четвртак, 23.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:15
56. САБОР ТРУБАЧА У ГУЧИ

Како ће се завршити српски вестерн

Ово је диван народ и није тачно оно што смо ми годинама слушали о Србима, каже Јакопо д’Алтилиа, који је с мало пара превалио много километара како би из свог Белуна на северу Италије први пут дошао у Гучу
петак, 12.08.2016. у 22:00
Већ 32 године пешице долази у Гучу: Владиша Петровић/Нова српска шајкача: дизајнерка Ана Мићковић (Фото: Г. Оташевић)

Гуча – Брдска варошица данас, за невољу, нема ни 2.000 житеља, али ипак опстаје као важно раскршће којекаквих путева и разних времена, српских народних обичаја и навика новог света. Тако се у Гучи, на 56. драгачевском сабору трубача, ногу пред ногу, срећу странци и завичајци, људи знани и они који то никад неће постати, вероватно. Међутим, управо такав скуп ову приредбу чини непоновљивом.

Једно од стецишта тог чудноватог живота јесте гучка кафана „Код Дача”, чији власник Предраг Броћић (81) сведочи да је отворена још 1870. године, „нешто мало после цркве у Гучи”. С крчмом је радио још његов „прађед” Дамјан, и преуређена је у другој половини прошлог века, кад је откривено да у њој није било ниједног металног ексера. Старинска брвнара беше утврђена само дрвеним пишљацима, што ће рећи клиновима, граничевим најпре. Ту сада затичемо саборског познаника из минулих лета Живадина Крстића (75), који је у својим ранијим годинама ломио женска срца по свету као лесковачко-нишки емигрант, глумио у вестернима са Ли ван Клифом. У овом веку не пропушта ниједан Сабор трубача, ни прилику да са старим пријатељима разговара о новостима иако успут ужива уз трубаче из Лепенице. Свира му, читаве ноћи, земљак и презимењак Стојан Крстић.

– Купио сам 40 хектара земље између Житног потока и Прокупља, прошлог септембра засадио малине на 10 хектара, чекам да почну да рађају и хоћу да запослим 60 људи – вели Крис за „Политику”, и објашњава да је његова нова плантажа удаљена „фифтин мајлс фром Прокупље”.

А стара? Она је у Хомстеду на Флориди, близу мочвара Еверглејдса, има 60 хектара и ту земљак гаји украсно биље, које сваког петка камионом вози „ап ин Њујорк”, где стално живи. А у највећем мегаполису Северне Америке, на углу 28. и Седме улице, има радњу за продају тог цветног биља, и 200 палми постављених испред.

Американци су, у своје доба, пре него што су почели да снимају вестерне, најпре раскрстили с Индијанцима, приморавши домороце да живе по новим правилима. А шта ће да буде са српским вестерном? Која ће судбина пратити нас и нашу традицију и покољења?

Милан Лазовић помогао је Италијану Јакопу д’Алтилиу да се снађе у Гучи  (Фото: Г. Оташевић)

Засад, на свој начин, брани нас лепа Београђанка Ана Мићковић (25), која је завршила Академију примењених уметности у српској престоници, па мастер у Лондону на Равенсбурну, сарађивала с две британске познате куће „Ердем” и „Герет Пју” и прекјуче, у хладном и кишовитом дану први пут дошла у Гучу. Ипак, смешка се код тезге постављене између сеоске цркве и хотела „Златна труба” и приповеда да дебитује на највећем трубачком фестивалу на свету. Никад не бисте погодили шта даровита дизајнерка ради? Прави и продаје нове српске шајкаче.

– Желим да наша традиционална српска капа поново изађе на улице, хоћу да искористим нешто што се данас зове улична мода и присутно је свуда у свету. Дакле, да један покривач за главу, који је већ део националне историје, вратим у свакодневицу, у нешто измењеном лику – каже Ана за наш лист.

На програму 56. сабора трубача у Гучи вечерас од 21 сат је централни догађај приредбе, такмичење 18 оркестара који су, кроз квалификације, стекли право да се боре за први оркестар и прву трубу Драгачева 2016.

На стреху поврх тезге окачила је, шта би друго, српску тробојку, тек основано предузеће назвала је „Шајка”, и уз друга из Београда, који јој помаже, с прилично ведрине гледа на прво саборско искуство. Упорно жели да на нам поклони једну капу, мада се због дезена не би сложила с извештачевом главом ни годинама. То су шајкаче врхунске израде, од памука, кепера или тексас платна, све постављене, а боје је врло тешко описати па је читаоцу препоручено да погледа фотографију Ане, њеног сарадника и њихове тезге. Видећемо шта ће бити од овог посла, срешћемо се још, даће бог. Капе су скројене за господу, даме и оба пола истовремено, цена им је од 850 до 1.000 динара. А недалеко од тезге, срели смо и водећег српског опанчара, Славишу Ивановића из Јагодине, који поред опанака шије и чојане шајкаче свих величина.

– Свиделе су ми се ове нове, видим да народ носи – прича нам Славиша и можда у глави кроји план да и он, под своје три тезге у Гучи, ускоро окачи исти програм.

Са старих шумадијских вашара знамо, причао нам је кројач Радош Лепосавић из Горњег Милановца, да је за једну шајкачу потребно 15 центиметара СМБ чоје, дупле ширине, и 60 минута рада, с пеглањем. Проверавамо Ану Мићковић како те норме стоје у предузећу „Шајка”.

– Израда једне капе траје око 45 минута и потребно је 35 центиметара материјала јер све наше шајкаче имају поставе – вели девојка и показује поставу једне своје капе, тамо на месту где би стари Србин чувао половче од цигарете.

Значи, то је савладан занат.

Велики пут до Гуче, много километара с мало пара, превалио је Јакопо д’Алтилиа (19), из Белуна са севера Италије. Овамо га је повукла музика јер је одлучио да с јесени почне студије на Конзерваторијуму у Венецији – одсек удараљки – али из родне куће, где су му остали незапослени родитељи и млађи брат Јури, није могао да понесе велику подршку:

– Ишао сам ауто-стопом до Венеције, па Трста, онда у Љубљану, тако све до Београда и Чачка – прича нам млади Италијан.

У Чачку већ није било проблема, у своја кола примио га је службеник гучке „Електродистрибуције” Милан Лазовић, и довезао у трубачку престоницу света. Срели смо их и јуче у Гучи:

– Остаћу до недеље, ово је диван народ и није тачно оно што смо ми годинама слушали о Србима – казао је Д’Алтилиа за „Политику”, не раздвајајући се од свог домаћина Лазовића.

Педесетак корака даље, срели смо још једног сабораша који је много више времена потрошио да би савладао својих 197 километара до Гуче, него Јакопо његових хиљаду. Наиме, Владиша Петровић (51) из Стрмостена код Деспотовца, задња пошта Стањевац, увек у народној ношњи већ 32 године пешице из свог села долази у Гучу. Овом благородном човеку овде вазда неко пружи руку, ручак и смештај и он је на свој начин, како је природа одредила, кроз деценије обележио највећи српски скуп.

Баш ниједан од досадашњих 56 сабора трубача није пропустио завичајац Алекса Протић (80).

– Због четничког порекла породице, нисам се могао надати посебној будућности у Гучи, па сам још 1958. отишао у Љубљану и остао заувек. Тамо сам цела века радио као привредник, у разним фирмама – приповеда Протић, који је неко време био и директор канцеларије ЈАТ-а у тој југословенској републици за време СФРЈ. Баш сваког лета је у родном крају, а овог је, преко пута хотела „Златна труба”, опремио летњу башту „Равна гора”, на имању негдашњег мештанина Милоша Станића. Каже да је само у две нове четничке земунице, тек укопане и ограђене багремовином, уложио 3.800 евра. Показује нам и подрум где је, испод магазе предратног трговца, наводно требало да буде сакривен командант Дража Михаиловић, а на питање због чега све то ради, Алекса одговара једноставно:

– Хоћу да покажем да четници нису били Срби другог реда, већ часни људи. Зато сам ономад основао и регистровао удружење „Јелички четнички одред” и опремио ову башту.

Знамо се већ четири деценије, сада више нема места ни за какву међусобну препирку, свако је своју причу већ испричао:

– Дођи вечерас на једну ћасу – каже Алекса и показује на угао четничког врта, одакле мирише тек скувана комбинација омиљеног зечјег поврћа, укисељеног, затим нешто укуване сланине и свињских ногица, говеђе кртине, масније овчетине, лука једног и другог, алеве и љуте паприке.

Свадбарски купус. Дакле, нико нема што Србин имаде. Ал’ ово није национализам, већ је више прехрамбена порука, да не бисмо угинули, начисто.


Коментари0
5e158
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља