петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:09
Интервју: Давор Штефанек, олимпијски победник у рвању

Мама ми је сковала злато

„Хтео сам 2013. године да прекинем каријеру, али ме мајка Ђенђика одговорила од тога” – рекао је наш рвачки ас. – „Крвавих шест месеци стоји иза овог успеха”. – „Испунио сам обећање са балкона”
Аутор: Владимир Тодоровићчетвртак, 18.08.2016. у 12:00
(Фото Ненад Неговановић)

Од нашег извештача

Рио – Јутро после. На плато испред Олимпијског парка Давор Штефанек је изашао у шорцу и мајици Србије, са златном медаљом у руци. Да подсети какав је подвиг направио дан раније. Умор на лицу, али осмех је и даље ту. Сео је у столицу у хлад иза паравана. Причао је мирно и без икакве еуфорије. Као да није испунио сан сваког спортисте.

– Извињавам се, мало сам промукао. Целу ноћ нисам спавао, прославили смо успех. Легао сам у шест ујутру – рекао је промуклим гласом.

Да ли полако постајете свесни да сте освојили златну олимпијску медаљу?

– Искрен да будем још се утисци нису слегли. Нисам још ни сам свестан шта сам урадио. Јутрос када сам дошао у собу, гледао сам свој фејсбук, новине. На свим насловним странама сам био. Мало су кренуле и сузе. Мислим да ће оно право да буде када ће код куће буду дочекали родитељи, брат, другари и сви остали. Тек онда ћу да схватим о чему се ради. Знам само да ми је драго да сам ово урадио, јер ми је то био циљ још од 2014. године, када сам на балкону у Београду обећао да се видимо на истом месту после Рија 2016. Драго ми је да сам обећање испунио.

Када је почела „операција Рио”?

– Почела је у децембру 2013. године, када сам дошао код мајке Ђенђике и рекао „ја више нећу да се бавим рвањем и да наступам за репрезентацију”. Мајка ме саслушала, а онда рекла „Ајде сине пробај још годину дана, па шта буде биће”. Од тог тренутка нешто се окренуло у мени. Почео сам озбиљно да радим, рекао сам даћу максимум у тих 365 дана. Постао сам светски шампион и тада сам схватио где се налазим. Нисам желео да пропустим шансу за олимпијску медаљу, јер ћу можда целог живота жалити због тога.

Због чега сте размишљали о завршетку каријере, због лоших резултата, стагнације или неког трећег фактора?

–Не може да се каже да је било стагнације или лоших резултата. Ја сам још 2004. имао сениорску европску медаљу, током 2005. постао сам светски јуниорски шампион. Дошла је опет европска бронза 2008, а 2009. сам био пети у Европи и свету. И 2012. сам поново био трећи на континенту. Није стагнација, али није било медаља са Светских шампионата и Олимпијских игара.

Током 2012. године одлучили сте да из категорије до 60 пређете у ону до 66?

– Нисам више могао да скидам киле и рекао сам да идем категорију горе. У категорији сам имао олимпијца Максимовића и он је имао предност. На Светском првенству 2013. године освојио је пето место и тада сам мислио да више нема шансе да се изборим за место у репрезентацији. Хтео сам да рвем немачку Бундес лигу и да се манем размишљања о борби за место у дресу Србије. Хвала Богу да је ту била мама, иначе ми сада не бисмо ни разговарали.

Припреме за Олимпијске игре биле су паклене, трајале су скоро годину дана?

– Од 8. јануара до 16. августа, ако сам био месец дана у Суботици онда је добро. Крвавих шест месеци. Буквално. Попео сам конопаца у овој години, колико за живота нисам. Дигао сам тоне тегова. Радио сам максимално, умирао сам, било ми је много тешко. Од седам месеци припрема, четири и по месеца фокус је био на снази. На крају када се све завршило могу да кажем да сам снагом дошао до финала.

По многима жреб у Рију вам није био наклоњен?

– Моја жеља је била да будем на страни групе где је носилац светски првак Немац Штаблер. Сви су се бојали тога, сви су желели да будем у другом делу који је предводио Корејац. Желео сам да се опробам са најбољим. Бог ми је дао срећу да вучем тај број у којем су била два првака света, олимпијски победник, Јапанац који је изванредан рвач. Најтежи, али најслађи пут, сада када сам га прешао.

Пут ка трону је почео дуелом са Јапанцем Иноуем?

–Нисам гледао ни један меч Јапанца, нисам знао ни како изгледа.Тренеру сам рекао да ми само каже, где и како окреће, шта су му предности. И то ми је довољно. Нисам хтео себе да оптерећујем. На крају се испоставило да ми је човек лежао и да сам брзо завршио борбу.

По многима меч одлуке био је дуел са Немцем Штаблером?

– Никада га до сада нисам победио. Био је бољи једном на Европском и прошле године на Светском првенству у полуфиналу. Ред је био да му се реванширам и то сам урадио на најбољи могући начин, убедљиво 6:2. Веома сам био задовољан како сам одрвао ту борбу.

Медаља је освојена у борби против Грузијца Болквадзеа?

– Грузијац је млад, али одличан борац. Победио је олимпијског шампиона из Лондона Норозија. Видео сам страх у његовим очима пре меча и нисам имао ниједног тренутка сумњу да ћу да победим. Контролисао сам меч, дошао до тог партера и ту сам све завршио за минут и по.

Између полуфинала и финала имали сте скоро пет сати одмора. Шта вам је пролазило кроз главу у тим тренуцима?

– Много сам био опуштен. Слушао сам музику, причао са тренерима и цимерима у соби. Слушали смо музику. До финала се нисам насмејао. Када је то прошло, све је било лакше. Ја сам тражио да дођемо до села, да се мало одморим и да уопште не размишљам о борби. Тек пола сата пре меча почео сам да се фокусирам. Отишао сам на струњачу са главом „Биће како је суђено, како треба да буде, како је већ записано” Бог ме је погледао, дао сам све од себе, борио се и на крају постао олимпијски шампион.

У финалу је поражен Јермен Арутјунан.

– Жестока борба, сличан рвач мени, иста конституција, исто рвање. Доминантан борац, срчан. Одлично се сналази у свакој ситуацији. Једину грешку коју сам направио он је искористио. Нисам ни тада срљао. На минут и 10 пре краја добио сам тај бод на његову пасивност. Сачувао сам предност и победио.

Ја себе не видим као националног хероја: Давор Штефанек  (Фото Ненад Неговановић)

Шта сте прво помислили када сте видели да сте олимпијски шампион?

– Ништа ми није било јасно. Био сам у трансу. Радовао сам се. Схватио сам да сам победио и да ми та победа много доноси и значи у животу. Мени, српском спорту и српском рвању.

У Србији сте сада херој. Ко вам је упутио прву честитку?

– Не знам, али стварно, милион честитки има. Много људи ми је пустило поруку. Чуо сам да сада у Србији имам статус националног хероја. Ја себе као таквог наравно не видим. Прво сам назвао мајку и оца. Са њима сам хтео прво да се чујем. Они су код куће славили. Била је лудница код њих. Ту су били, новинари, телевизија. Не знам како је њима, мени је ово још увек несхватљиво. Једва чекам да дођем кући и да са својим народом ово прославим – рекао је Давор Штефанек, док је устао са столице и показивао на златну медаљу.

 

Да ми је неко понудио бронзу…

Одличје на Олимпијским играма је врхунац у каријери сваког спортисте.

–Искрено, надао сам се медаљи. Сви ми сањамо о златној. Да ми је неко пре Олимпијаде понудио бронзу, потписао бих одмах. Када сам дошао у финале тада је и глад порасла. Видело се то и на струњачи када сам гризао до последњег секунда да узмем то злато – изјавио је Штефанек.

 

Тренер Добрев улио веру

Велики удео у успесима Давора Штефанека има селектор Бугарин Стојан Добрев.

– Стојан је имао те неке финесе које су мени потребне, не што се тиче рвања, технике. Једноставно да кажем „главу ми је наместио” и одвео ме на пут на којем сам сада. Многи тренери су још у Пекингу говорили да ја треба да будем олимпијски шампион. Ја у то нисам веровао. И ту је највећа заслуга Добрева, што ми је улио веру. Да верујем у то што радим и да сам један од најбољих у тој категорији. Док год не верујеш у то што радиш, док год имаш неке сумње, не можеш то да оствариш. Хвала Богу да сам ја своје снове остварио.

 

Хвала вам што сте веровали

Давор Штефанек је желео да се захвали људима, који су му помогли на путу до злата.

– Одужио сам се Министарству омладине и спорта, Рвачком савезу Србије, Олимпијском комитету Србије што су веровали у мене, улагали у мене. Са овом медаљом сам им рекао велико хвала. И надам се да ћемо и убудуће овако сарађивати.

 

Време је ми за европско злато

Иако има седам медаља са највећих такмичења, Давор Штефанек има и даље једну неостварену жељу.

–Чека ме Европско првенство у Београду или Новом Саду следеће године. Имам све, али немам европско злато. Рекао сам ово смо прошли идемо још то одрадимо. Не кажем да ћу сигурно бити европски првак. Имам четири медаље, два пута сам рвао финале, два пута сам био трећи. Мислим да је време за то злато. Ако то остварим урадићу све оно што сам хтео, о чему сам сањао.

 

Дамјановић – велики човек

Са посебним емоцијама, олимпијски шампион је говорио о свом тренеру Срети Дамјановићу.

– Желим да будем најбољи рвач Србије у историји. Освојио сам седам медаља, мој тренер Срета Дамјановић је имао шест. Са олимпијским златом сам га превазишао .Хвала му што ме терао да будем бољи. Када имате некога таквог испред себе, онда вас то мотивише. Он ме увек подржавао и био поред мене. Ту је Срета показао какав је човек и каква величина. Када си највећи шампион, а направиш некога ко је бољи од тебе. Велики човек, велики шампион, велики тренер. Срето, много ти хвала на свему.

 

Очекујем да клинци крену на рвање

Колико ће значити ваше олимпијско злато за развој рвања у Србији?

– Надам се много. Моје светско злато је већ померило рвање на један већи ниво. После 32 године освојена је олимпијска медаља у рвању грчко-римским стилом. Очекујем да доста клинаца крене на рвање и да им ја са људима који су сада на челу Савеза, предвођени Жељком Трајковићем, помогнемо да буду олимпијски шампиони – рекао је Штефанек.


Коментари8
5a143
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Attila APV
Ako vec onda ispravno ili nikako naime njegova majka se zove Gyöngyike a ne Djendjike!Drugo kada sam dosao u srednju skolu 1949 - Spartak je bio drzavni pravak neprekidno 10 g u Hrvanju i u reprezentaju Sedmoro su bilu iz Spartaka od njih sestoro Magyari!Cisto radi informacije i ispravnosti ne skodi nikome? I u boksu SovlyanskyToth Stefanovicu Szendi braca Romek Jaso Kujundzic i drugi!U Pingpongu Svet.velikani braca Harangozo u nogometu Ognjanov,Rudinsky,Palfy,Branisavljevic Bogicevic l .dr. Davor je dost. Naslednik g.n.sportasima
Ujna Persida
Da je vrhunski sportista, dokazao je!!! Ali, Davor je kompletna ličnost, čovek od integriteta. Ni u jednoj prilici nije propustio da pokaže poštovanje i zahvalnost prema trenerima i učiteljima. To se nosi iz kuće i naš šampion je od mame i tate dobio stabilnost, domaće vaspitanje, posvećenost, poštovanje prema svojojoj zemlji i njenim obeležjima...Dragi roditelji šampiona, svojim vaspitanjem i odnosom prema sinu, zadlužili ste ovu velilu radost!!! Hvala vam što naša deca u Srbiji imaju uzor kao što je vaš Davor!
Bojan
Svaka cast majstore za postovanje prema roditeljima.
Milan
Srbija je jedna mala zemlja SAMO kada su politicari u pitanju.Sportisti.Ogromna,grandiozna.U odnosu na uslove koje imaju fantasticni.
Milica
Kako rekose stari Grci i Rimljani: u zdravom telu zdrav duh... Kod ovog mladog coveka upravo to vidimo i zato je sport vazan jos od osnovne skole pa nadalje. Cestitke za olimpijski duh i rezultat!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља