среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:00

Љубав надилази сва зла

Аутор: Зоран Радисављевићсубота, 25.08.2007. у 14:39
Гроздана Олујић (Фото Анђелко Васиљевић)

ИНТЕРВЈУ
Гроздана Олујић, романсијер, приповедач, антологичар и, пре свега, изврстан писац бајки, аутор је више култуних књига за децу и одрасле, међу којима су и романи: "Излет у небо", "Не буди заспале псе", "Гласам за љубав", "Дивље семе", збирке бајки: "Седефна ружа", "Небеска река", "Камен који је летео", "Звездане луталице", "Снежни цвет", антологија: "Савремена индијска поезија" и "Антологија најлепших љубавних бајки света".
Списатељица је добитник многих домаћих и светских награда и признања. Почасни је члан Универзитета у Ајови (САД), почасни грађанин града Осла, носилац данског витешког ордена Данеброг за заслуге на пољу књижевности. Године 1994. Академија за уметност и културу прогласила је бајку "Варалица и смрт" за најлепшу бајку света.

Књиге Гроздане Олујић преведене су на тридесетак језика и објављене у Немачкој, Русији, Енглеској, Данској, Норвешкој, Шпанији, Финској, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Француској, Белгији, Румунији, Пољској, Литви, Украјини, Холандији, САД, Индији, Кини...

Издавачка кућа "Bookland" из Београда објавила је недавно збирку бајки Гроздане Олујић "Јастук који је памтио снове", а у Белгији се појавило обновљено издање романа "Излет у небо" (штампаног у Паризу много година раније) у луксузној едицији "Колекција 20. век".

Модерно и традиционално

Ваше књиге се читају у целом свету?

Одавно знам да књиге имају своје путеве, своју судбину. У протоку времена оне се рађају, живе или умиру, улазе у нове облике и значења. Посебно ме је обрадовало ново издање "Дивљег семена", романа о трагању за идентитетом, који је актуелнији и живљи данас, него што је био кад се први пут појавио. Да ли зато што је расељених, одбачених и изгубљених у нашем времену више него што их је било кад се "Дивље семе" појавило у "Просветином" издању, изазавши опречна мишљења. Или је потреба да се у координатном систему света нађе упориште – нарасла до глобалних размера, тешко је рећи. Тек "Дивље семе" (у енглеском преводу "Wild Seed" објављено у Енглеској и Индији), у англосаксонском свету добило је сјајне критике и укључено у програме неких универзитета у САД-у, заједно с књигама Сартра, Томаса Мана, Хесеа, Достојевског, Камија, Моравије, Брехта, Жарија, Јонеска, Пруста, Жида, Лорке, Симон де Бовоар, Ђианг Ђиа...

И у збирци "Јастук који је памтио снове", као и у претходним збиркама од "Седефне руже" до "Снежног цвета", обраћате се усамљеном градском детету које, заробљено у бетонским кулама, машта о лепшем, хуманијем животу и ослобађању од стега?

Од ткива маште, ткива сна, бајка гради свој свет, на први поглед случајан, измишљен, иреалан, заправо саздан на истинама првога реда. Јер, шта је ако не истина првога реда порука бајке да љубав надилази сва зла, па чак и саму смрт, пружајући малом читаоцу наду да се и из најмрачније шуме може изаћи, победити зло у себи и ван себе, отворити светлосна врата која свако од нас носи у себи, помажући другима помоћи себи, ући у склад са собом и светом око себе. Зато бајка као Шехерезадина битка за живот не престаје да траје, рађајући се увек изнова са сваким новим писцем и дететом од праисторије до данас.

У другој половини 20. века три најчитаније књиге (Толкинов "Господар прстенова", Егзиперијев "Мали принц" и "Алиса у земљи чуда"), припадају свету бајки. С Ендеовом "Бескрајном причом" бајка је наставила свој победнички ход. Ви сте на бајковит начни проговорили о нашој новијој историји, о ратовима и несрећама које су задесиле децу?

Нажалост! Ако свет не дође к себи, малишани ће само у бајкама отварати светлосна врата, добијати "Патуљкову њивицу" и "Село изнад облака"... Спознавати радост и лепоту.

Пролазни су, сугеришу Ваше бајке ("Златна маска", "Вилински прстен", "Мишја рупа"), и моћ и слава. Вечита је једино бајка?

Не, не само бајка, већ и зрно доброте, зрно светлости у свакоме од нас. Без тога човек би био празно звоно из библијске параболе, а смрт љубави била би смрт душе. Није случајно Ајнштајн једној амбициозној мајци, на питање шта да чита њен син, рекао: бајке. И, ма колико то чудно изгледало, Ајнштајн је био у праву. Наука тек сада открива истине које је бајка одавно знала, наговештавајући преко летећег ћилима проналазак летелица, стварање људског бића од једне његове издвојене ћелије, чињеницу да биљке памте, да вода памти...

Колико се савремене бајке разликују од традиционалних?

Не превише. Простор у коме јунак живи исти је, потрага за срећом, такође. Чак и структура приче је иста, јер – реч је о човеку и његовој души, а душа се најспорије мења. Житељи солитера и пећина не разликују се суштински у начину на који воле, мрзе, свете се или праштају. Руке које подижу телефонску слушалицу, исте су оне које су подизале лук и стрелу.

Бајке често говоре о доброти?

Постоји мисао да је човек при рођењу празан лист хартије који, на овај или онај начин, живот попуњава, а заборавља генетику, заборавља утицај спољних околности као и припремања детета на зло од најранијих дана: путем играчака (пушака и револвера), игрица, па и цртаћа у којима је избрисана граница између зла и добра, живота и смрти. Сетимо се само колико пута Том и Џери дижу у ваздух један другога, колико пута оживљавају! А питање је: схвата ли дете да се прегажени, убијени, спржени не могу вратити у живот? Да је језик којим се јунаци цртаћа служе сведен на неколико речи. Да су сва морална правила поништена. А бајка управо до њих држи, истичући у први план богатство језика и лепоту човекове душе...

Заточеници бетонских кула

Да ли би било добра да нема зла?

Тешко да постоји одговор на то питање. Свет у коме зло не би постојало сањале су све велике идеологије, све религије света од хришћанства до будизма. На том сну темељиле су се све утопије о слободи, једнакости, братству. А ипак, ниједна се није остварила, а многе су се извргле у сушту супротност, што не значи да ће човечанство престати да сања о друштву правде и доброте, као и да се, једнога дана, тај сан неће остварити...

Може ли ишта да постиди нечовека?

Стид је једно од најсуптилнијих човекових осећања. Нечовек га, једноставно, не познаје.

Где, онда, видите наду за човека?

У њему самом! У самилости и праштању. У светлости која се у човеку бори с тамом. И побеђује. Јер, да је нема – живот би се зауставио, закопао у маглу, у непостојање.

Стара и мудра, бајка то добро зна, омогућавајући светлости да надјача и љубави да процвета, а сва чуда, сви преображаји жабе у принцезу и младића у змију, условљени су и разрешени осећањем љубави. У формули бајке, без обзира где је и када никла – љубав је покретачка и одлучујућа снага. Зато несрећа у бајци није никада трајно стање. Бајка не признаје коначност, потпуни мрак и смрт.

Отуда у вашим бајкама толико преображаја?

Да! Не претвара се девојка случајно у звезду у "Златопрстој", нити звезда у девојчицу у бајци "Дечак који је слушао тишину", а шкољка у бисер. Љубављу и патњом оне су то заслужиле, јер им се свет кроз љубав, у једом тренутку отворио у свој својој разноликости и лепоти у коме и цвет, и мрав и човек, као звездани прах свемиром лутају, мењајући облик, али не и суштину.

Та мисао се често јавља у Вашим бајкама, посебно у бајкама о усамљеној солитерској деци. Откуда у Вашим књигама толико самотних девојчица и дечака?

Из живота око нас. Дете би требало да буде радосни принц или принцеза у краљевству свога дома. Али, нажалост, није тако. Заточено у бетонским кулама дете дели судбину сужњева из древних бајки, покушавајући да ситуацију превазиђе бежећи у сан или бајку. А свет сна и стварности тешко је разлучити, као у параболи кинеског мудраца Чуанг Цеа, који је сањао да је лептир и да је као лептир био срећан. Пробудивши се, упитао се није ли он лептир који сања да је човек и тим питањем релативизовао границе између сна и јаве на начин на који је то на једном ширем плану учинила квантна физика.

Каква је будућност бајке и књиге уопште, с обзиром на озбиљну конкуренцију медија и осталих електронских справа?

Игрице ће, можда, донети неке нове садржаје, али бајка неће престати да траје и да се рађа. јер, она није супститут већ легитимни облик света детињства. Сан човеков о доброти и љубави, понекад је кроз историју бивао затамњен, али никада угашен. А бајка је управо то. Тај сан. Та светлост... Последњи шанац обране од насиља и мрака... Пропламсај наде да доброта, упркос свему, не престаје да се рађа.


Коментари1
21828
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

selena vuckovic
mnogo mi se swidjau odgowori na 7,8,9 opitanje...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља