субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39
ИНТЕРВЈУ: ПЕТАР САРИЋ, књижевник

Река језика тече уз брда

Аутор: Зоран Радисављевићуторак, 26.07.2016. у 10:20
(Фото: Томислав Јањић)

Плужине – У Пиви,  Старој Херцеговини, у Плужинама, одржан је научни скуп посвећен стваралаштву Петра Сарића (1937), песника, романсијера, драмског писца, аутора култних романа: „Сутра стиже Господар”, „Петруша и Милуша”, „Сара”, „Митрова Америка”... Недавно, „Вукотић медиа”, објавила је Сарићеву књигу „И времену се затурио траг”, у којој аутор, пишући писма домаћим и страним моћницима, покушава да одбрани Србију и сачува свој завичај.

Писали сте: Џорџу Бушу, Бернару Кушнеру, Азему Власију, Добрици Ћосићу, Војиславу Коштиуници, Амфилохију Радовићу... Да ли је било икаквог одјека?

Било је. Нарочито онда кад је већина тих писама објављивана, углавном у „Политици”. Највеће интересовање, равно изненађењу и сензацији, изазвало је писмо Азему Власију, тадашњем председнику Председништва Савеза комуниста Косова. То писмо настало је у времену првих демонстрација албанске иреденте, како су албански побуњеници тада називани. Тада су још увек и албански званичници учеснике демонстрација, јавно, осуђивали. Али, пошто су они једно говорили, а друго мислили и радили, знало се да је такво стање, на дужи рок, неодрживо. И код самог Власија, неприкосновеног комунистичког лидера, кад не би успео да се довољно преруши, показивало се његово право лице; да би то лице, што се више крило, испадало више смешно.

Било је то у време комунизма?

Да, било је то време када се, као и у другим комунистичким замљама, против једног комунистичког шефа, није смело ни јавно ни у поверењу зуцнути. Тада се у „Политици”, појавило моје отворено писмо Азему Власију. Први пут оптужен је један од челника комунистичке партије, односно Савеза комуниста. То је било право изненађење не само за домаћу јавност. Писмо је, у изводима, цитирано у страним медијима. А у Београду и Приштини: ако си на улици видео да се две особе сашаптавају, зна се да размењују мишљења о „Отвореном писму књижевника Петра Сарића Азему Власију”. А Албанци, чак и они који су се казивали за моје пријатеље, или су избегавали сусрет са мном (на улици), или су престали са мном да говоре. У вези с тим има смешних анегдота које се и данас препричавају.

Писмо је било пророчко?

Писмо је недвосмислено указивало на оно шта ће се тек догодити на Косову, и са Косовом. У њему су наведене многе Власијеве речи које су наивно покушавале да прикрију своје право значење. У приштинском „Јединству” налазимо двоцифрен број насртаја Албанаца на Србе и њихову имовину који су се десили у току само једног дана. А било је много више оних напада, посебно кад је реч о силовању Српкиња, који су скривани од јавности. Писма Џорџу Бушу, Бернару Кушнеру..., настала су касније кад је оно што смо чекали, постало отворена збиља, стварност коју су креирале САД и западна Европа, а Албанци извршавали. Остала писма покушала су да обавесте значајне личности о неким дешавањима на Косову и Метохији (Добрица Ћосић); да упуте захвалност (Војислав Коштуница); да, исповедајући се, искажу најдубља осећања (Амфилохије Радовић, брат Никола).

У књизи је и питање рођеном брату, који вас позива да се преселите у Србију. Зашто тај позив нисте прихватили?

У писмима брату, родитељима, сестри и владики Амфилохију писано је о оном што сам и од себе крио. А Николин позив да пређем код њега у Обреновац нисам прихватио. С тим позивом дошле су многе моје непроспаване ноћи. Иза дана одлуке да се с породицом иселим с Косова и пређем у Обреновац, следио је дан потпуног поништења те одлуке. Помисао: „Шта ћеш ако ти у Обреновцу спавање буде много горе од овог на Брезовици?” И ја сам, тако, са породицом, остао на Брезовици.

У Старој Херцеговини, у Плужинама, говорило се о Вашем књижевном делу. Како сте доживели „мерење репа живом вуку”?

Слушајући угледне књижевне критичаре и писце о мом делу, дивио сам се њиховим речима као дете, и сумњичио их као одрастао. То је као кад у истој ливади береш цветове са нектаром и оне, наизглед лепше, али без нектара. И кад их, попут пчела и других инсеката, не разликујеш; и кад се нађеш где ниси био; и кад видиш што ниси видео.

Плужине, иако територијално припадају Црној Гори, потпуно су српске. Овде, синови неће да буду нешто друго од својих очева. Да ли је ово последња нада за очување српства у Црној Гори?

Пива, Плужине, за мене је као да кажеш Бањани, Велимље (мој завичај). Разлике, које се свуда провуку, измирује и поравнава језик. Језик који тече као река. Пива има две реке – Пиву и Језик; Бањани једну – Језик. Река језика тече уз брда, повећавајући им висину, и низ увале, продубљујући им дубину; пролази куда се није пролазило, дајући и души облик.

Срећа је што су насеобине, какве су Пива и Бањани, постале станишта не само мудрих и верујућих људи, но, ето, и сведржећег језика. Таквих станишта једнако има и онамо где језик украшавају разлике. Зато верујем у очување српства и у Црној Гори, и на Косову, и свуда где се говори српским језиком.

Долазите с Косова и Метохије, из Сринићке Жупе, једне од најусамљенијих српских енклава. Могу ли тамо Срби да опстану, да остану своји на свом?

Могу. Кад се преобразе националне нетрпељивости, кад љубави према свом не буде потребна мржња према туђем, кад мрзитељи схвате да је мржња оружје самоубица, све ће изгледати много простије. Немогуће постаће могуће. Без те наде, могуће може постати немогуће. Не верујем да ће човек ступити на тај пут, иако га је он изградио.

Како заштитити наше манастире, обезбедити им аутономију какву има, рецимо, Хиландар, док се не реши статус Косова и Метохије?

Наше манастире на Косову и Метохији, и оне који су срушени, нико није успео, иако су многи покушавали, да затре. Јер срушени, својом светошћу и својом светлошћу, вазнели су се на небеса, где им никаква земаљска сила ништа не може. Статус српских манастира на Косову и Метохији, видите, заувек је решен.

Добили сте, поводом Видовдана, највише књижевно одличје на Косову и Метохији: „Златни крст кнеза Лазара”. Реците нешто о томе.

Свако признање, нарочито овакво, у мојим годинама добија више значења, а најважније је сазнање да се око тебе, и с тобом, још нешто дешава, одлаже се крај с којим си више пута заноћио. А живи су и они који те нису отписали, па чак и они који те воле. Ако се, на таква размишљања, макар и благо осмехнеш, онда је награда за радовање.


Коментари4
275d7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Д. Збиљић
Поштовање за Сарићеве речи и најлепше жеље му упућујем. А на неке коментаре овде додао бих свој коментар који је у мом искуству: Србе најлакше, најбрже, најтемељније и најуспешније могу да униште сами Срби (они без икаквог поштења и мозга). Многи Срби одавно (тј. њихова власт) не спроводе своје законе, не понашају се радно, морално и поштено, никако не примењују мерила да се сваки, па и мали обичан грађанин осећа заштићено и да живи у реду. Тога сам се увек највише плашио, а посебно се тога бојим данас. Српског антисрпског неморала у власти и јавашлука сам се нагледао. И то ми данас не да никаквог мира.
From South
Srbi kao da nista nisu naucili u posljednjih 25.g. ' srpstvo ' vas nigdje nece odvesti, i na kraju kako to vec biva, od ' srpstva ' nece ostati ni s.
MB
@primitivizam. Gde ste to nasli da se Srbi pominju 'hiljadama godina'? Nema potreba preuvelicavati stvari dabi se napravila poenta.
Препоручујем 1
primitivizam
ne brinite se,gospodine ,za srbe.hiljadama godina odolevaju nasrtaju muva,miseva,guja i ostale gamadi i kao sto vidite,ne ide im tako lose kao sto se vama cini.ima ih,bogu hvala po celom svetu i gde god se pojave po dobru ih se secaju...za razliku od vec pomenutih gmizavaca.
Препоручујем 29

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља