уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:44
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Записи свештеника о добрим и лошим Арнаутима

Док је пред покољем свештеника бежао кроз ратни хаос, Тадија Костић је у дневнику бележио доживљаје
Аутор: Бранко Пејовићнедеља, 24.07.2016. у 16:00
Тадија Костић (Фото лична архива)

Свештеник и књижевник Тадија Костић (1863–1927), пореклом из Карана код Ужица, службовао је као парох у Горњем Милановцу и Нишу. После рата живео у Београду, умро у манастиру Савина и сахрањен у Карану. О његовом ратном путешествију пише ужички писац Слободан Радовић у „Историјској баштини“ бр. 23, према сачуваним Тадијиним дневничко-путописним записима.

Велики рат затекао је Костића у Нишу као свештеника, члана Духовног суда, писца 10 објављених књига и уредника два часописа. „Док су се ратни облаци надвијали над Србијом, у ратној 1915, у ратној престоници Нишу све врви од војске, цивила, запрега, коморџија.

До Тадије Костића допиру гласови о бугарским злочинима и покољу свештеника. Надирући са источне стране ка нишкој области, Бугари су по наредби својих војних власти поубијали 45 свештеника, а 19 свештеника у Јанкиној падини близу Беле Паланке убили и спалили...”

Да сачува главу, Тадија с групом свештеника бежи из Ниша ка Црној Гори. И то с пером у рукама, водећи дневник о доживљајима на овом путу кроз општи метеж с краја друге ратне године. Писање дневника у историјским догађајима, наводи Слободан Радовић, одувек је велики изазов.

У једном тренутку објављено је 17 ратних дневника Ужичана учесника у ратовима од 1912. до 1918. године. С тим што су други углавном писали о ратовању и борбама, а Тадија о дешавањима у позадини, о својој бежанији и ропству, како је назвао два поглавља записа.

Гоњен страхом од бугарских репресалија, хтео је преко Косова Поља да се домогне слободне територије. На крају је, бежећи од Бугара и Арнаута, допао Аустријанцима у руке. Та његова одисеја трајала је од октобра 1915. до јануара 1916. године.

Провео је у тој бежанији по три дана у Приштини и Призрену, био у Ђаковици, два дана у Пећи, прешао преко Чакора, стигао у Подгорицу, био у манастиру Острог, доспео у Требиње... Све је то послератне 1920. године у 46 наставака описао у додатку листа „Епоха“.

Пише, рецимо, о сусретима са Арнаутима. И то као запис с Косова о толеранцији између већинског арнаутског и мањинског српског живља: „У Штимљу приметисмо да се овде Арнаути и Срби лепо слажу: – Па јес’, господине, лепо се слажемо – вели Лазар Перић код кога смо коначили. – У овој општини има тринаест села, у њих само тридесет и две српске куће, а остало су Арнаути. Ово што нас има, чувају нас, а и ми данас њих заштићујемо“.

Али из Ђаковице пише о непријатељски расположеним Арнаутима: „Хоџе се деру на све стране. – И та њихова дерњава нешто му значи – прича нам један Црногорац – разним нагласцима у њиховој молитви хоџе показују Арнаутима оно што дознају, је ли добро по њих или није! Кад се много деру није добро за нас. На пакост, данас су се драли исувише!“

Затим, Ису Бољетинца, арнаутског првака који се у више махова бунио против Турака, описује као добронамерног човека и бележи његов суд о Србима: „Срби ће лепо бити примљени у Албанији, јер су 1912. године, кад су тамо били, лепу успомену оставили. Нису никоме дирали у веру и образ. Ниједан српски војник није насрнуо на арнаутску кућу“.

Пут Тадију води даље, кроз Црну Гору. У запису „Пред капитулацијом“, насталом јануара 1916, Костић у Никшићу овако описује тадашње расположење црногорске војске: „Нећемо више да ратујемо. Гладовали смо и ратовали доста. Нећемо! Нећемо!“

Прошао је овај свештеник потом и кроз Херцеговину, где је у Требињу заробљен 18. јануара 1916. године. Одатле су га са осталим заробљеницима спровели у заробљенички логор у Добоју. „Јуче изјутра кренуше нас из Требиња возом.

Дали су нам вагоне четврте класе, без седишта, те смо поседали по поду и укрстили ноге. Сад смо и ми под другом стражом. Дали су нас једном Босанцу, цуксфиреру“, наводи и додаје да су у Добој стигли до бараке број 9 изнад које пише „Халт“.

И тако, доживљају су му се ређали, а Тадија Костић је стварао слике избегличке колоне, дочаравао атмосферу потиштености, писао о људима из насеља кроз која је пролазио, о заточеницима из логора... „Приказивао је ратну позадину и националној култури приложио сведочење о хаосу у коме се нашао поробљени народ“, сумира


Коментари1
25c51
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ненад
Хвала вам за овај више него занимљив текст.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља