уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:16
ИНТЕРВЈУ: ЉУБОМИР МАКСИМОВИЋ, академик

Византолошки конгрес – сусрет два света у променама

Србија је проналазила свој модус вивенди у оквиру византијског света, што може да буде поука за будућност, па и за Европску унију
Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 22.08.2016. у 08:28
Љубомир Максимовић (Фото: Р. Крстинић)

Сутра ће у Београду бити отворен највећи до сада конгрес византолога назван „Византија, свет промена”, који ће у току седам дана трајања окупити око 1400 учесника из 49 земаља. Тим поводом разговарамо са академиком Љубомиром Максимовићем, председником Организационог одбора овог научног скупа и почасним потпредседником Међународне асоцијације византолога.

„Овај конгрес видим као сусрет два света у променама. Један је византијски свет прошлости, још увек жив у многим аспектима, који се пројектује у будућност, а други припада истраживачима који иду за трагом тога света. И сами научници су у променама, због тога што се мењају методе, сазнања и приступи истраживању”, каже академик Максимовић, додајући и то да би овај конгрес, више него неки претходни, могао да укаже на то у ком правцу ће се кретати  византологија у будућности. Једна од осам најважнијих изложби, које ће у току конгреса бити отворене у музејском и галеријском кругу око САНУ, Капетан Мишиног здања и Филолошког факултета Универзитета у Београду, јесте „Свет рукописне књиге од 12. до 17. века”, у оквиру које ће бити приказани стари, ретки и уникатни рукописи, као што су Мирослављево јеванђеље и Дечанска хрисовуља.

Због чега је важно сећати се Византије у нашем времену?

Не обраћа се довољно пажње на мишљење, које је нарочито у погледу Византије развио професор Георгије Острогорски, да у историји нема статичних појава и да је све у сталним променама. Због тога смо сматрали да главна конгресна оријентација буде управо то питање промена институција и феномена који чине Византију. Један историјски конгрес, какав ће, надамо се, бити и овај, формално је окренут прошлости, али тежи да из те прошлости извуче поуке за садашњи тренутак, као и за будућност. Када говоримо о средњовековној Србији, онда се сусрећемо са једном самосвојном цивилизацијом, која се није налазила, упркос тој својој самосвојности, изван византијског света, већ у њему, проналазећи свој модус вивенди. То је оно што сам назвао важном поуком за будућност, која може данас да интересује и Европску унију. Због тога је значајно вишеслојно византијско искуство.

Током историје мењало се и интересовање за Византију. У доба ренесансе Западу је била корисна због поновног откривања античког наслеђа, а то интересовање за ову цивилизацију обновљено је и крајем 19. века. Шта смо још наследили од Источног римског царства?

Византија јесте физички нестала османским освајањем, али су разни облици организације живота, филозофског и културног промишљања, остали живи и данас. Византија је Западу пренела сву рукописну и књижевну заоставштину која је могла да буде спасена у 14. и 15. веку. То је основа, поред римског наслеђа, за оне процесе које називамо хуманизмом и ренесансом у Европи. Са друге стране, византијски архиви су нестали, они новим господарима тог простора нису били потребни. Преживели су само они који се налазе у институцијама које постоје и данас, као што су, на пример, Светогорски манастири. Археолошка ископавања додатни су материјал за нова проучавања Византије. Пре свега, кад се ради о писаној речи, мислим на печате. Рачуна се да у свету данас постоји око 60 хиљада византијских оловних печата, који су се налазили на ишчезлим документима. Од тога је 15 хиљада објављено и доступно је целом свету. Све то чини материјал на основу којег се дограђује слика Византије.

Какво је данас стање византијских споменика у свету?

У току овог конгреса биће организована и седница са десет говорника, који ће излагати на тему стања византијских споменика културе у десет регија: од Кавказа до Косова и Метохије. То је важно питање због тога што споменици пропадају услед зуба времена, човекове небриге, непријатељских намера. У ратовима споменици страдају као и људи. Ту је ситуација озбиљна не само због тога што се уништава светска културна баштина, него и стога што струка остаје без знатног дела изворног материјала. Археолози, историчари архитектуре, историчари уметности, сви они користе споменичко наслеђе као прворазредни изворни материјал. Ишчезну ли ти споменици, наука остаје без извора за проучавање.

У којим су земљама, поред Србије, најзаступљеније византолошке студије?

Данас можемо у извесном смислу да говоримо о европоцентричности византологије, која се најпре изучава у Европи: у Русији, Бугарској, Чешкој, Пољској, Аустрији, Немачкој, Италији, Грчкој, Француској, Великој Британији. Пошто је грчка дијаспора велика, многи истраживачи који живе у иностранству управо су Грци. Ван Европе, предњаче САД и у новије време Канада и Аустралија. Појединачни истраживачи јављају се и у Кини и Јапану, а на овом конгресу једна научница из Кине учествоваће на последњој пленарној седници и говориће о будућности византијских студија на Далеком Истоку.

Које новине доноси овај конгрес у Београду?

Овај конгрес обухвата све генерације истраживача. Ту је најстарија генерација, средња и средње-млађа генерација, а велики је број и сасвим младих људи, оних који су тек одбранили своје докторате или који су пред њиховом одбраном. Ту постоји једно генерацијско, географско, тематско шаренило, јер је византологија већ одавно постала сплет многих научних области. У земљама сличним нашој, повезана је и са науком о сопственом средњем веку, тако да је укључено и једно велико шаренило струка. Од овог скупа у Београду извршена је реформа начина на који се одржавају византолошки конгреси. Оно што је промењено, у односу на раније доба, односи се највише на пленарне реферате. Раније их је било по 20 и 30 на конгресу, док је сада Међународна асоцијација византолога одлучила да на овом конгресу буде свега шест пленарних сесија, свакога дана по једна, посвећена одређеној теми, али тако што постоји један модератор и три говорника који тему обрађују са три различита аспекта. Тако да сучељавање тих виђења, уз дискусију, треба да пружи  другачију живост пленарним сесијама.


Коментари0
bdc6e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља