недеља, 20.08.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:11

Сувишни и невидљиви

Власт зна да је за уметнике сиромаштво подстрек и зато не даје
Аутор: Мирослав Тодоровићпетак, 19.08.2016. у 08:15
(Фото Пиксабеј)

Чудни су путеви Господњи, чудни су путеви и књиге. Стиже у моја брда и књига прича свестраног уметника Балше Рајчевића „Случај сликара Мијушковића”. Из Белог града, где је рођен и где ствара: пише, слика, пева, ваја, шаље и излаже своја сочињенија диљем света. Као да није од овог времена, истрајно пише. Приче су занимљиве јер казују о јунацима који то више нису. Пише о сликарима и њиховима јадима. Пише о уметницима. О себи и другима. И кад пише о другима, писац пише о себи. Пише како је тешко бити уметник овде. Али не критикује. Данас, јуче, сутра. А не одустаје, већ све страсније ствара. Познат је и по томе што није добио националну пензију. Добили вештији. Заборавио ону народну да не може јаре (дело) и паре. И: „Хоћеш часно, неће моћи ласно”.

У причи „Продата слика” кроз фабулу казује о страшној инфлацији деведесетих година, кад сам и ја био милијардер и више, кроз коју се прелама судбина и државе и народа. Сликар је продао слику за 200 марака. За три дана, док је новац стигао преко банке, инфлација је свела износ на неколико конзерви, колико недељу дана да састави. Уметност и конзерве. И речи галеристе: „У овим тешким и опасним временима, једна слика ипак не може да се испохује.” Али тешка времена на овим просторима предуго трају.

Кад је све почело, питам сликара Ј. Л. који сe не сећа кад је продао слику. Коме? Фабрике су затворене, а слике више и нису у моди. С овим перформансима и оно мало купаца и публике одбили су од слике, од књиге, од „лепоте, доброте, од људскости”. Ово је време забаве, ријалитија, парова, а следе нове пошасти… Као да нас неко даљински усмерава, у неки тор уводи, да нас роботизује, чипује, да зна како дишемо, шта мислимо и докле ћемо. Мислимо да ће тако, а већ смо чиповани и вазда на оку, а да не знамо.

Почело је кад су наши преци прешли мутно Дунаво, од неке невоље бежали, да би у ступицу балканску стигли, насред друма се закућили. Тако.

Моја је судбина да будем сликар, сви иду десно, ја лево, и ево где сам. И као што рече онај мудри Грк: Сви смо рођени да испунимо судбину, а моја је таква. Мотрим како улицом тутње скупоцени аутомобили и не нервирам се. Не треба ми много, имам бесплатан ваздух, светлост, за остало се сналазим. Тако сликар Ј., а Балша се јадао, „Политици” писао јер националну му нису дали, „добили који нису заслужили”, али наставио је да ствара још жешће. Зашто? Зато што живи за уметност, а не од уметности.

Они који су добили престали су да ствараjу, дигли руке од залудног посла, пријатеље заборавили. Власт зна да је за уметнике сиромаштво подстрек и зато не даје. Они су за власт сувишни, непотребни и невидљиви, како каже песникиња Нада Петровић. Колико само писаца има, колико сликара за које нико не зна, о чијем се делу ни реч не пише.

И о томе пише у својим причама Рајчевић. Уметници и њихова судбина данас. Колеге сликари, сликарке. Пише о малим пензијама уметника. О ликовним колонијама које сликарима служе да се опораве. Да забораве стварност и празне џепове. У илузијама које распрши живот. О талентима које стварност гази. О сликаримa чија „роба” никоме више није потребна. Из свега и питање: Јесу ли потребни уметници у овом времену? Сликари. Писци. Глумци. Редитељи. А академије сваке године нове производе, на улицу шаљу.

Пише Балша Рајчевићу о јунацима нашег доба који то нису. Нису занимљиви штампи, још мање телевизији, власти поготову, средини у којоj живе најмање. Изложбе и књижевне вечери све мање су посећене. Док се служило пиће и тако и тако, сада дођу пријатељи, али све мање. То стање траје и већ је традиција.

Да ли се нешто кроз времена променило у земљи Србији?

Послушајмо и речи Д. Ћосића из 1972: „Од Вука до наших дана у овој земљи судбина интелектуалаца остаје иста, јадна и трагична. Ако се не покори, ако не пристане да служи, онда се прогања.”

„Шекспир или кобасице?” – пита Киш 1960. и закључује (Каква дилема по мери Хамлетовог „Бити или не бити”) „још увек је пар кобасица кориснији од Шекспира”.

А ми, у коју изреку да склонимо муку и бруку овог дугогодишњег трена.

Коме је више до слике, до књиге?

Да ли су нам потребни писци? Песници? „Ој, песниче, с гргуравом косом....” (О томе у другом тексту.)

О томе да књига оплемењује написано је на стотине књига. Читају ли они који се питају, наши политичари? Да ли читају, када су последњи пут узели књигу у руке? Знају ли да се из сиромаштва може извући, али из духовног посрнућа и потонућа никако?

Шездесет и кусур година култура је споредна игра власти у којој су националне институције гажене и презиране, казује Жарко Команин („Књ. новине”, јул-авг. 2009).

Ко не воли књигу, не воли Србију, написа Наташа Марковић.

Зналац, сведок и учесник Срба Игњатовић вели: „Култура и уметност су, како недавно неко рече, препуштени занесењацима, даровитим појединцима. И они, зачудо, истрајавају, макар да је светлост коју шире налик на жишку, свица у тами. Озбиљне културе нема без озбиљне државе.” А како се као уметник опстаје, каже: „Битка за преживљавање подразумева јагму, беспоштедну борбу за сваку мрвицу, зверињак. На том разбојишту данас егзистирају уметници. Ко дочека пензију самосталца, онај злехуди минималац, ту државну милостињу, тешко да ће имати за хлеб и воду.”

Али и поред свега, писци пишу, сликари сликају, иако то од њих нико не тражи. И нико их за то не плаћа. Поготово у Србији, где политичари игноришу уметност и културу... и не хају да „каква је култура, таква је и власт”.

Књижевник, живи у Трешњевици код Ариља


Коментари4
591c0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miroslav Todorović
Mea culpa Уовом тексту „Сувишнии невидљиви“ погрешно сам („опште место“) чињеницу о односу власти и уметности приписао драгој песникињи са „лошом адресом“ Нади Петровић. Реченица „ Они су за власт сувишни, непотребни, и невидљиви, како каже песникиња Нада Петровић“ треба да буде без „како каже песникиња Нада Петровић.“ То песникиња није рекла, то је ова власт казала са својих 0,06%, и тиме поручила да јој не требају часописи, издавaчке куће, да јој је Онај из Шиповца важнији од писаца, сликара…и да набрајам три године дана. Песникиња се срди, не слаже, каже да нисам у праву. И нисам у праву, јер ме је њен текст „Нивидљиви“ подстакао да у свој унесем Реч НЕВИДЉИВИ, А што с е тиче културе, књижевности поготову, од ње и писци дижу руке. У Новостима неста „Културни додатак“ и, ником ништа. Нико ни да маукне, а некмоли да пита: Зашто? Песникињи сам се извинуо и послао кришку из ранијег текста. ___________________ Политка 26. марта пише о Суноврату културе у Крагујевцу. Помиње
Mladen Jović
Zanimljivo je da o tekstu o piscima i umetnicima niko ne piše komentare. Nevidljivi, kako reče pisac, ili ih više nema!? Ili ih je sramota da se oglase, jer je danas zanimanje starlete smislenije od zanimanja pisca. Ideja je da svi umetnici i pisci prvo postanu starlete, ili političke starlete, svejedno, pa da tek kasnije, iz te pozicije, krenu da pišu, slikaju.
dzordz
mudre reci. i b.rajcevica i autora clanka. cudno jeste, ali je XXI vek vek krize, i za gradjane i za umetnike. ja njih ne razdvajam. umetnik koji se ne proda politici, ne deli svoju `publiku`. postoji tu jos nesto, savremeno doba je `demokratizovalo` sve pa i umetnost. ono sto su nekada u umetnosti bili pojedinci - znalci, pa i genijalci, danas su desetine, stotine i hiljade umetnika. primer je fotografija. nekada je bilo potrebno zanatsko znanje kao preduslov za umetnicku fotografiju. danas ne. snima svako, pa i telefonima. uperis i kliknes. tako se desava da sredovecni turista iz juzne koreje koristi skupi fotoaparat od 5.000 evra, ali mu je mod za snimanje automatski. ni knjizevnost nije bolje prosla. do skoro se pisalo rukom, ili na pisacoj masini. to je zahtevalo, pored ostalog, upornost, posvecenost, vreme i licnu energiju. danas se kucka na tastaturi, copy-paste. svako moze sa lakocom da skrbomanise. moj drugar iz zemuna, boem i slikar amater slika decenijama, pa sta kosta
Eugen
Ne slažem se saVama. Broj skribomana se ne menja sa promenom alata za pisanje. Internet je omogućio brži uvid u savremene tokove umetnosti i pomogao umetnicima. Štaviše, internet je omogućio maltene da svako ko želi poseduje renesansno znanje. Zato, dosta kuknjave. Pišite za svet, za prevođenje na velike jezike i veća tržišta.
Препоручујем 7

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља