четвртак, 21.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:57

И даље луди за Хемингвејем

Мада су му се људи радо поверавали, чудили су се када би се препознали у његовим причама, испричала је Валери Хемингвеј, некадашња секретарица прослављеног нобеловца на интернационалној конференцији посвећеној овом великом писцу
Аутор: Александра Жежељ Коцићсубота, 06.08.2016. у 09:30
Александра Жежељ и Валери Хемингвеј (Фото: Лична архива А. Жежељ)

Специјално за Политику
Чикаго – Оук Парк, место у предграђу Чикага америчке државе Илиној, био је од 17. до 22. јула домаћин 17. интернационалне конференције о животу и делу Ернеста Хемингвеја, која је окупила близу 200 учесника међу којима и најпознатије пишчеве критичаре. Одговарајући на широку тему скупа „Као код куће у Хемингвејевом свету”, учесници су и овога пута успели да укажу на ваљаност доследног истраживања прозе једног од највећих америчких и светских књижевника.

Из обиља књижевнотеоријских испитивања Хемингвејевих дела штампаних за његовог живота, али и оних постхумно објављених, издвајамо само неке идеје без којих Хемингвејеву критику данас не бисмо могли замислити. Хемингвејев стил био је и овога пута у фокусу многих – због своје привидне једноставности, богатства али и језичке економије, он се опире прецизним статистичким анализама. Читање Хемингвеја подсећа на откривање нове земље, а глас његове прозе готово је непреводив на стране језике. Револуционарна „теорија леденог брега” овог писца захтева увек поновно сагледавање свега што је у њој изостављено или потиснуто. Хемингвејева опсесија писањем и његова самосвесна стилизација често субверзивног потенцијала, од правог читаоца траже истородну посвећеност и са њим на различите начине изграђују близак однос.

Хемингвеј нас много чему учи. Осим што многима од нас показују како сумња и вера у бољи свет иду напоредо, како реторика насиља може бити естетичка категорија, како је и језик метафора, Хемингвејева дела упућују на помно читање књижевности. Детаљне анализе најразличитијих појединости из прича овог писца увек доводе до другачијих значења од тренутно уврежених, и то не само његових сопствених дела, већ и књижевних остварења читаве једне епохе у превирању.

За разлику од традиционалистичке критике која има потребу да Хемингвејеве приче строго класификује на ремек-дела с једне, или знак очигледног пада стваралачке снаге с друге стране, излагачи конференције у Оук Парку подсетили су на то да писац има право да гради и саморефлексивни, метафикционални дискурс, као што је Хемингвеј чинио у својим касним или постхумно објављеним делима која чине готово једну трећину свега што је икада написао.

Као једини представник Хемингвејеве критике из Србије, представила сам свој истраживачки рад „Критичка читања Ернеста Хемингвеја у Србији од 1950-их до данас”, који је грађу превасходно црпео из периодике, али и предговора и поговора штампаних уз преводе Хемингвејевих дела. Ослањајући се и на увиде наших великана (Бора Ћосић, Светлана Велмар Јанковић, Момо Капор), овај рад између осталог открива разлоге због којих се Хемингвеј у бившој Југославији касно преводи (роман „Сунце се поново рађа” појављује се на српском језику са 27 година закашњења!), али такође страствено доживљава као један од представника западне књижевности који доприноси нашем ослобођењу од идеологије социјалистичког реализма. Уредница Хемингвејеве ревије истакла је драгоценост оваквих истраживања с обзиром на то да овај часопис ускоро отвара посебну рубрику о Хемингвејевом интернационалном позиционирању.

Имала сам прилику да сазнам за издања која су у припреми или штампи – Лесли Блум, Истинита прича о Хемингвејевом ремек-делу ‘Сунце се поново рађа’; Верна Кејл, „Ернест Хемингвеј: критички живот”, Лоренс В. Мацено, „Критичари и Хемингвеј 1924–2014”, Џејмс М. Хачисон, „Хемингвеј: нови живот”.

Ослањајући се на пишчеве рукописе и писма из постојећих архива, наведени аутори ауторитативно представљају Хемингвеја као изузетно осетљивог, иновативног уметника који се не може обухватити само једном суженом или идеолошком оптиком. Хемингвејеву личност немогуће је угурати у један искључиви калуп који за основу узима његов мачизам, мизогинију, депресију, менталну болест, и тако унедоглед. Данас, уз сваку оцену Хемингвеја потребно је завирити у до сада објављена три тома Хемингвејевих писама, док наредних година чекамо на још невероватних 14 томова који ће нам откривати Хемингвејева лица у свакодневним разговорима са пријатељима, уредницима, критичарима, другим писцима и породицом!

Можда најдрагоценија гошћа конференције била је Валери Хемингвеј – ауторка књиге „Трчећи за биковима: мој живот са Хемингвејевима”, секретарица Ернеста Хемингвеја од 1959. године и трећа жена Хемингвејевог сина Грегорија. Ова бескрајно занимљива дама описује Хемингвеја као истанчаног посматрача света и људи, скупљача чињеница и људских тајни чијем радозналом оку ништа није могло да промакне. Валери је истакла како је он знао обичне људе да претвори у књижевне јунаке ухвативши њихову суштину, баш као што је тренутак умео да овековечи за будуће генерације. Мада су му се радо поверавали, тврди она, чудили су се када би се препознали у његовим причама – „Људи су постајали то што јесу тек пошто је Хемингвеј писао о њима”. У суштини повучен и пријатан, упркос доминантном мачо имиџу, у чијој су доследној изградњи учествовали многи па и сам писац, Хемингвеј је био снажна личност који „када је нешто хтео, ништа није могло да га заустави”.

Лако је сложити се са Х. Р. Стоунбеком – песником, уваженим универзитетским професором и садашњим председником Хемингвејевог друштва – када каже да је „Хемингвеј огроман јер садржи мноштва” и због тога што је „његово саосећање неограничено”. Хемингвеј је, наглашава он, „велики писац намењен свима” јер његове велике књиге имају „душу и арому које временом постају оно што називамо сећањем”.

Oвај пут за Америку учврстио је моје уверење да нас Хемингвејева хуманистичка визија света оснажује упркос уграђеној гротескности и бруталности. У ствари, Хемингвејева храброст да својој и туђој истини погледа у очи и даље проналази своје верне слуге. Хајде да зазвучим још патетичније и цитирам Стоунбека – „Још увек луд за Хемингвејем. После свих ових година”.


Коментари0
7878b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља