субота, 20.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:40

(Не)благодети приватизације

Аутор: Бошко Ломовићуторак, 09.08.2016. у 22:00

Прославише, 6. августа, рудници Србије свој дан. Једни приватизовани, други пред приватизацијом; једни са профитом, други у дуговима и губицима. У неке, на Дан рудара, стигоше и неки од министара. Да понове одавно знано да је рударски хлеб са седам (или девет) кора, да обећају како ће све учинити да се стандард људи који раде најтеже послове на планети подигне.

У Рудник олова и цинка (РОЦ) на Руднику дође министар за рад, запошљавање и социјалну политику Александар Вулин. Њему западе најлакши посао: није морао рудничким камаратима ништа да обећава. Јер, овај рудник убира профит сваке године од своје приватизације (септембра 2004. године); плате су редовне и, вероватно, боље него у другим рудницима; од приватизације до данас је запослено 139 нових радника, а конкурс за нове рударе је овде стално отворен; заштита на раду је врхунска (тек две-три повреде годишње). Вулин је све то сажео у једну реченицу: „Кад год критикујем пљачкашку приватизацију у Србији, уједем се за језик, јер се сетим РОЦ-а који је један од пет примера најуспешније приватизације код нас”.

Град под Рудником је, у више случајева, пример добро урађеног посла. Прелазак са друштвеног у приватно власништво по оном првобитном закону је успео у неким важним предузећима, а „Металац” и „Звезда” су за то одлични примери. Мада каснећи, срећно се по раднике завршила „транзиција” и за трговину „Пролетер” и, после дугог и мучног бити ил’ не бити, за Фабрику аутомобилских делова.

Али, ако је Милановац до деведесетих година имао близу 20.000 запослених (колико и становника), а данас их је нешто више од половине тога броја, онда морам констатовати да није све ишло „као по лоју”. Рецимо, од приватизованог „Градитеља”, УП „Шумадија” и „Дечјих новина” није остао ни камен на камену. Приватизовање ПИК „Таково” је узроковало да је већина радника, из године у годину, добијала радну књижицу у руке и излазила кроз капију. Од три фабрике конфекције „Рудник” на општинском атару две су закључале хале, а трећа знато смањила број кројачица и шваља. Саберимо запослене у њима који су радили пре четврт века и добићемо разлику између тадашњег и данашњег броја запослених у општини. А где је још десетак земљорадничких задруга! Док су постојале, нисмо кукали како нам је село запуштено, напуштено и закоровљено. Да ли су угашене фирме, ипак, могле да се спасу, да ли су сви отпуштени радници били вишак који производњу чини нерентабилном – о томе се оцењивачи никада неће докраја сагласити.

Било како било, у „спасоносној приватизацији” свега и свачега, Милановац је још добро и прошао. Могао би министар Вулин, кад критикује пљачкашку приватизацију, мирне савести да се „уједе за језик” на још неколико овдашњих примера.

 


Коментари4
2554c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jedna mitologija kojoj nema karaja
Bole nam je po ko zna koji put podgrejao čuveni komunjarski stereotip o rudarskom hlebu sa 7 kora. Rudarski posao je kao i svaki drugi posao ima svojih težih i lakših strana ali čemu više nepotrebne mistifikacije. Uslovi rada u rudniku zavise pre svega od uprave rudnika i samih rudara. Jedino zajedničkim radom je moguće poboljšati radne uslove, efikasnost poslovanja i sigurnost u rudniku. Velika prednost Rudničana se ogleda u tome da ljudi zaposleni u rudniku dolaze iz iste sredine i da im niko nije dovodio direktore sa strane po partijskoj liniji kao što je to bio slučaj u većini srpskih rudnika tokom vremena diktature proleterijata o kojima autor teksta piše sa velikom nostalgijom. Još ako prisetimo ujdurmi rudara Trepče, Azema Vlasija, krađe 170 t srebra iz tih vremena onda priča hlebu sa 7 kora dobija jedan sasvim drugačiji tok. Bole možda je došlo vreme da se susretnemo sa relnošću i da prestanemo favorizovati ili marginalizovati bilo koje zanimanje na uštrb nekih drugih. Sretno.
Bole i srpsko rudarstvo
Kao prvo o kakvim ministrima je reč kada u to vreme, kao što nam je poznato, vlada nije ni postajala. Kao drugo kakve veze ministri imaju sa direktnim regulisanjem standarda rudara ili bilo koje druge grupe radnika u uslovima tržišne ekonomije gde svako preduzeće posluje za sebe. Treće u Srbiji postoje još dva rudnika olovocinkana rudnika koji rade a to su Lece i Blagodat. Oba su na granici rentabiliteta iako oba osim Pb i Zn proizvode zlato, srebro i kadmijum. Baška što bi Lece po svim svetskim standardima bio rudnik zlata. ROC koji naš Bole toliko hvali je rentabilan ponajviše zahvaljući starom direktoru Miliću koji je utemeljio taj rudnik nakon II rata i učvrstio sistem pozitivne selekcije birajući i školujući lokalnu radnu snagu za potrebe rudnika. Upravo zahvaljujući njemu istraženost rudnih rezervi je uvek znatno prevazilazila YU prosek. Istraženost rudnih rezervi je tokom tranzicionog perioda znatno opala i sadašnja uprava će morati uložiti puno rada da pronađe nova rudna tela
Naš Bole ne lomi ni po babu ni po stričevima
Ovaj na brzinu sklepan komentar i nedorađen komentar privatizacije u gornjomilanovačkoj opštini je zapravo odgovor na pitanje koliko mi ozbiljno sagledavamo svet koji nas okružuje. Iz nekog razloga je izostavljena piča o jednoj od najboljih firmi u Milanovcu "Tipoplastici" zahvaljujući kojoj, na neki način, su nastale nova preduzeća u štamparskoj odnosno prehrambenoj industriji kao što su "Spektar", "Foka" i "Papir Print". Nema pomena o "Fadu". Ova kobajagi kritika dragog nam ministra (u više saziva) se svodi na onu narodnu "da se Vlasi ne sete". Cela igra garniture na vlasti, koja je manje više nepromenjena u poslednjih 25 godina, se svodi na pronalaženje dežurnog krivca za sve naše nedaće i odbijanje svake moguće ideje o vlastitoj odgovornosti za ekonomske i druge promašaje do kojih su nas upravo isti ti ljudi i doveli. Uvek je neko drugi kriv a narod u Srbiji polako nestaje. Država je odavno rasprodata a mi i dalje živimo u iluziji da nam je to neko drugi skrojio i nametnuo. Bole ?
Zoki
Polako zaboravljene NIP Decije Novine su bile firmetina za sve tamo u Milanovcu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља