понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:22
ИНТЕРВЈУ: РАДИВОЈЕ МИКИЋ, књижевни критичар

Критика је изгубила утицај

Познато је да је Настасијевић поједине песме писао и у више од двадесет верзија, а да је, примера ради, Иван В. Лалић, уносио само мале исправке у написане песме, што значи да је стваралачка пракса различита
Аутор: Зоран Радисављевићпонедељак, 08.08.2016. у 22:05
(Фото: Т. Јањић)

Ако су песници, као они који изнутра познају настанак песме, пут „из неизречја у реч” описали са много скрупулозности, и уз стално изражену свест да говоре о нечему што се опире готово свим видовима јасности, шта остаје ономе ко све то може да посматра споља? Одговор на ово питање даје Радивоје Микић (1950), један од наших најугледнијих књижевних критичара, у књизи есеја „Из неизречја у реч”, коју је објавила Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева. У књизи су есеји о Александру Лесу Ивановићу, Бранку В. Радичевићу, Бранку Миљковићу, Петру Пајићу, Петру Цветковићу, Гојку Ђогу, Ранку Јововићу, Милосаву Тешићу, Новици Тадићу и Драгану Лакићевићу.

Песнички чин, кажете, превођење је из неизречја у реч (парафраза Настасијевићевог стиха). Али, то није довољно за настанак песме. Шта је све још потребно?

Ослањајући се на Настасијевића, али и неке друге песнике, желео сам да у есејима који чине књигу „Из неизречја у реч” пратим пут који од облика песме води ка њеном значењу, пошто су то две најважније компоненте сваког књижевног текста. Да бих показао различите могућности кретања од неизречја до речи, анализирао сам песме различитих песника, од оних који су се огласили још пре Другог светског рата до данашњих класика, Милосава Тешића и Новице Тадића. И чини ми се да песме свих ових песника показују да данашњи песник мора имати и једну важну способност – мора да научи да комуницира са својим песничким прецима и културом из које се оглашава, пошто је то начин да његова песма и свој облик и своје значење повеже са једним преко потребним контекстом. Изван тог контекста, она нам говори много мање, животодавне везе су, другим речима, покидане.

Васко Попа, у запису „Речити тренутак”, рекао је да песници „од речи не виде Сунце”. Реч се изједначава с језиком, који је отелотворење целокупне стварности?

Од симболиста наовамо чујемо то, готово, хорско указивање на улогу језика у поезији. И томе нема шта посебно да се дода, пошто је језик основно средство које песнику стоји на располагању. Али постоје и песници, као што је, примера ради, Р. М. Рилке, који су веровали да су стихови искуства. А то значи да Рилке жели да успостави нарушену равнотежу и да покаже да су у поезији важни и облик и значење. Мислим да је добар део модерних песника и сам несвесно допринео губљењу интересовања за поезију тиме што је одвише истицао формалну димензију песничке уметности, нарочито у доба авангарде. Та димензија је, наравно, важна, она прави разлику између песничког и других типова говора, али ако њој дамо апсолутни значај шта онда остаје оном читаоцу који очекује да му песма нешто и каже. С друге стране, постоје песници, какав је, између осталих, и наш Лаза Костић, који нам стално скрећу пажњу на језик, на инструмент којим се служе, пошто им се чини да им он не пружа прилику да кажу све што имају да кажу.

Има песника, попут Леса Ивановића, или Милана Ракића, који су написали веома мало песама. То су песници који песму дуго носе у себи. Како песник зна када је песма добила коначни облик?

Мада је ово питање за песнике, а не за оне који само тумаче песничко стваралаштво, могу да кажем да ту има много разлика. Познато је да је Настасијевић поједине песме писао и у више од двадесет верзија, а да је, примера ради, Иван В. Лалић, уносио само мале исправке у написане песме, што значи да је стваралачка пракса различита. Али каква год пракса да је у питању, једно је више него очигледно – „мука са речима”, „дуга патња изговора”.

Писати поезију, говорио је Петар Пајић, значи бавити се „енергијом језика”. Да ли Теслина знања могу да помогну књижевним критичарима у тумачењу поезије?

Песници су врло често били опседнути сцијентизмом. Бранко Миљковић је говорио да често буљи у Ајнштајнове формуле и верује да се оне могу препевати, што је само израз његове вере у апсолутну моће поезије. Књижевни критичар одувек је био јако усамљен и њему готово нико нити помаже, нити може да помогне, нити он сме да буде тако претенциозан па да себе доводи у ма какву везу са Теслом. Његова улога је данас упоредива са улогом заосталог војника, онога ко још главиња по разбојишту које су други напустили. Ако се седамдесетих и осамдесетих година прошлог века чинило да долази „време критике”, како су веровали и наши критичари, с краја 19. и почетка 20. века, сада те вере нема. Критика или губи, или је већ изгубила, највећи део свог утицаја, сви се труде да критичара претворе у слугу по мери својих потреба, он сам и кад хоће, најчешће, и нема где да се огласи. Али то не мора да буде само по себи кобно. Може то да се искористи и за један тихи и систематски рад на тумачењу онога што тумачење заслужује. А то ће из критике отерати све оне који нису склони да служе стварима које не доносе непосредну и брзу корист.

Бранко В. Радичевић, иако је написао неке од најлепших љубавних и родољубивих песама, налази се на маргини српске књижевности. Зашто тако брзо заборављамо своје песнике?

Бранко В. Радичевић заиста може бити парадигматичан пример за наш однос, не према далеком књижевном наслеђу, него и према људима које смо познавали и са којима смо се сретали у књижевним пословима. Недавно ми је један песник задивљено говорио о прози Слободана Џунића, коју је као читалац открио, знајући да сам писао о романима и приповеткама овог писца. А Џунић је још један писац о коме би морало да се чешће говори. А где су у књижевним разговорима данас писци попут Миодрага Булатовића? Нигде их нема, као да нису постојали, а модерне прозе у српској књижевности нема без Булатовића.

Бранко Миљковић је страдао, како кажете под „неразјашњеним околностима”. Како је могуће да се ни после пет и по деценија не зна истина, а могуће је отворити све архиве?

То да је Бранко Миљковић изгубио живот под „неразјашњеним околностима” јесте нешто на шта је, полазећи од својих сазнања, први указао песников пријатељ Танасије Младеновић. И то се неће разјаснити, сувише је касно за то, сад више нема шта да се отвори. Али је за мене важније нешто друго – сама Миљковићева поезија. Овај песник има типично романтичарску биографију, снага тих биографски заснованих митова, добро знамо, временом слаби, што код Миљковића није случај. Он је велики песник захваљујући ономе што је написао, а не захваљујући томе што је рано отишао са овог света. Наравно, увек има и оних које фасцинирају биографије и зато они са великим занимањем читају књиге Видосава Петровића и Радована Поповића.


Коментари5
6fb60
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vesna D.
Književni kritičari se često pojavjuju kao grobari savremene srpske književnosti. To bih mogla donekle da razumem kada bi u tome bili koegzistentni. Naš uvaženi književni kritičar i esejista, emeritus čije ime ne bih pominjala ima običaj da svake godine ocenjuje proznu produkciju iz prethodne sezone. Pre dve godine je pisao da imamo sjajne mlade pripovedače a ove godine da je reč o osrednjim pripovedačima, te da je srpska pripovetka izgubila bitku sa drugim žanrovima, da je nema smisla pisati posle Andrića, da će opstati samo roman i esej itd. Pritom je taj njegov mrzovoljni esej pun površnosti, vidi se da mnoge zbirke nije ni čitao, nego prelistavao i kvalifikovao ih opštim pojmovima koji ništa ne govore. Preporučila bih mu da bude savesniji čitalac i malo manje GORD.
profesor književnosti
Odgovor na pitanje zašto je kritika izgubila uticaj najbolje je dao sam profesor Mikić, jer da bi kritika imala uticaja morali bi da postoje kritičari od autoriteta i integriteta, a ne da, ničim izazvano, dele šakom i kapom atribute klasika nekim polupismenim stihoklepcima,kojima je mesto u nekom ameterskom pesničkom društvu, a ne mešu "besmrtnicima". Porediti M.Tešića sa Novicom Tadićem, zaista je uvreda za ovog drugog, koji barem ovo, iz objektivnih razloga ne može da čita. Dosta nam je vise "mlatija", dvorskih pesnika, "semolj jezika"i čega god. Jedino se slažem da je Miodrag Bulatović potpuno nepravedno bačen na marginu, kao i mnogi veliki talenti naše književnosti, mada je bolje biti među njima, tzv. zaboravljenima, nego ovim estradnim zvezdama, dežurnim narikačama, rodoljupcima i ostalim ospenarima. Nije li možda i kritika tome doprinela, a možda i program na Katedri za našu književnost. Ja sam imala sreću da studiram u vreme Nikole Miloševića, Ljubiše Jeremića i drugih "gromada
Boško Tomašević
"Današnji klasik - Milosav Tešić"? Tako se u Srbiji, gunj uz gunj, prave klasici. Prosto, kaže se i - nikom ništa! Srbija, uistinu, živi u svom svetu pa u tome nije izuzetak ni kada je reč o estetici pesme i pesmovanja. U tome svetu, svoje zemlje čedo, živi i jedan od "naših najuglednijih književnih kritičara". "Jezik je osnovno sredstvo koje pesniku stoji na raspolaganju" - hoće li se srpska književna kritika jednom osloboditi tih banalnosti? Istih koje već odavno jesu tek senke istine. Od Jovana Skerlića i Bogdana Popovića do Dejvidsona i Serla valjda je prošlo izvesno vreme. Koliko? Pogodite!
Tijana
Profesor Mikić uvek ima šta da kaže... Nezamenjiv.
Д. З.
МОДЕРНОСТ И ОРИГИНАЛНОСТ ЛАГАЊА. Све што је у вези с језиком и речима изгубило је значај. Код нас се одавно језик и речи не користе за споразумевање и истину. Откад се језик много користи међу људима за лагање и обмањивање, језик, речи, обећања, истина, морал, поштење и слично мало ко узима за озбиљност. Одувек се много живело у лажима, али лагање на данашњи начин је нешто што се издваја и то је једино "модерно" и оригинално.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља