понедељак, 22.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:51

Савези отпадника

Аутор: Владимир Вукасовићсубота, 20.08.2016. у 22:00

Због плана о изградњи новог реактора у нуклеарној електрани у Мађарској, на 70 километара од границе са Србијом, прошле године домаћи еколози замерили су српској влади да није предузела све на шта јој међународне конвенције дају право како би се осведочила да тај погон неће представљати претњу по ову земљу. Министарство животне средине је тврдило да је искористило све могућности за утицај на Мађаре и да опасности по Србију неће бити, те да ћемо због новог и савременијег реактора бити и безбеднији него досад, са застарелим инсталацијама на толикој близини.

Можда је збиља тако, али нико се неће осећати мирније ако је, упркос демантијима Букурешта, истина да САД пребацују неколико десетина нуклеарних бомби из Турске у Румунију, на 200 километара одавде. Тек у томе право гласа немамо, као што ни Немце, Холанђане, Белгијанце и Италијане нико није питао верују ли да ће постати безбеднији када су САД лане одлучиле да осавремене атомске арсенале које држе у тим земљама и претворе те бомбе у још смртоносније.

Откако је Украјина опет планула, и НАТО и Русија се у Источној Европи гледају преко нишана иза којег у шаржере додају све више „метака”: и војника и свих врста конвенционалног, сад можда и атомског оружја. Ако се овако настави, обични Европљани ће се ускоро, пре него безбедније, осећати као они несрећници по фронту у чијој згради војници поставе своје гнездо и тако је пред противником истакну као мету. На другим местима, Запад и Русија осуђују такво угрожавање цивила, али код куће и сами изводе нешто слично.

Једно од објашњења за наводно преношење нуклеарних бомби у Румунију је да се Запад и Турска након пропалог пуча збиља разилазе. Друго је продужетак првог, али и уверљивије – да би се Турска могла урушити. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган свом сиријском парњаку и дојучерашњем пријатељу Башару ел Асаду приговара да је помагао џихадисте из својих тајних, властољубивих рачуница и да је гушењем демократских снага изазвао раздор који је водио исламистичкој радикализацији и општем сукобу у Сирији. По свему што ради у последње време, не би било изненађење ни да Ердоган призове сличан усуд на сопствену земљу, по којој терористичке нападе већ изводе Исламска држава и Радничка партија Курдистана, док расте поларизација између режима и осталих политичких и друштвених група. Чисткама којима мрцвари армију, државне институције и грађанско друштво, Ердоган разара управо оне снаге по којима се Турска разликовала од Сирије и које би требало да је учине отпорном на слом какав је снашао суседа.

Поновним зближавањем с Русијом, обновом сарадње с Израелом, повезивањем с Ираном и позивима Египту да успоставе боље односе Ердоган настоји да макар на спољном плану, где је себи био створио много непријатеља, учврсти Турску. Али, изнутра је и даље дестабилизује разобрученом самовољом и прогоном политичких противника, љутећи се што га Запад не подржава у томе здушно. Заправо, већина протеста које је досад због тога морао претрпети била је сасвим пригушена, јер Европа и Америка још рачунају на њега да задржи избеглице на турском тлу, буде клин НАТО-а на Блиском истоку и, мада се од те наде готово дигло руке, гарант модела демократског исламизма.

Већ са Сиријом је Европа као никад раније схватила како је Блиски исток превише близу да би избегла да тамошњи потреси не пољуљају и њу. Авганистан и Јемен су у хаосу, ни Пакистан не стоји сјајно, Саудијска Арабија запада у економске потешкоће. Либија се распада, Тунис и Египат су у политичкој и привредној кризи и носе се с џихадистима. Украјина је опет у грчевима. Европске спољне границе су потпаљене безмало целом дужином, а Брисел и Берлин не показују да имају идеју шта да предузму сем да се надају Ердогановој доброј вољи и да приме још бомби Америке, управо оне земље која је војним интервенцијама претворила добар део Блиског истока у развалине, да сад не би знала шта даље: није јој ни да се повуче, нити да настави по старом, укопавајући се све дубље у неуспешне ратове.

 

Илустрација Д. Стојановић

 

И Русији ће Блиски исток упамтити то што је опет војно интервенисала у њему, и то на страни Асада, којег готово сви локални владари желе да оборе. Али, ниједан од њих није зато раскинуо политичке и економске везе с Москвом, напротив: чак се и руско оружје, демонстрирано у Сирији, све боље продаје у региону.

Најупадљивија је, ипак, војна сарадња Русије с Ираном, чије базе руски бомбардери сад користе за мисије у Сирији. Руси су 1907. успоставили протекторат над северним Ираном, четири године касније су слали војску и на парламент у Техерану, након Другог светског рата покушали су опет да отцепе део иранске територије. Да није Британаца, који су их још горе измучили, и Американаца, некада пријатеља који су их изневерили пучем из 1953. године и подршком аутократском шаху Пахлавију, Иранци би вероватно сматрали Русе за најгоре непријатеље.

Ни данас им се интереси не поклапају потпуно. Конкуренти су на тржишту нафте, са супротним стратегијама за његов опоравак од ниских цена. Улазак Русије у Сирију умањио је ирански утицај у тој земљи. Иранцима је и много више стало до опстанка лично Асада и његовог алавитског режима као коридора ка Либану и Хезболаху, док Руси делују спремније на компромис све док би га заменио неко ко би се такође старао за њихове интересе.

Превасходно, Русија и Иран су савезници у „отпадништу”, противљењу снази САД на регионалном и глобалном нивоу. Истина, у централној Азији су настојали да се не сударају. Москва је везала Техеран за себе и кредитима, мада су они најиздашнији засад само обећани. И њихова привредна сарадња је испуњенија плановима него резултатима. Европски бизнисмени, заинтересовани за Иран, таоци су америчких финансијских санкција према тој земљи: у противном би могли помоћи Западу да окрњи осећај изолације који Иранце гура ка Русији. Премда, Сирија је Ирану толико важна да у том питању можда не би стајао другачије ни да су му односи са Западом бољи.

Можда само због тога и прихвата руске војнике на свом тлу, јер у Сирији су поново у офанзиви антиасадовске групе, које руски авиони наводно могу ефикасније да бомбардују ако се служе иранским базама. У Вашингтону вероватно укрштају прсте да се испостави како то није стратешка одлука о продубљивању војних веза, него привремени и изнуђени потез Иранаца и Руса како би учврстили положај заједничког штићеника, импровизација коју ће временом збрисати њихови разнородни интереси, историја империјалистичке грабежљивости и талог узајамног подозрења.

Другим речима, Запад се може надати – засад ништа више од тога – да ће једног дана Иран постати нешто попут Турске. И она с Русијом има сложену историју и садашњост још компликованију по преплетености и супротстављености интереса. Повремено се опире Западу, али без њега до овог тренутка није могла, нити показује чврсту намеру да убудуће покуша другачије. Али, Запад се на време уградио у турске војне и економске потребе, док Иран Американци још држе под кључем, у затвору санкција, третирајући их и након потписивања нуклеарног споразума као непријатеља с којим је потписано тек привремено и парцијално примирје.

И Хилари Клинтон и Доналд Трамп обећавају још чвршћи приступ Ирану. Европљанима је крајње време да почну тражити рупе у санкцијама.


Коментари4
54164
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Qbrick
Jos od hladno ratovskih dana saradnja sa nekadasnjim SSSR i danasnjom Rusijom svakom diktatoru ili ekstremnom rezimu garantuje dug opstanak a zatocenicima takvih stanja garntuje golu borbu za isti.Sto se tice Erdogana pitanje je hoce li se Turska pretvoriti usled njegovog skretanja ka Moskvi u neku buducu Rumuniju ili Bugarsku iz ranijih dana u svakom slucaju nuklearni potencijal im u trenutnom stanju svakako nije potreban.Sa druge strane nuklearni potencijal u Evropi joj svakako garantuje da ne mora da brine brige kakve brinu ruski susedi poput Ukrajine ili Juzne Osetije.Novi nuklearni reaktor je svakako manje opasan po Srbiju zato sto ce se nalaziti u Madjarskoj nego da se gradi ovde i svakako je srecna okolnost sto je politicki uticaj porodice Karic minoran s obzirom da je iz njihovog staba izneta ideja da ne bi bilo lose da se jedna takva elektrana sagradi i kod nas.
Ратко
Тешко да би било каква хаварија "на 70 км од границе" имала, по нас, негативније последице од љубави са западним пријатељима у постоктобарској ери. Од 2000-дите нас је мање око 800 000. Уз то, Мађари ових дана доказују да баш добро брину о себи.
Mara M.
Sa temama koje obradjujete i stavovima koje imate uglavnom imam podudarna gledišta, pa je tako i ovog puta. Ceo svet, a naravno da su na čelu političari, je toliko licemeran da je opasnost za svakog gradjanina ove planete.
Bianca B.
Potpuno nesuvisli clanak. Rusija brani svoje interese, I jasno je tko je agresivan u ponasanju a tko ne. Sto se tice Evrope, vekovno pravilo je da onaj tko izbegava sukob po svaku cenu, biti ce prva zrtva. Evropa nikako od Drugog Svetskog Rada to danas nema svoju vlastitu bezbednosnu politiku. Nije nista ucinila da se osamostali od US interesa, I zato ce platiti cenu. Nije nikako to krivica Rusije. Ako vec hocemo postavljati slike, kako to da obilje slika o udavljenim izbeglicama, tisuce slika zverstava "pobunjenika" nad Sirijskom narodom nemoze naci prostora, samo jedna slika zasluzuje "umetnicki" tretman. Mogu reci da mi se gadi takvo "umetnicko" slugeranstvo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља