петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 07:34

„Олуја” на Косову

Имамо ли снаге за период болесне равнодушности у којој ћемо, усредсређени на себе, своје грехове и поразе, Хрвате и Албанце доживљавати као далеке, рецимо, афричке нације? Могуће да су крајишки Срби ту дилему мржње и љубави решили у трпљењу и познавању сопствених вредности и грешака
Аутор: Живојин Ракочевићсубота, 06.08.2016. у 08:00
Убијена Јелена Ћук с ћерком Анком уочи Другог светског рата (Породични албум)

У „Скалинади”, ћевабџиници у Грачаници, стоје два хрватска војника. Поред скромног шанка и распаљене скаре зноје се у маскирним униформама са државном заставом на рукаву и ознакама Кфора. Они су ту, на територији Републике Србије, да чувају мир и стабилност и поједу своју порцију ћевапа код Горанаца протераних 1999. године из центра Приштине.

На истој терасици, која је заправо део уске и затрпане гето улице, стоји и госпођа Даница Крстић и прича с неким пролазником. Она је рођена у селу Зрмања у Независној држави Хрватској, мајка јој убијена 1943. на њиви, а отац је од последица мучења у усташком затвору умро 1944. код куће. Пекли су му табане. Даницу и још двоје посмрчади, Јелену и Николу Ћука, сада покојних, подизала је бака Манда. Кад је она занемоћала, завршили су у три различита дома за сирочад.

То су општа мучна места, стотине хиљада злочина са којима је живела једна земља која, у великој мери, није успела да их процесуира изван идеолошког кључа и етничког баланса. Од злочина је после свега остао сусрет с другима и собом – виђају се потомци и сведоци, срећу се обновљене идеологије и њихове давне жртве.

Тај сусрет посебно је занимљив на Косову и Метохији, јер Албанци и Хрвати заузимају прва два места међу политичким затвореницима, међу борцима против Југославије, противницима заједничке државе. Савез и пријатељство на заједничком послу одржавани су на различитим нивоима, од продукције доктора наука у Загребу до заједничких команданата Хрватских оружаних снага и Ослободилачке војске Косова, као што је био, на пример, Агим Чеку.

Када је хрватски председник Фрањо Туђман на книнској тврђави дизао барјак и стављао круну на „Олују”, уз одабране јуришнике, поред њега се нашао и један Албанац, генерал Рахим Адеми. Од последица њихове акције кренуо је цунами стотина хиљада људи чији се удар заустављао и по спортским халама, напуштеним фабрикама, домовима културе и студентским центрима Косова и Метохије.

Стигли су петрињски професори и њихови студенти, глинска сиротиња на коњским колима и на Сунчаном брегу у Приштини провели читаву зиму, месецима су се сабирали, тражили гробове успут умрлих сродника, искали бедне принадлежности Црвеног крста, покушавали да се снађу, делујући при томе као да су све болести оставили у завичају који више не постоји.

Уопштено говорећи, школовани део тог новог света, образован по хрватским свеучилиштима, једнако као и банијски сељаци што су певали „Крајишници, ђе ћемо на прело” није са собом донео наглашену мржњу према Хрватима. Иако су многи од њих пушке „бацили на Дрини”, одвратност према непријатељу није била основа њихових уништених живота, а исти такав однос имали су и према новим комшијама Албанцима који су их сматрали великосрпским елементима што „окупирају њихово Косово”. То их је скупо коштало: при новом изгону 1999. године, многи су убијени и отети, а оно мало имовине стечене у тих неколико година нетрагом је нестало.

С друге стране, идентитет – та готово потрошена свеобухватна реч – недовршених балканских скупина које грчевито траже садржаје за изгубљене идеологије, формиран је, добрим делом, и на борби против Срба и Југославије. Изгледа, као да су, на већини поља, Хрвати ту битку добили, док Албанци настоје да, уз безрезервну помоћ западних савезника, Србима задају завршни ударац. Данас су и једни и други далеко од српског политичког, културног или, недајбоже, војног утицаја. Али, ту се нешто чудно дешава: што су даље од Срба, то су управо Срби стални предмет и садржај њиховог јавног живота, идентитета, борбе, жеље за обрачуном, борбе за власт или, парадоксално фашизације друштва.

Било би превише банално рећи да се хрватско „ја” тако брзо измерило с осталим различитостима европске заједнице и да се, после тог искуства, окренуло према дубини Балкана да потражи свој садржај. Пре су делови тог садржаја, сукоба и његових последица међу свима нама.

Александра Будимир из Грачаца без трунке мржње, у свом дневнику, недавно објављеном, говори како јој је измасакриран отац на Велебиту, а мајка неколико дана после његове сахране обукла белу кошуљу и рекла: „Тата ће доћи касније, а ја хоћу све да спремим док он и гости не дођу.” Тог дана била је годишњица њиховог брака и девојчица је у том тренутку схватила да јој је, заувек, отпутовала и мајка. Неколико месеци касније она се обесила, а Александру је „Олуја” донела у Приштину. Одатле је прешла у грачанички гето, формирала породицу и прихватила живот који, после свега, сачињавају и ови хрватски војници поред горанске скаре.

Како онда у нашим животима постоје Хрвати: Хрвати постоје док нас воле; Хрвати постоје док нас мрзе; Хрвати постоје док их волимо; Хрвати постоје док их мрзимо! Да ли је дошло време за брисање из наших понижених емоција све ове четири категорије? Имамо ли снаге за период болесне равнодушности у којој ћемо, усредсређени на себе, своје грехове и поразе, Хрвате и Албанце доживљавати као далеке, рецимо, афричке нације?

Могуће да су крајишки Срби ту дилему мржње и љубави решили у трпљењу и познавању сопствених вредности и грешака. О томе сведочи и једна избегличка прича: када се, након више од десет година, вратио у своје село код Двора на Уни, Србина М. О. зауставили су локални Хрвати и питали: „Јеси ли, ти М., палио наше куће?” Застао је испред њих и одговорио: „Нисам палио, а нисам ни гасио!”

Време је за равнодушност, некима ће она бити тежа од смрти, логора и свих ратова у којима се гинуло, палило и убијало. Срби су је окусили, деценијама после Јасеновца, живети с њом после „Олује” биће јако тешко.


Коментари24
0495b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Урке НС
Сам текст је врло тешко схватљив, конфузан и колико год имао претензије ,,политичке коректности,, остао је једна хрпа набацаних трагичних фрагмената живота крајишких Срба страдалих у ратовима 1941-45 и 1991-95.Шта се у суштини хтело поручити читаоцима није најјасније, а чини ми се да сам најближи решењу ако кажем да се Србима каже да и даље ,,љубе своје џелате,, да је ,, живот љубав,, и ,,лепота различитости,, и сличне хипи пароле...трагично је какве се поруке шаљу користећи страдања Срба од оних који им никад пријатељи нису били, у стилу добра је равнодушност, пасивност,мирење са судбином каква јесте прихватајући недаће без супротстављања и без борбе.Пропагирање таквог стила и обрасца дефетистичког понашања доводи до сопственог непоштовања себе и свог народа, срозавајући га на неуки и припрости ,,пук,, прихватајући погром који нам се десио као нешто неминовно које се није могло избећи нити исход да буде другачији.Све је могло бити другачије управо да нема ширења такве мисли која нам се смишљено утискује у само наше биће као осећај кривице за све зло на овим просторима.Сами себе непрестано урушавамо,то нам је највећи усуд.
simo
zasto su Hrvati brzo pobegli pod kutke NATO i EU.TrebAju zastitnike,jer znaju da"dobiveno uz pomoc"nemogu sami ocuvati,a i zlocine lako isprati.
Dragn Pik-lon
Strasno je dokle smo stigli!Da nam Hrvati setaju svoju sahovnicarsku uniformu na Kosovu i Metohiji!!!
Loop
Kad su RUSKI, Americki i Njemacki ambasadori dosli u Knin i dali Marticu.plan Z4 na potpis, Rus mu je rekao, "Evo, gotovo je, pobijedili ste". Martic odbija da uopce primi plan u ruke. Sokirani Galbright ne vjeruje, pita ga, citiram:" Jeste li svjesni da se igrate sudbinom svog naroda??!" jedan od njih, zaboravio sam koji, kad su dolazili u Knin, rekao je poznatu recenicu- " I ova jedna ulica zaj....va cijeli svijet 5 godina?" Na kraju, u Zenevi, MZ i Hrvatski pregovaraci nemaju vise zivaca.. Nema vise pregovora, DA ili NE, odgovor vracamo u Zagreb, nema vise vracanja. Odgovor je ocit.
Musa mu
Martic je mahao papirom i rekao da ga nije ni citao, da se zna ko to treba da cita! Taj " ko " je bio Milosevic! Tek sa njim u celoj prici odgovor je "ocit"!
Препоручујем 3
Уна
Никако не треба заборавити обележја сопственог народа. Само што различитост треба да буде богатство , које треба да се са поносом гаји и поштује , а нипошто препрека .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља