала све предмете које је сретала

– Час победе је куцнуо! – рече секретар гласно и написа једну глупост у сред реферата о завештању Трговачкој Омладини од стране неког пиљара из Таковске улице, кога су рођаци после смрти огласили за луда.

Јеремија покуша да израдира погрешку, али се хартија процепи. Сад је требало све почети изнова. Он се предомишљао да ли то да отпочне или продужи слатке мисли о будућности. И овај човек, чије су чиновничке способности тако мало цењене, допусти себи за први пут да занемари државни посао, и стаде пред огледало, да види како ће изгледати за који дан као судија у Лозници... да, у Лозници, а не у Прокупљу, био је сигуран.

На велико задовољство, приметио је да му расте трбух. Ова партија тела коју до сада готово није примећивао, почињала је да се издиже већ са другог дугмета на прслуку, па се после фино заокругљивала како доликује човеку који ће делити правду грађанима једне земље.

Сав радостан, Јеремија пређе на прозор, као да је хтео показати целоме свету како ће нови српски судија бити у свему на своме месту.

Био је већ октобар и на Београд је нагртала густа магла. Поред прозора су промицали збијени прљави праменови, који су један другог ћушкали и увијали се као рубље које се цеди. Дан се био изгубио у овој сивини а вече није било још настало. Крај улице се није видео. Магла је надирала све више и својом сивом копреном сакривала све предмете које је сретала.

У тој сивини секретар примети да се нешто црно миче испод прозора. Кад добро разгледа, виде да је то један млад пар.

Мршав студент, која се познавао по своме црном фондовском капуту, стезао је уза се једну радосну радницу, врло малу и округлу као што је лубеница. Његова брада, посута крутим и ретким маљама, дрхтала је узбуђено. Шешир, без облика и умашћен у врху, летео му је све више на потиљак. Његов зимски капут се ширио све више и примао у се девојку, њу целу, округлу као лубеницу и обучену у јевтин палето.

Улицом пролете један блед зрак брз као удар, и у магли се упалише уличне електричне лампе. Али се љубавници не збунише, и наставише своје пољупце и грчевито стезање.

Као тај брзи електрични зрак, тако нешто пројури кроз цело тело Јеремије Јеремића. Дотле није био никад видео кад се двоје љубе. За њега љубав није постојала. Он ју је сматрао као измишљотину, као приче о вилама и подвизима Краљевића Марка, нешто чиме књижевници испуњавају своје књиге да занимају безазлени свет. Због тога Јеремија није читао књига и све оне који су писали о љубави сматрао је за неозбиљне људе, који нису кадри да шта паметније раде.

Али се сад сва љубав показа пред њим стварна, жива, ван књига. Све у њему, у овоме озбиљноме секретару варошког суда, задрхта и затражи да види ту нову истину, да открије до краја то што досад није мислио да постоји. И Јеремија отвори прозор, полако. Као лопов, трудећи се да не учини ни најмањи шум.

Студент и радница су се сад држали за руке и гледали, задивљени, једно другом у очи. Девојка је имала плаве очи као цвет у лана. И те очи, тако безазлено плаве, садржавале су у себи цео један свет одушевљене страсти, целу једну Америку нову за Јеремију.

Двоје драгих стајали су тако за један тренутак. Руке се склопише око струкова. Фондовски капут замота у себи јевтин женски палето. Усне се упише једна у другу. Брада, посута крутим и ретким маљама, поче да дрхти. И девојка, сва предана, томе дугачком пољупцу, затвори своје очи, плаве као цвет у лана,

– Зашто жене затварају очи кад се љубе? – упита се Јеремија изненадно, па се наже још више на прозор, као да је хтео да решење тога питања нађе у ономе што се пред њим догађало.

Хладна октобарска магла се гушила улицом. Јеремија ју је удисао, удисао ју је још дубље него што је дисао и најчистији ваздух, јер су му се груди, обузете неком новом страсти, јако шириле. Он је осећао љутину ових прљавих праменова. Знао је да је та влага шкодљива. Иберциг му је спао с леђа, те је дрхтао од зиме. Али се несрећни човек није могао одвојити од прозора, и пристајући да назебе, буљио је очи и посматрао шта се на тротоару одиграва.

Заљубљени су се грлили све јаче и више. Ничега равног на свету није било њиховом заносу. Јеремија их је гутао очима, дрхтао на зими, мрзио их, био сигуран да ће назебсти, саветовао себи да затвори прозор, али се тело било прибило уз ћерчиво и очи се свезале за дуги пољубац који је пуцао на улици.

Магла је била све гушћа и хладнија. Јеремију поче да сврби нос. Али је он упорно остајао на прозору, притајивао дисање и није се усуђивао чак ни нос да протрља.

У једном тренутку, нос га тако засврбе, да секретар кину нехотице и јако као писак какве фабрике. Двоје заљубљених се препадоше и штукнуше, свако на другу страну. Јеремија љутито затвори прозор.

Доктор се решавао да постави диагнозу запаљења плућа, препише жуту водицу и што пре очисти чуства, кад болесник отвори очи  и запита доктора: – Зашто жене затварају очи кад се љубе?

Сутрадан се секретар пожали најстаријем практиканту да има јаку кијавицу и осећа ломљење по целоме телу. Овај човек, зналац медецине као и државних тајни, препоручи му нешто за знојење и продужи уверавати га о избору нових судија. Јеремић је примао савет против кијавице, интересовао се за овај избор, кијао као стока, тужио се на грозницу, пригртао иберциг, стрпљиво радио државни посао, али једна мисао није му избијала из главе.

– Зашто жене затварају очи кад се љубе?

Практикантов лек не поможе, и другог дана Јеремија оста у постељи. Грозница је била јача, али он не позва лекара, мислећи да ће то проћи. Газдарица није волеле да јој квартирант по цео дан остаје у кући, јер је имала страст да седи поред прозора у тој соби, окренутој на улицу те трећег дана позва једног оближњег лекара. Доктор нађе да је то почетак неког запалења, али кога? Није био начисто, те преписа једну зелену водицу и рече да ће сутра доћи, а Јеремија нека се ништа не плаши.

– Ситница! – рече доктор, затварајући врата.

– Куку мојих два динара! – помисли Јеремија.

Четвртог дана доктор промену лице. Грозница је била у највећем степену. Криза је могла наступити сваки час. Болесник је наизменично падао у ватру и освешћивао се. Доктор се решавао да постави диагнозу запаљења плућа, препише жуту водицу и што пре очисти чуства, кад болесник отвори очи  и запита доктора:

– Зашто жене затварају очи кад се љубе?

Лекар се махну диагнозе запаљења плућа и пипну болесника по челу и темену.

Јеремија се у томе тренутку осећао боље. Болови су уминули. Изгледало је као да се живог скупио сав, ту, у томе тренутку, да да последњи отпор нечему хладном, нечему јаком што је наваљивало на врата од собе и чији дах се већ осећао. Јеремија се више није бринуо да ли ће добити за судију при новоме избору, хоће ли имати нов иберциг и коју ће собу добијати у хотелу. Његову целу мисао је била обузела љубав, оно што је видео на тротоару своје улице пре четири дана, љубав за коју дотле није веровао да постоји, и он је желео сада дати све на свету само да му неко одговори на питање: „Зашто жене затварају очи кад се љубе?

Он понови то питање, али доктор не одговори и продужи ћутке пипати га по темену.

– Кажите ми, докторе!... Ја се гушим – зајеча Јеремија, и још два три уздаха, па све би свршено.

Доктор се већ био машио за леви џеп – где му је стајао свежањ рецепата – да нареди опет неку водицу, али смрт би бржа од њега, и он премести руку у десни џеп, одакле извуче један пакет црвених и плавих формулара. Он одвоји једну црвену листу, стаде је испуњавати и, кад дође на рубрику Од чега је умро?, он написа: запаљење мозга.

Газдарица уздахну:

– Како ћу сад издати собу у невреме!

Сутрадан су сахранили Јеремију Јеремића. Као да је његова зла судбина хтела да остане до краја доследна, сахранили су га у гроб, који право гледа у једну кућицу, чија су врата обележена са две нуле.

 

(Политика, 24. децембар 1909. године)

 

 


Коментари1
ae7cc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoya T
Vekovi prolaze, ali ce uvek biti Jeremija Jeremic, JJ, 00, ... Osvrnite se oko sebe i verovatno cete naci jednog u svom okruzenju, ali se morate potruditi jer su oni izuetno tihi, uklopljeni u enterijer, gotovo neprimetni. Dicna prica!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља