понедељак, 23.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:39

Шта са храмом Христа Спаса у Приштини?

Неко се после 17 година сетио како су багери око цркве закопавали Албанце – ништа није пронађено, али је вест о томе оставила празнину у којој ће се наставити напади на светињу
Аутор: Живојин Ракочевићсреда, 03.08.2016. у 22:05
Црква у Приштини где су недавно обављана ископавања због сумње да се ту налази масовна гробница Албанаца (Фото Живојин Ракочевић)

Померање граница бизарности у етничким односима према другима, њиховим вредностима и симболима постало је толико присутно и креативно да просечан становник овог простора пречесто изговара реченицу: од овога нема горе! Само ретки, или светитељи или нихилисти, овде нису изговарали ту чемерну флоскулу. Парадоксално, она се, уз разна друга непочинства, готово органски повезала и с једном црквом, храмом Христа Спаса, у центру једног великог урбаног центра, тик поред Народне библиотеке и Универзитета у Приштини.

Мржња према тој грађевини, делу архитекте Спасоја Крунића, поприма такве облике, да увек стоји питање: шта је следеће? Неуспели покушај рушења 1999. године, па предлог да се претвори у меморијални музеј Албанаца, онда гола певачица Ера Истрефи која у њој игра и представља је у споту као пакао. Затим, подстакнута сиротиња која је овде живела и у храму вршила нужду, изјава Хашима Тачија да је храм ужасно дело Слободана Милошевића, безбројни покушаји Универзитета да се са „њиховог земљишта“ уклони црква. Опет, алпинисти који се пентрају по њој, па натписи најпогрдније садржине на њеној куполи, испод златног крста...

На крају овог непотпуног списка изронила је „чињеница, сведочење, сумња“ да се ту налази масовна гробница Албанаца које су Срби побили и закопали током 1999. Тако је настала главна вест: масовна гробница код цркве у Приштини, негде са знаком питања, а негде и без њега, дневни извештаји и очекивања несрећних породица, стручњака и комисија. Неко се после 17 година сетио како су багери закопавали Албанце око храма и то сећање било је повод за муњевиту акцију свих надлежних институција. Та брзина реакције у директној је вези са непрестаним покушајима да се уништи храм Христа Спаса у Приштини. Дошле су машине, представници Албанаца и Срба, Српске православне цркве, Еулекса и кренуло је раскопавање.

С јужне стране, поред храма, тамо где је неко већ прокопао канал, којим је годинама текла канализација и одакле се ширио јак смрад, сада стоји преорана земља и шут, а на северној страни вире покидани комади бодљикаве жице, анкери од монтажних објеката које је овде постављала британска војска. Западни, главни улаз у цркву, црни се јер је неко спалио смеће и шикару која се ту накупила, а једна шипка на гвозденим вратима је одваљена, па се у унутрашњост поново може ући. У дну дворишта, уз саму ограду ректората, раскопана је трећа локација у потрази за остацима тела, подигнут тротоар, заштићен водовод, разапете траке, постављен мрзовољни старији полицајац да све то чува...

На крају ништа није пронађено, нема никаквих резултата, а вест није, онако ударно и громогласно, објављена у свим медијима. Провукла се тихо и за собом оставила празнину у којој ће се, вероватно, наставити напади на храм Христа Спаса у Приштини.  Већина мрзитеља и „активиста“ који га скрнаве вест неће чути, или неће желети да је чују. Штета је направљена, бес и стереотипи су потврђени, остаје само питања: има ли горе од овога, шта је следеће и коме треба овај златни крст изнад Приштине?

Српски политичари су, још пре ове претраге, уверени да је вест о масовној гробници лажна, најавили да се, коначно, мора прекинути кампања против цркве и кренути у њену обнову. Сада и они ћуте, док по храму расте дрвеће и маховина. Нестанак храма најпре би погодио двадесет троје приштинских Срба, преосталих од оних 40.000 колико их је овде било 1999. године. Они су толико маргинализовани да се сматра да не постоје. Међутим, постоји нешто што дубоко тресе једно етнократско друштво и говори му шта, већ две деценије, мора да ради једном од ретких симбола претеклог иза оних који су нестали. Како год да се узме и шта год се радило том објекту, он ће бити опомена и подсетник савести – једнима што га не обнављају, а другима што и овакав стоји над бившим, каквим-таквим, животом.


Коментари12
5182f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

sasa trajkovic
Crkva je simbol stradanja srba ali i za albance simbol i dokaz srbskih korena i kao takva prepustena na milost i nemilost onih koji je svakako ne zele ali je se plase, ironija je da su mnoge crkve spaljene ali je ona u samom srcu Pristine odolela hordama bezumlja kao trn u oku albanskim separatistima.
BLAZO
Sve ce doc na svoje, samo polako i svjerom u Boga.Dogodine u.........
Зоран Николић ( Ваљево )
Храм Христа Спаса јесте подобије, слика и приличност оног што са Србијом чине и чинише...Храм Божији народа Божијег раскућен тамо где нам је кућа вазда била. Србија и Србље једнако је раскопано, разрушено, понижено и прокажено, распето да не васкрсне, од нељуди и несоја, и наших и њихових...Куд ћемо данас овакви, са трновим венцем на глави и куполи, без олтара и жртвеника, без икона и фресака, бремените душе, неопасани и без светила, без Луче у срцу и светлости у оку, које немило и недраго приличи нам данас? Куд, доли да се вратимо себи, у себи Храм подигнемо, те ће храмови наши, личноносни, Храмове Господње саливати и темељити са угаоним каменом од молитве и покајања, од части и правице, достојанства и духа Васколиког Српства...Даће Бог Свемилосни, даће... Потресан и раздирући текст написасте господине Ракочевићу, сузе је вредан у својој истинитости и честитости! Од срца Вам хвала, нека сам текст буде прва молитва угаоног камена нашег, из којег себе обнављано...
Мирослав
Поставља се питање шта све може лудим главама да падне на памет како би се разрачунали са започетом изградњом верског објекта Храм Св. Спаса! После доласка КФОР-а -Британских мировних снага у Приштини негде у Јулу месецу 1999 године шиптари су подметнули експлозив у унутрашњост Храма, који је на сву срећу није направио велику материјалну штету.Нема много разлике између оних који су поставили експлозив у унутрашњост и ових који поткопсавају темеље Храма. Они ме заистински не чуде, нити њихове намере. Ко зна шта ће све да им падне на памет како би уклонили овај Храм у Приштини. Плаши ме прећутна реакција (ћутање) међународних снага на Косову и Метохији, као и чињеница да шиптари перманентно обмањују светску јавност као и међународне политичке,војне званичнике на Косову и Метохији.Дебело сам забринут за оне шитаре како себе називају (стари приштевци) зашто не подигну глас и стану у заштиту Срба у Приштини и овог верског објекта.
Ступор
Човече зашто Срби у сред Београда не подигну глас? Јој гадног ли времена - за сада смо немоћни, као болесник који нема снаге да једе па мора неко са стране да му држи тањир, главу и јастук. Ето то је наше тренутно стање. А камоли очекивати од других да раде наш посао..
Препоручујем 20
Radoje sa Kosmeta
Neka se Šivtari ne bakću sa Srbskim svetinjama, i da ih sve poruše one su tu i Lazar je tu, i Mrat, i Miloš Obilić i Devet Jugović, svi će tu vječno ostati, a to divljaštvo koje sada dobuje po Kosmetu jednog dana će nestati, jer oni sami to traže svojim ponašanjem. Braća Rusi moraju ispratiti grešku koju je Jeljcin Pijani napravio i grešku Kralja Petra prvog kada ih je posle progona Turaka tu okupio i ostavio na srbska imanja. Kavkazi su njihova domovina i ovih što im je opet Srbija dala jedini izlaz na Jadransko more, Sve će naš brat Putin u tričetiri aviona potovariti i na kavkazim a mi ćemo sagraditi Turističke objekte uz samu obalu Srbskog Mora. Popovi će osveštat kuće koje su od neke vrednosti a ostalo porušiti. Pravoslavni narod koji tu sada živi i oseća se Srbinom ostati će i dalje sa novim komšijama i onim koji su prognati iz obe pokrajine, koje se sada nazivaju Albanijom. Ovo je moje lično mišljenje da treba izvršiti ispravke koje su činjenje Dobročinstvom, a vraćene pokoljom

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља