За разлику од људи који у конфликтним ситуацијама чине једну крајност тако што од других захтевају да им изнова и изнова задовољавају сваку жељу, постоје и они који спадају у другу крајност по томе што се у сваком конфликту повлаче и попуштају другој страни. Социјална околина оне прве доживљава као „незгодне” или „тешке”, а ове друге као „веома фине” и „врло љубазне” људе.

Људи који стално повлаче своје жеље пред жељама других имају низак квалитет живота.

Постоје два главна разлога због којих неко избегава сваки конфликт. Први је када неко верује да би га, у случају да се супротстави очекивањима и жељама других, ти други одбацили. Особа мисли: ако се супротставим другима, они ће ме одбацити и остаћу сасвим сам. И зато особа пригушује и потискује властите жеље како би угодила другима и била прихваћена.

Овакво понашање у конфликтима је у највећем броју примера научено у детињству код куће. Родитељи су дететове покушаје да одбије или изврда њихове захтеве „кажњавали” игнорисањем детета, претњом одбацивањем или су га етикетирали као лошу особу. За правилан развој је важно да родитељи дозвољавају сукобе својих и дететових жеља и да дететово одбијање неких њихових жеља не тумаче као негацију љубави, незахвалност или безобразлук. Иако дете треба да слуша родитеље у многим стварима, мора му бити дозвољено да у неким стварима одбије те жеље без последица.

Други главни разлог за избегавање сваког конфликта јесте то што особа која избегава сматра да би својим одбијањем „повредила” другога, због чега би други био тужан и нерасположен, а она би била крива за такво његово емотивно стање. У конфликтној ситуацији особа бира: или да задовољи своју жељу и осети кривицу за насталу туђу патњу, или да попусти другоме како не би осетила осећање кривице.

Овакав механизам је веома чест код одраслих који су у детињству били предмет „емоционалне уцене”: „Ако не учиниш то и то, мама ће бити веома тужна.” Када неко једном усвоји механизам, примењује га касније у животу и на све остале људе.

На почетку мало дете није свесно емотивних последица које има његово понашање на друге људе. Оно тек касније открива да други људи имају осећања и да реагују пријатношћу или непријатношћу на његове поступке и изјаве. Након тога оно почиње да развија саосећање, сажаљење и самилост према другима, али и да се осећа одговорним за осећања других. У следећој развојној фази дете више не гледа у осећања других, већ у то да ли је имало или није имало право да нешто уради. Оно тада почиње да осећа кривицу само ако није имало право на неки поступак због којег се други лоше осећају. Ако родитељи стално „емоционално уцењују” дете, оно научи да стално гледа у осећања других како не би било криво за конфликт.