субота, 28.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 12.08.2016. у 22:04 Ана Тасић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Будванска борба Давида и Голијата

Бранислав Лечић са продорношћу, ноншалантношћу и лакоћом игра Ротка, америчког сликара апстрактног експресионизма
Премијера представе „Црвена” на „Граду театру” (Фото: Град театар Будва)

Специјално за Политику
Будва Последња премијера на драмском програму 30. јубиларног фестивала „Град театар”, изведена је на сцени у бечићком насељу „Вјештице”, а затим је, због временских непогода, репризно играна у сали бечићког хотела „Тара”. Реч је о представи „Црвена”, према тексту америчког писца Џона Логана, а у режији младог црногорског редитеља Данила Маруновића, о чијој смо изузетној дипломској представи „Коза или ко је Силвија” раније у „Политици” писали, поводом њеног извођења на Бијеналу црногорског театра, 2014. године (продукција Црногорског народног позоришта). Радња Логанове дуодраме, која је имала врло успешну праизведбу у Лондону 2009. године, дешава се крајем педесетих година прошлог века у Њујорку, у студију сликара Марка Ротка који је протагониста. Кроз вишеслојно утврђен однос између Марка и његовог двадесетогодишњег помоћника Кена, такође сликара, отвара се мноштво важних тема, из сфера уметничког стварања, доживљавања, разумевања и тумачења уметности, али и њене политике, односа уметника према публици и тржишту. Конкретно и историјско је ту истовремено универзално и савремено.

Бранислав Лечић са продорношћу, ноншалантношћу и лакоћом игра Ротка, америчког сликара апстрактног експресионизма, руско-јеврејског порекла. Он је самоуверен и страствен великан грандиозних визија, занесен у свом свету и недовољно свестан стварности, на шта ће Кен утицати. Наиме, радња се заплиће у време када Ротко ради на муралу за елитистички њујоршки ресторан за ултрабогате, „Четири годишња доба”, симбол тешког буржујства и напумпаног снобизма. То Кен тумачи као Ротково лицемерје, постепено мењајући његов поглед на уметност и свет. Марко Грабеж такође врло суверено гради Кена који се грчевито бори за своја уверења, без покорности или скрушености се односећи према великом сликару. Његова игра је детаљно психолошки уобличена у представљању Кенових траума из прошлости, где он поново проживљава бол због трагичног губитка убијених родитеља.

Однос између Марка и Кена значајно одражава и генерацијске разлике у погледу разумевања уметности, које утичу на друштвено-историјске смене утицаја уметничких праваца. Од кубизма, преко апстрактног експресионизма, до поп арта који Ротко ниподаштава, а Кен велича. Кроз њихову релацију се исписује и понављајућа историја детета које симболички убија оца. Све се мења, све је у покрету. „Покрет је живот”, каже Марк Кену, „чим се родимо, кмечимо, грчимо се, мигољимо се; живети значи кретати се”.

Аутор сценографије је црногорски сликар Димитрије Поповић; слике које се на сцени употребљавају су врло упечатљиве и изванредно дочаравају Ротков атеље. Редитељ Данило Маруновић је деликатно водио глумце на сцени, достижући вишеслојност значења Логановог комада који тематски подсећа на глобално успешни „Арт” Јасмине Резе. Маруновић је и аутор избора музике, алтернативног рока, која битно боји атмосферу игре, жестином и протестом, често појачавајући ниво осећајности, док се истовремено тематски надовезује на радњу, коментарише је. То је посебно ефектно у финалу када Ротко отпушта Кена, након две године ангажмана, како би ослободио простор за његов ликовни рад. Кен доживљава слом због одбацивања, што прате тонови хипнотичке песме Рејдиохеда „Егзит мјузик”, у којој се сугестивно понављају речи подршке у борби за живот пуним плућима, за буђење из набујалог мора инертности и резигнације. У исто време се преко целе сцене пројектују муњевито излиставане фотографије које означавају брендове корпоративног капитализма, симболе савременог ропства. Разумемо их у вези са протестним речима Рејдиохеда, али и Ротковим презиром према малограђанској снобовштини и конформизму.„Црвена” је децентна и суптилно подстицајна представа чији је шири друштвени смисао важан, у контексту борбе фестивала „Град театар” за опстанак уметности на будванском бојном пољу (без)вредности. Силиконски „рај” који офанзивно нуде дискотеке „Париз”, „Трокадеро”, „Мајами” или „Топ хил”, шунд је антологијских размера. У овој борби Давида и Голијата, у околностима неравноправних могућности, продукција „Црвена” односи (симболичку) победу.

Коментари4
8492d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

lil sed
Joj bože.
ksilaks
Zivane vi ovde dodjete kao Anin PR.
Zivan
Kritika napisana sa dubokim razumevanjem predstave i uoccavanjem svih njenih kvaliteta. Occekujem da duodramu vide i ljubitelji pozorissta sirom regiona...
pozoriste
kao i uvek odlicna kritika, jer je analiticki obradila dramu, pedagoski dala analizu i probudila zelju da se predstava pogleda - hvala.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља