среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:10
КУЛТУРНИ ДОДАТАК

Сећање – Иван В. Лалић, двадесет година касније

Протекле две деценије убедљиво показале да је реч о ствараоцу који је високо уздигао поетичку и културну самосвест српске књижевности, створио целовито и аутентично песничко дело и, што је можда најважније, ујединио тумаче и читаоце своје поезије
петак, 22.07.2016. у 18:35
(Из личне архиве)

За четири дана навршиће се двадесет година од смрти Ивана В. Лалића (6. јун 1931 – 27. јул 1996).

Осећање да је отишао изненада и прерано, у деценији у којој је објавио своје две најзначајније књиге, Писмо (1992) и Четири канона (1996), за које нико није могао да претпостави да су његове завршне, још није ослабило.

После ових књига било је јасно да је српска књижевност добила великог песника, за којег jе са пуно права могло да се каже да је модерни класик.

Усредсређен на најбитнија питања поезије, њене форме и песничке вишезначности, на бирање сопствених претходника  и лирски дијалог са традицијом и културом, односно на изграђивање сложене песничке организације, са сложеном и дубоком сликом света која се њоме успоставља, а изузетни познавалац светске поезије и културе (један је од наших најбољих преводилаца немачких, француских, енглеских и америчких песника), Лалић је био предодређен да буде песничка жижа у којој се укршта национално и европско наслеђе, традиција и модерност, песничка слика и смисао, пријемчивост и непрозирност, певање поетике и слутња тамних и недокучивих простора људског постојања.

Александар Јовановић

 

ЖЕНЕ У ВЕЛИКОМ РАТУ

Заборављене у историји, нестале у породичном сећању

Мучеништво албанске голготе и херојско сећање на победе нису дозволили индивидуалним женским сећањима, чак и када су она везана за херојске акте, за приче о опстанку, о самоодржању и солидарности или за трпљење и мучеништво, да се преточе у колективно сећање

Жене помажу у транспорту топова (Фото Историјски музеј Србије)

„Знам много прича – о дедовима... Али о баки или прабаки – остала је сама, тешко је живела...“ „Како се звала?“  

Дуга пауза: „Питаћу баку/маму како јој се звала мама...“

Тако је одговорила једна од саговорница истраживања на тему породичног сећања на жене у Првом светском рату, које је обухватило 50 породица из различитих делова Србије и региона, из градских и сеоских домаћинства.

Истраживање које су спровели студенти Факултета драмских уметности у склопу предмета Медији масовних комуникација (медијатизација сећања: обележавање Првог светског рата) рађено је методом интервјуа (усмена историја) заснованог на видео-сведочењу.

Суштина сведочења била је везана за приче, односно за њихово одсуство у општој култури породичног сећања у Србији.

Милена Драгићевић Шешић

 

70. ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ У АВИЊОНУ

У сенци сукоба

Искорак: „2666” Жилијена Гослена

Жилијен Гослен, Анђелика Лидел и Иво ван Хове представили су три мајсторска позоришна комада чија је централна тема – зло

Није нимало тешко наћи примере насиља у свету.

Током фестивала у Авињону, који се одржава у француској Прованси од 6. до 24. јула, десио се најновији од три крвава атентата у Француској почев од јануара 2015.

Овај пут се збио у Ници, са више од осамдесет мртвих које је усмртио возач камиона када се залетео у масу која се окупила на шеталишту поводом националног празника 14. јула.

Али насиље није оличено само убиству већ и саучесништву, порицању, егзодусу, економским интересима и односу снага.

Троје европских редитеља мајсторски су пренели те различите верзије зла у позориште.

Специјално за „Политику” Висенс Батаја, новинар

 

ФЕСТИВАЛ ЕВРОПСКОГ ФИЛМА  ПАЛИЋ

Светови наде Улриха Сајдла

У срцу трилогије Рај налазе се проблеми савременог човека у потрази за никад досегнутом срећом у потрошњи уживања и креирању идеалне слике о себи

„Рај: вера” (Фото Фестивал Палић)

Ретроспектива филмова аустријског редитеља Улриха Сајдла на Палићу 2016 (од 16. до 22. јула),  обухватила је највећи део његовог филмског опуса.

Сајдл је био гост фестивала и један од два добитника овогодишње награде Александар Лифка за изузетан допринос европском филму. Домаћи добитник ове важне награде је редитељ Слободан Шијан.

„Они који мисле да презирем људе уопште ме не разумеју”, рекао је Сајдл у интервјуу британском Гардијану поводом филма Рај: љубав (2012). У начину на који користи комедију као социјални коментар, Сајдл је сличан Кену Лоучу, док је у схватању усамљености и насиља и критици идеологије „савршеног тела” близак раду свог сународника Михаела Ханекеа.

Ивана Кроња

 

Дневник о гуштерачи

Петер Естерхази, велики мађарски писац и један од најважнијих савремених европских писаца, умро је 14. јула у Будимпешти. Од прошлог лета, када је сазнао за тешку болест, лечио се од рака панкреаса.

Пре само месец дана Естерхази је завршио и предао мађарском издавачу свој нови роман Дневник о гуштерачи, сведочећи још једном, на властитом примеру, да су добре књиге „наша последња нада“.

Арпад Вицко, Естерхазијев најпосвећенији преводиоц на српски језик превео je за читаоце „Политике” одломке из овог романа који још није објављен на српском језику.

Петер Естерхази


Коментари1
bc74b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

profesor književnosti
@sećanje na Ivana V.Lalića, hvala Politici na ovom lucidnom prilogu, a još vise njegovom autoru koji se predano godinama bavi delom ovog značajnog pesnika. Ali ostaje pomalo gorak utisak da se uglavnom samo povodom godišnjica smrti setimo velikana naše kulture. Poeziju odavno čitaju samo oni koji se njome i bave, a ne tako tako davno, mi smo jedni drugima za rošendane poklanjali pesničke zbirke, mladižu su se udvarali devojkama recitujuži Branu Petrovića, Desanku, Raičkovića, Prevera i već prema afinitetu. Danas je, nažalost, najbolji način da se mladi ljudi odbiju od književnosti, koja ih inače uopšte ne zanima, kad im ponudite da, ne daj bože, pročitaju neku pesmu, ili još gore, da je nauče napamet. Ali umesto da šalju devojci SMS s pitanjem, "de si šta ima" možda bi mogli da napišu neki stih, recimo Popin, "Očiju tvojih da nije...", ili obratno, devojka mladiću " Poznala sam te kad sneg se topi..." ili makar nešto iz neke šansone, "al uzalid mi svaka želja kad je nada izgubljena"!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља