понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:50
ДВЕ ЗАВЕТИНЕ

На Светог Илију са славарима Завојцима и њиховим потомцима

Завојско језеро је дугачко тринаест километара и највеће је у овом делу Србије. Најдубље је над потопљеним селом, где је чак шездесет метара, мада се говорка како се при ниским водостајима кроз кристално бистру воду може назрети и црквени звоник
Аутор: Милош Лазићпонедељак, 08.08.2016. у 09:22
Освештавање славског колача: отац Жарко Димић (Фото: Горан Козић)

Житељи села Завој имају две заветине. За прву тугују, другој се радују. Прва им пада 26. фебруара, у дан када је 1963. године одрон земље запречио ток потоку Височици те је настало језеро које је потопило село, а друга је 2. августа, на Светог Илију, када се Завојци с потомцима сакупе поред старог записа на Селишту, на заравни бескрајна три километра врлетним путем уз планину удаљеном од бране, језера и негдашњег села.

За Височицу се одувек знало да је питом поток, осим у пролеће, када се изметне у горопадну стихију коју је немогуће зауздати. Умели су с њом, али не и с одроном. Када то беше, добро је те су сви сељани, њих из тристотинак домаћинстава, изнели живе главе.

Завојско језеро је дугачко тринаест километара и највеће је у овом делу Србије. Најдубље је над потопљеним селом, где је чак шездесет метара, мада се говорка како се при ниским водостајима кроз кристално бистру воду може назрети и црквени звоник. Ту ипак природну акумулацију користи пиротска хидроцентрала, док забрана градње у приобаљу наговештава да ће врло брзо постати и резервоар здраве пијаће воде за читав регион. У њему од рибе нема једино смуђа, али то успешно надокнађују сомови и шарани капиталци. Вода је, иначе, свуда и сваком права благодет, само што у ту истину треба убедити и Завојце, а то ће ићи мало теже.

Кварт на периферији Пирота где су настањени после потопа већ дуже од пола столећа називају Нови Завој. Одомаћили су се и име и људи. Једино што им недостаје је црква. Било је предлога да подигну нову, али превагнуло је уверење да би то био корак ближе забораву, а и да цркву, мада потопљену, већ имају. Зато их се толико сваке године окупи крај записа на Селишту. Све мање, али не због прохујалих година које имају својство да „ударају на ноге”, него зато што се ионако излокан планински пут не одржава ваљано, па се ни слабијим теренским возилом не може сигурно прићи, нити вратити се натраг. Као из ината, киша је лила читаву ноћ и спрала оно мало насуте земље. Да не беше оца Жарка Димића, старешине пиротске Саборне цркве, као и љубазног Златка Танчића, конобара који је за ову прилику произведен у возача моћног „ваза”, тешко да би нас пука радозналост одвела до горе. Како су оне старце изнели до записа, зна ваљда једино Преузвишени Послодавац попа Жарка.

Почело је јектенијем крај каменог крста постављеног још 1816. године, око којег се у празнично пре подне окупило стотинак душа, мада их је барем толико пристигло доцније. Иза записа, под дрвеном надстрешницом, сјактила је богата трпеза, јер за сеоску славу се не штеди.

Од богобојажљивог Топлице Пајчића дознаје се да је обичај налагао да се у оваквој прилици крај самог записа уреди црно јагње, а да се затим скува добра чорба, што је дужност сеоског колачара, или славара, али да се од тога, ко зна зашто и када, одустало.

– Надам се да ће ми за живота припасти та почаст, па да бар покушам да вратим тај стари обичај – прошапутао је заверенички.

Тешко да ће му се посрећити јер се за славаре бирају све млађи људи, али ко би имао срца да му то каже? Оно, могао је то и сам да закључи макар по церемонији предавања славе из руку Марјана Тошића у срце Мирослава Тасића, који ће до наредне заветине са нескривеним поносом носити звање завојског „колачара”.

Крај „званичног дела програма” обележио је подужи ред славара са славским колачима које је отац Жарко благосиљао, по чему се дознаје да је Свети Илија многим Завојцима и крсна слава.

Ипак, најупечатљивији је био „соло наступ” Часлава Јотића, који нам је отпевао неколико старих народних песама пратећи се на добошу. Ритам је био беспрекоран, мелодија не баш, али ма шта ко помислио, пријало је уху.

Тек након тога могло се установити зашто је до Селишта лакше доћи него одатле отићи. Јер, свако је сваког нуткао храном и пићем, посебно нас, госте „са стране”, а одбити те срдачне и гостољубиве људе равно је греху. Вероватно бисмо остали с њима до сутона, да нам стари пријатељ Блинкер, добродушни рмпалија слабије познат као Драган Блидаревић, није уговорио сусрет с Радивојем Стаменовићем и његовим колегом Немањом Петковићем, члановима пиротског Ронилачког и пливачког клуба, јединима за које се зна да повремено обилазе потопљену завојску цркву.

– Нажалост, немамо одговарајућу опрему за снимање – сневеселио се Радивоје што не може да нам помогне. – Иако је вода истински бистра, на тој дубини је готово непрозиран мрак. Али, ако вас то занима, црква је у комаду, и изгледа као да је јуче потопљена. Као и читаво село, уосталом.

Вече смо дочекали у Пироту, у дворишту Биљане Мишић и њеног сина Славета. На крсној слави, Светом Илији.


Коментари0
b9ae2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља