недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05
ИНТЕРВЈУ: ДУШАНКА СТОЈАНОВИЋ ГЛИД, глумица

У отаџбини нема живота, а у туђини нема среће

Тирани богови сишли су с неба и отелотворили се у људе аутократе, фашисте, националисте, владаре, зликовце... У име вере, расе, државе, граница и новца
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсреда, 27.07.2016. у 23:00
(Фото Д. Жарковић)

„Електру” најпознатију позоришну драму Данила Киша почетком наредне сезоне режираће Ива Милошевић у Народном позоришту у Београду. Насловну јунакињу тумачиће Нада Шаргин, а Клитемнестру искусна Душанка Стојановић Глид. У глумачкој подели су и Слободан Бештић, Павле Јеринић и Марко Јанкетић.

Летњу паузу користите да прикупите енергију за нови сценски изазов: Клитемнестру, једну од јунакиња драме „Електра”. Да ли је ово време за „Електру”?

Да ли антички архетипови имају највише везе са садашњошћу? Апсолутно да! Као и сви моји савременици живим као на крају времена. А апокалипсе неће бити, нити ће Месија доћи. Сва обећања су давна и прокоцкана. Људи су показали да су слаби у сваком смислу. У време античке Грчке када је било мноштво богова – тирана који су тражили жртве, људи су били у аутентичном страху. С великим разлогом: крв им се мрзнула у жилама, али жеља за влашћу, ратном славом их је чинила слепима. Убијали су свакога ко је био политичка препрека, а боговима су предавали и своје невине најмлађе кћери. Да ли је то данас тешко замислити? Не! Хришћанство које је понудило неколико опција и алтернативу „да опростиш, да не убијеш, да волиш другог као себе” – то је нажалост унело пометњу и раскол у човекову архи природу: да се свети, да мрзи, да убије. У име Христово Европом и целим светом су текле реке крви, што је данас у 21. веку људски род наставио да чини у име Мухамеда и осталих богова баш као у антици. Јер су тирани богови сишли с неба и отелотворили се у људе аутократе, фашисте, националисте, владаре, зликовце. У име вере, расе, државе, граница и новца… Политичка, државна, војна, криминална, породична сексуална убиства део су неутажене страсти којој човек робује одувек, а тај усуд најбоље тумаче антички писци. Политичка убиства, смакнућа, нерасветљене монструозности, црна хроника, свирепа убиства, распорене утробе, бачена новорођенчад. Да ли је то део растројства, лудила или обичне људске немоћи која подлегне тамној природи човека? „Електра” Данила Киша коју спремам од октобра је заправо породична трагедија. Када кажем трагедија мислим на све узроке који доводе до крвавог краја, чија је последица била неизбежна. Дакле, убиство оца, мајке, брата, детета. Тако да је издаја у поређењу са овим смешна. Аутор драме каже и топло препоручује редитељу „да у ову игру без сумње треба унети пуну меру суровости”.

Сценарио за филм о породичној драми
Аутор сте и филмског сценарија „Три сестре из Призренске 9”. О чему је реч, како и где сте прикупљали грађу?Реч је о социјално-љубавној породичној драми. То је нешто што сам прикупљала као емотивно и свако друго сећање, сигурно једну деценију и изашла сам на конкурс Филмског центра. Сценарио није прошао, али мој продуцент Драган Ђурковић хоће ипак да га подржи. „Три сестре из Призренске 9” је управо прича о пропасти не грађанске него малограђанске класе у којој су три сестре – Олга, Маша и Ирина, имена су као код Чехова. Ове три жене радећи у стубовима државних служби – „Југоекспорта”, „Беобанке” и „Јата”, који су пропали, имају све проблеме, дилеме, ту емотивну динамику и егзистенцијалну борбу коју живот намеће. Борећи се да преживе довијају се код хомеопате, у поретку љубави, хороскопа и мноштву доктрина источних и западних, паганских и научних у којима се њихови различити карактери ломе и кале. И славе неисцрпни виталитет живота.

Данило Киш је написао „Електру” још 1968. године, у другој години Битефа, када је Београд био значајно позоришно средиште. Какво сценско читање можемо очекивати у овом времену?

Једва чекам да редитељка Ива Милошевић и подела коју је одабрала уђу у ту велику тему – за то треба имати пуну меру уметности. Кишове ликове видим у бојама крви и моћи са снажним еросом и искривљеном свешћу о себи. Додуше, и Народно позориште у Београду је у тим бојама црвене и златне, али то указује на радост и богатство када је кнез Михајло саградио то здање. Данас је наша земља сиромашна у сваком погледу. Некада, али то је јако ретко, обузме ме снажно осећање учешћа у чину хуманизма који је дубока љубав према просветитељском. Оно што чини будућност су млади паметни људи. Има их, познајем их, надам се да неће завршити на олтару принетих жртава Дионизу због потпуног, апсолутног, грубог незнања и неосетљивости тренутних владара, да буду прогнани и схвате да у отаџбини нема живота, а у туђини нема среће. Некада сам мислила да су само памет, поштење, доброта нешто што је довољно, од чега се не одустаје. Под притисцима и комбинацијама и разним манипулацијама у радним срединама људи почињу да се презиру – због простоте, због демонстрације моћи, због охолости, зависти, а надасве глупости. Свакодневно на телевизији гледају хорде људи у племенским односима, како оцењују неки аматери – звезде и сви се без престанка свађају и вређају. То је уместо тргова, пијаца, робова трговине, вашара, проституције, преваре, крађе, туче, песме, плеса. Све је заправо увек слично и свевремено, као трг у античкој комедији.

„Електра” обрађује античку драму о брату и сестри који убијају мајку светећи се тако за смрт оца. Клитемнестрине речи су посебно доминантне. Колико их је деликатно изговарати на сцени?

Моја циљна група јесте млада, средња, стара, паметна публика, а избор за рад је таленат, раскошан, разноврстан и модеран. Тако једино могу да живим и радим. Сваки компромис ми је дошао главе, као графит: „Оно што ми је на нос ушло, на нос ми је изашло”.

Мени је жао да је у позориштима утрнула атмосфера. Ни једно позориште готово да не доводи госте осим када редитељ по сваку цену инсистира, а управници – глумци имају неприкосновено право да са неким сарађују на основу личног афинитета, врло лошег укуса и што мањег таласања. Размишљајући о свему и свачему, на памет ми је пало да бих своје велике и лепе и марљиво урађене улоге могла лепо да распродам онима који имају све, само желе да глуме, под условом да ме редитељи пусте да одем. И формирала сам фини ценовник у мојој глави. Ипак, чини ми се нико осим публике и оних који воле да раде са мном и уживају у мом друштву не би приметио да ме нема, а ја бих се башкарила. Забавна замисао. Мада Клитемнестру, ту монструмку, то чудовиште, ту мајку – немајку, како је дело карактерише, чујем већ како каже и подилази ме језа: „Јер упркос варљивом привиду, кајања и сумње руше моју душу. Пред великом чињеницом смрти сва су људска дела варљива и ташта. У реци времена све изгледа ситно. Све осим живота. Зато ми опрости”.


Коментари30
89e7e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ja
Zivim u "tudjini" i apsolutno sam srecan. Nisam saglasan sa naslovom teksta. U inostranstvu necete naci srecu samo ukoliko ga i dalje dozivljavate kao tudjinu. Kada se uklopite, naviknete i prihvatite nove i drugacije vrednosti, postajete domacin.
Marija
Gde ziviy? U kojoj zemlji?
Препоручујем 0
rocco
Reci nekome da nije svestan svojih osecanja je arogantno i uvredlivo. Vasa iskustva i osecanja su samo vasa i zadrzite ih za sebe draga Mirjana.
Препоручујем 8
Прикажи још одговора
Milos
Много ми је драго што сам прочитао текст у којем неко са одушевљењем говори о раду у позоришту. Бојим се да су наша позоришта постала сувише аутистична и да нису нимало отворена. Ја сам прошле године предлагао једну своју драму на неколико адреса наших позоришта. Нико се није удостојио да ми одговори, макар да ми ставе до знања да нису заинтересовани, да им се драма не свиђа, да немају простора за њу... Никакав одговор ни од једног позоришта од Суботице до Ниша није стигао, а онда ће ти исти да говоре како народ није заинтересован за њих... Могуће је да је већа истина да позоришта нису заинтересована за народ. Зато ме је приступ ове глумице обрадовао, пошто у њему видим супротно од онога што ме је разочарало.
Срђан (Алабама)
Млада глумица дотиче главни проблем свакодневнице у Србији: а то је да човек не може да живи поштено од свог рада. Многи идеали у целом свету данас не важе, али оно што дели срећна од несрећних друштава је могућност да живите од свог рада и да у томе уживате са својом породицом и најближима. Крвави распад Југославије је онемогућио огромну већину да живи и постоји на овај начин, а као резултат тога настала је друштвена патологија оличена у насиљу и порнографији српског јавног живота. Мали број тајкуна-владара-политичара “храни” националистичким причицама народ на чијој грбачи се све више и више богати, изазива и окончава ратове, како му падне на памет. Искључиво гледајући свој класни интерес. А народ “једе” такве причице, мрзи своје комшије и презире самог себе.
Murat
Srđane, zar je to samo na Balkanu? Nigdje čovjke ne može da živi od svoga rada, jer bilo gdje da zivi i radi, sve je isplanirano i programirano da ti neostane ništa. Rad i sreća nisu samo hljeb, voda i krevet u nekom skupo iznajmljeonom stanu, nego i umjetnost, odlazak u pozorište, na knocert, kupovina i čitanje lijepih knjiga, odlazak sa prijateljima na ručak. Kad i gdje se to danas može? Gdje god da smo, u Srbiji ili Njemačkoj, ili kod tebe u Alabami, prvog u mjesecu su nam pune ruke posla, već drugo nam je ostalo za genski modifikovanmi hljeb, malo genskog sira sira i genskog mlijeka, namaza i još manje genski proizvedenog mesa, punog antibiotika. Srecom, omladina ima smrtfone, pa se zaglupljuje i zabavlja njima, te ne mora i ne moze da misli svojom glavom, da vidi gdje i u šta izrasta. A sve dok se mladi ne otrijezne, ne okupe i ustanu da promijene svijet, svijet ce biti i ostati ustajala baruština u kojoj nam je sve dozirano na slamčicu. Sve, osim krvi, u nečije ime.
Препоручујем 1
Vera Rajović
Da, bravo! Zato mislim da je Dušanka, koju sve više cenim kao autentičnu glumicu, pogrešila kada je one koji su "sišli sa neba" proglasila ljudima. Razlog je nepotizam - neki dan sam na TCL videla jednu reportažu koju su nazvali "A father’s Shadow" koja pokazuje koliko je dece strijih glumaca postalo glumci! Napravila sam analizu 10-ak slučajeva (Kirk/Majkl Daglas, Fonde, Bridžes's... do Šinovih kod kojih je majka koja je radila u lokalu dok Martin nije ušao u glumu, a onda i ona postala glumica. Da ne pričam da je Piter Fonda već sa 5 godina glumeo dete u komuni u filmu "Easy Rider" koji je pravio njegov otac. E, to se i nama u poslednje vreme dešava - deca glumaca postaju glumci, otvara se sve veći broj studijskih programa za glumce i, po zakonu "hiperprodukcija izaziva inflaciju koja izaziva devalvaciju", bojim se cele delatnosti, tj. "ključ" za dobijanje posla nije kvalitet. Ne znam šta bi Dušanka na ovo rekla jer bih njeno mišljenje jako cenila.
Препоручујем 5
Dusan Milicevic
Rezirajet Electru ne kao sliku o nama nego kao put koji vodi od nas ka boljem unutrasnjem bicu spremnom da dijeli sebe sa drugima I da se zrtvuje za druge. Srbija treba plemenite ljude I plemenitost kao ideal. Pitajte da li proavoslavlje pruza to.
skoric bozidar
Vrlo jednostrano gledanje bar sam zakljucio iz naslova , jer naslov vam vec kaze sta je u nastavku.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља