Четрнаестогодишња ћерка сматра ме информатичким Кременком, мрдајућим заостатком из доба Јуре, од кад сам јој припретио да ће њен мобилни телефон завршити у контејнеру, уколико је захвати покеманија. Морам да одбраним кућу од инвазије тих виртуелних бића које су омађијале човечанство. Али неће се увући у мој традиционални дом.
Ћерка не престаје да ми се смеје и сматра да ћу се и ја кад-тад предати и придружити мноштву хистерика који буље у своје мобилне телефоне трчећи улицама, пењући се на дрвеће или падајући у провалију, како би освојили поене у игрици која је људски род претворила у стадо.
Група покемониста је тако у Минхену уместо поена зарадила батине ушавши, не гледајући околину, међу десничаре и антифашисте који су се састали да моткама расправе куда даље треба да иде наша луда врста.
Ако група људи у Босни заврши у минском пољу, а нека жена на дрвету усред гробља у лову на виртуелне играчке, док јапанска влада саопштава забринутост због извештаја о провалама, удесима и другим незгодама у свету, те због тога штампа летке у којима саветује мере предострожности ако започну да играју ту игрицу, да ли онда можемо говорити да се људска врста приближава свом неумитном крају?
Свет, дакле, неће завршити у апокалиптичкој визији постнуклеарне вечне зиме, јер ћемо, пре тога, завршити као заробљеници у некаквој компјутерској игрици. Не ловимо ми Покемоне – они лове нас!
Моје фаталистичке прогнозе изузетно забављају ћеркицу, али заиста не мислим да завршим у светлећем лавиринту неке апликације, или у рату између људи и машина – као у филму „Матрикс”, где ће покушати да ме убеде да свет око мене није стваран, већ да је путовање ка никуда усуд који је немогуће избећи.
Покеманија је показала да је људски род претворен у крдо које воде компјутерски и маркетиншки гуруи, хај-тек чобани новог доба, који уместо гуњева носе „Армани”.
Креирањем игрице која се одвија на реалним локацијама, јапанској компанији Нинтендо донели су раст зараде од невероватних 13,5 милијарди евра за недељу дана.
Створењца Покемони, измишљени јунаци цртаћа, који су део одрастања наше деце у последње две деценије, сад су се преселили кроз компјутерске програме на реалне локације. Јуре људи у свету за бићима које су илузија и – удари их воз! Или покупи шлепер. Можда имају срећу, па само тресну у бандеру!
Менаџери који су компанији донели раст акција од 86 одсто за седам дана проглашавају противнике игрице пакосним маторцима, осуђују нас да смо реакционарне снаге које се противе новом поретку увећане реалности која нам, јелте, омогућава да се, вођени смартфоном, саживимо са природом и са улицама којима свакодневно ходамо.
И убеђују нас да све време проживљавамо авантуру лова на сајбер-бића које су програмери посакривали кроз инсталиране програме у наше природно окружење.
Да неће, можда, да ме мобилни телефон ухвати за руку и изведе напоље? Дакле, да није Покемона, људски род би био заробљен у својим домовима, али, гле чуда, сад нас преко телефона, чији се раст продаје такође очекује, позивају у шетњу. Што ће рећи, уколико не нестанемо као врста због глупости, нестаћемо од гомилања холестерола! Кладим се у ово прво.
Схватам да постајем препрека развоју нових технологија и људском прогресу, добу у којем ћу ићи на светлост дана вођен апликацијом, а не Сунцем, мирисом пролећа или томе слично.
Идиотизација, као последња фаза глобализације, достиже кулминацију новом гејмерском диктатуром иза које се крију мултинационалне корпорације и огроман капитал. Или си припадник покемонског поретка, или си се у детињству играо каубоја и Индијанаца.
Читајући маркетиншке текстове о новој опсесији потрошачког апсолутизма, страхујем да нам је судбина већ одређена. Завршићемо као Индијанци! Немам илузију да можемо победити корпорације, машине и бесмислене игрице, али не желим да постанем продужни кабл корпорација.
Како се догодило да Покемони замене Микија Мауса? Неко је одавно из дечијих светова протерао не само Микија већ и Шиљу, Пају Патка Где су Попај и Баџа? Где је Олива?
Ти јунаци су сад некакве створења, у доба кад је компјутерска анимација заменила ручно цртање оловкама и бојицама. Тако су васпитаване нове генерације за неолиберално доба у коме се у шуму иде само – софтверском командом.
Логично је да се упита – зашто нисмо забрањивали деци да гледају такве цртаће што се сад пројектују у холограмске ликове који ће нас ускоро заскакати по парковима? Једноставно, није било избора. Сви телевизијски канали су откупљивали само такве цртаће, а забрана деци да их гледају само би појачала њихово интересовање.
Али, до креирања Покемончића, клиње су биле бар делимично сигурне. Чињеница је да су убледели, зато што не иду на ваздух. Истина је да им се криви кичма, да су им равни табани, док им шаке подсећају на природни продужетак тастатуре. Кад иду на спавање, трепћу као да им се празни батерија.
Међутим, бар није могао да их удари аутобус, док куцкају бесмислене поруке, комуницирајући међу собом, у лову на – ништа! Хоће ли, развојем бесмисла упакованог у кул игрицу, читаве заједнице поскакати у реке с мостова, ако виртуелни свет потпуно порази стварност у рачунарском водвиљу који је потпуно излудео интернет-галактички свет? Одговор је већ познат. Биће то лов на Покемоне до краја света. И нема назад.
Ми, матора закерала, овакви затуцани, морамо се супротставити инвазији хипнотичке баналности и убедити нашу децу да, ако већ и морају да куцкају по телефонима и рачунарима, барем не поверују у фаму да је стварни живот у апликацијама.
Или да се придружимо онима које не можемо победити? Можда нешто и ућаримо. Где би нам био крај кад би на извозу илузије зарадили петнаестак милијарди евра за недељу дана! Потребан нам је само тим програмера који би национални спорт – млаћење празне сламе – претворили у авантуру!
