понедељак, 01.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 15.08.2016. у 18:05 Гвозден Оташевић
САБОР У ГУЧИ

Од сиротињског почетка до острва животне радости

Гуча је ретко место на овој кукавној и суморној планети где се људи још радују и веселе, а Драгачевски сабор белег једног времена и једног племена, и нека га таквог. Коме ово смета нека иде негде у Европу и нека цупка мазурку или болеро, мада су и то народне игре, прва пољска, друга шпанска, само им то изгледа отменије од нашег моравца, каже писац Добрило Ненадић
Победници: Саша Крстић и Бојан Ристић (Фото Гвозден Оташевић)

Гуча – Књижевнику је вазда, веле, глава у космосу, а ноге у завичају. Том закону не утече ни Добрило Ненадић (76), довека талац родних гудура Вигошта, и увек једног ува усмереног Гучи, док траје највећа игранка у српском табору.

– Дабоме, памтим и почетке нашег вашара у Гучи. Ту је био умешан стари чачански арамија Бранко В. Радичевић Мачиста, претеча сексуалне револуције у овим крајевима, бекрија, кваритељ женскиња, писац штипкасте прозе, џумбус мајстор који је са својим романом „Бела жена” наговестио свеопште пипање. Као претеча овога доба – приповеда Ненадић за „Политику”.

Па каже:

– Карневалски дух који је данас обележје и заштитни знак Гуче лебди попут врућег густог облака у коме пребива бесмртни Мачиста јер небеса нису знала шта с њим да раде. Тај би покварио и херувиме и ђаволе. Почело је тако скромно, сиротињски, невино, а напослетку се претворило у разуздану вртоглаву пијанку и игранку, острво животне радости, у овом депресивном свету, ретко место на овој кукавној и суморној планети где се људи још радују и веселе.

Како би Ненадић растумачио Сабор у Гучи с кота и ћувика данашњег доба, пред крај друге деценије 21. века?

– У ком правцу да бијем, мислим се? Један је тобожња недоумица: Егзит на Петроварадину или Гуча, рокери или џибери? Јер, овде изгледа никако не може једно и друго, него или–или. Други правац је уплитање некаквих мудраца са стране да мало-помало промене читаву ту неку већ створену традицију карневала, крканлука, опште тутњаве и весеља, која је освојила и наше и стране посетиоце. А трећи је: упорно, систематско потискивање свега што је наше, српско, велики пројекат наших владара да нас нашминкају и костимирају како бисмо што више наликовали на своје евроатлантске узоре. Амин, Боже не дај.

Стари лисац стари писац, иза којег је 18 романа а међу њима два што су у својим годинама проглашени, у Народној библиотеци Србије, за најчитаније књиге у држави („Доротеј” 1978, „Деспот и жртва” 1999), упитан је да расплете ту српску трилогију. И да каже овако…

Славље победника (фото: Г. Оташевић)

Најпре, шта би о Гучи написао да је, којим случајем, надахнути јуноша, рокер с Петроварадина?

– Поновио бих оно што пре неколико година рече једна фина београдска, фенси дама: „Народна музика? Фуј, ја волим ’Дорсе’.” Помислих, ко ти брани, госпо, воли кога ти је воља, ама пусти и друге нека воле кога хоће, а имај милости и за ове сироте од Бога заборављене џибере, неће они дуго.

А шта да је набеђени реформатор, те одлучио да на Сабору забрани пиће, масноћу и дрпање, а нема ни пушења, то је по европски, је л’?

– Ама, како да отворимо било које поглавље крај ових урођеника који све што раде иде против општих светских трендова, не само што у њих ништа није по европски него је све усмерено против. Имају они за то једну турску реч која понајбоље говори о њиховом карактеру. Та реч је – инат.

И како би, најпосле, као српски геџа, бранио завичајне потоке и брегове, опанак и Сабор, Србију и њену традицију?

– И иза чуме нешто остане. Тачно је да су нас сабили у ћошак па изгледа да немамо више куд, али смо ми на то свикли. Ко нас није затирао и потирао, свака ала нас је ја’ла, није нас много остало, али није ни мало...

И ова умна слова једног од највећих писаца српске данашњице остају као незаборавна тапија саборска, састављена у Вигошту, тек петнаестак километара од трубачке престонице света.

– Драгачевски сабор је белег једног времена и једног племена, и нека га таквог. Коме ово смета нека иде негде у Европу и нека цупка мазурку или болеро, мада су и то народне игре, прва пољска, друга шпанска, само им то изгледа отменије од нашег моравца – рече Добрило Ненадић.

Оркестар Бојана Ристића из Владичиног Хана освојио 56. Сабор

Мајстори трубе: Бојан Ристић и Саша Крстић (Фото Г. Оташевић)

Гуча – Једна суза издајница продала је Бојана Ристића (34) из Владичиног Хана.

– Није издајница, него радосница – каже капелник који је од среће заплакао док је његов оркестар проглашаван најбољим на 56. Сабору трубача у Гучи.

– Сад могу да идем пешке кући, у Хан. Петсто, хиљаду, милион километара, није важно. Овог часа ја сам срећан човек, а до вечерас био сам мртав, јер осам година без победе у Гучи, нисам знао ни шта радим ни за шта више да се борим – казао је Ристић после проглашења.

И полетео у загрљај свом пријатељу из Штутгарта др Душану Миливојевићу, који већ 40 година обавезно проведе једну седмицу на Сабору.

Пресрећни Ристић, који је у финалу Сабора свирао песму „Земи ме, земи” и чочек „Трубе свирају”, позива и др Миливојевића на весеље у Владичин Хан, али упозорава:

– Ако дођете, три дана нема да се вратите – вели Бојан и додаје да ће једном испунити обећање дато угоститељу Милану Лучићу и пола сата свирати под његовом шатром.

Велики разлог на славље у завршници 56. Сабора имао је и Саша Крстић из Загужања (25), који трећу годину узастопно добија прву трубу Сабора одлуком стручног жирија, што до сада никоме није пошло за руком.

Награда за најизворније музицирање припала је оркестру Јанка Јовановића и Љубивоја Диковића из Пожеге, најбољи бубњар по оцени жирија јесте Славиша Стаменковић из оркестра Синише Станковића (Загужање), басиста Данијел Крстић (оркестар Саше Павловића из Пирота), а тенориста Игор Ристић (оркестар Бојана Ристића).

Награду за најбољу песму добила је капела Синише Станковића из Загужања (стара косовска „Гора јечи”), а за коло Саше Крстића („Сашино коло”).

Гласајући у финалу, стручни жири професора музике на челу са Бобаном Марковићем, једним од најбољих српских трубача свих времена, оркестре је поређао по редоследу: Бојан Ристић (8), Стефан Младеновић из Врања (7), Божидар Николић из Грделице (4 бода), док је поредак за прву трубу био Саша Крстић (13), Стефан Младеновић (9), Бојан Ристић (5).

Трубу жирија публике добио је оркестар Марка Глигоријевића из Дуба код Бајине Баште.

Загрепчани у Гучи прославили 45 година брака

Брачни пар Париповић (Фото Г. Оташевић)

Гуча – У кафићу испред порте упознајемо учтиви пар сабораша док испијају јутарњу каву. Или кафу. Упознајемо се и госпођа каже да они имају твртку у Загребу („Можете ставити и „подузеће”), те да воле трубачку глазбу („Можете рећи и „музику”) и да у Гучи управо славе годишњицу брака („Кажите обљетницу, ако вам то одговара). Загрепчани и супружници Вида (66) и Милета (68) Париповић.

Корени их вуку овамо, не таје, али ништа неће рећи против своје постојбине под Сљеменом. Тачније, о Трешњевки и Јаруну.

– Већ шесту годину долазимо у Гучу на три дана, постали смо заточеници ове позитивне енергије – каже Вида за „Политику”.

Не крију да воле своје српско порекло, не таје да поштују своју државу Хрватску, и не траже никакав неспоразум, већ нам нуде кафу. „Каву”, у ствари, како то иде „по загребачки”.

Милета благородно потписује да има много шарма у свему што његова супруга чини, и додаје да они, из године у годину, колима долазе у Гучу, одседају у „Златној труби”, и обавезно нуде каву суседном столу.

Њихово предузеће бави се прометом парафина, представљали су руске фирме у Хрватској и господски се понашају. Живе и раде у главном граду Хрватске, познају скоро све загребачке Србе, али Вида напомиње:

– Наша срца су на обе стране, тако је у мешовитим срединама.

Коментари6
b30b5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Anka
I moje srce je na obe strane.... Srdacan pozdrav zagrebackom paru, i sve najbolje u buducem zivotu.
Милош Лазић
Тачно је то за Бранка В. Радичевића, али увек ваља споменути бар још двојицу заслужнијих за Драгачевски сабор. То су Блажа Радивојевић, тада новинар чачанског "Гласа", а доцније новинар и уредник "Политике", и Слободан Пенезић Крцун, без чијег "благослова" би се крај цркве Светих Арханђела у Гучи још одржавао Великогоспојински вашар. Мачиста чак није ни био на првом сабору јер га је напрасно издала храброст, али заслуге му свакако припадају.
Стефан Стојановић
Гуча је мени и мојим пријатељима некада била бекство из града. Одеш и уживаш у здравој српској музици у лепом природном амбијенту. Људи који сада долазе у Гучу су управо они од којих смо ми некада бежали из Београда. Док је Гуча на неки начин била алтернатива. Какви бре Шпанци, Пољаци, Северина, Бреговић - какве то везе има са сабором трубача у Гучи?
Zoya T
Danilo Nenadic je zaista majstor pera - uzivala sam citajuci njegovo vidjenje sabora.
Сава Прокоповић из Ритопека
Персо, није Данило, него Добрило Ненадић, српски писац из Каравиља. Иначе по занимању дипломирани инжењер пољопривреде.
Сава Прокоповић из Ритопека
Ми подржавамо Ненадић Добрила, писца из Каравиља у целини.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља