четвртак, 23.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:47

Спира „Соко“

До његовог доласка, у нашој је вароши јаван живот текао тихо, мирно и једноставно, тако да би се могло рећи да тога живота није ни било. До душе, порезник Љуба, Јоца поштар и Ика галантериста коцкали су се сваке ноћи до зоре, али се то не може сматрати као израз јавног живота
Аутор: Бранислав Нушићнедеља, 21.08.2016. у 15:17
Зграда Српске краљевске академије

Пре три месеца постављен је за наставника цртања у нашој гимназији брат Чех г. Тома Пшихил, млад и интелигентан човек, који је имао нарочиту вољу да се прилагоди нашем животу и обичајима, те је с тога врло радо пио шљивовицу, мезетишући краставце из воде. Он је тврдио да је то један од ванредно лепих народних обичаја, који треба неговати и не дозволити да изумре, као што су већ многи и многи народни обичаји изумрли.

До његовог доласка, у нашој је вароши јаван живот текао тихо, мирно и једноставно, тако да би се могло рећи да тога живота није ни било. До душе, порезник Љуба, Јоца поштар и Ика галантериста коцкали су се сваке ноћи до зоре, али се то не може сматрати као израз јавног живота, чак ни у случају кад би се утврдило да су се поштар и порезник коцкали државним новцем. Не би се могло сматрати као израз јавнога живота ни то, што је срески начелник држао у кући једну „сестру од тетке“ која је остала сиротица па је он „прихватио“; не би могло бити израз јавнога живота чак ни наша певачка дружина, која је имала само барјак и једнога тенора, Јоцу стаклоресца, а није имала ни правила, ни управу, ни чланове; нити би могло бити израз јавнога живота то, што Пера пушкар, г. Сима, некадањи срески начелник, и Васа апотекар, већ седамнаест година иду саваке недеље у лов и за тих седамнаест година једва су успели да ране једног овчара и да убију апотекарово ловачко куче.

Бивало је, додуше, понекад и догађаја који су узбудили нашу мирну средину; као на пример кад су се поп Тима и поп Аврам потукли на гробљу о задушницама и гласно псовали једно другом оца христијанскога, или, када је Мика столар одсекао десни брк Јаши телеграфисти кад га је затекао код своје жене или најзад, кад је госпа Сида поштарка напала и испребијала собарицу код „Национала“ само зато што је ова имала другаче погледе на брак.  Бивало је и других таквих догађаја, који су бар давали материјала да се о њима по недељу и две дана говори, те задовоље духовне потребе становништва, али правога јавнога живота није било све до доласка г. Томе Пшихила за наставника цртања.

Већ првих дана по доласку, он сабра око себе неколико младих људи и, уз ракију и краставце, изнесе им идеју о оснивању гимнастичкога друштва „Сокола“. Ти млади људи загрејаше се, ако не баш за саму задаћу а оно за црвену блузу и перушку за капом и тако отпочеше сваке недеље неке конференције у четвртом разрезу основне школе. Те конференције, у почетку су биле уже а затим се шириле све више и више, тако да је на њих већ долазио и Сима магазаџија, Сава кмет, Пера агент, па и сам поп Аврам. До душе, чаршија је узела у подсмех ствар и издевала разна птичија имена онима који су одлазили на конференције, али је г. Пшихил умео некако да загреје људе и тако их придобије за ствар, да су преко свега тога прелазили и пристајали уз покрет.

Разуме се да се чаршија најслађе насмејала, када се чуло да се и Спира Савић, општински деловођа, уписао у „Соколе“.

– Зар Спира соко? – вриснуо је Танаско кафеџија и затресао му се трбух као породиљи у деветом месецу а заценио се, те га морали водом да поливају да се поврати.

– Друго је да се госпа Мица уписала у соколице... – додаје Средоје седлар.

– Море, каква соколица; да си рекао јастребица, па ајд, ајд! – завршава Пера извршитељ.

А сва та смејурија и сва та објашњења односила су се у главноме на приватан живот Спире Савића. Његова супруга, поменута госпођа Мица, и ако пре удаје није била члан никаквог гимнастичког друштва, имала је необично развијене виличне мускуле и тако снажне руке као да се целога живота вежбала дизањем ђулади, док је општински деловођа имао свега 64 сантиметра широке груди, танке и дугачке руке као пекарске лопате за вађење хлеба из пећи и утонуо трбух као конкавно огледало. Такве физичке супротности морале су, разуме се, изазвати и моралне супротности у браку и у рубрици догађаја, у нашој вароши, често су помињани Спира деловођа и мускулозна госпођа Мица. Веле, да госпођа Мица није друкче ни разговарала са Спиром но као командир чете са шкартом. Он пред њом није никад имао право да изговори коју реч више, сем речи: „разумем!“ а ако би и покушао, то га је врло скупо стало. Када би она разјапила своје мускулозне вилице, веле да се тресла не само кућа, већ и панталоне на сувим и штркљастим ногама општинског деловође. Разуме се, да се шапутало нарочито с тога, што се г. Спира чешће појављивао у вароши са каквом масницом, објашњавајући пријатељима да ју је добио од фасцикуле, која је случајно пала и осакатила га. Како је та фасцикула у г. Спириној канцеларији често падала, то наша чаршија у последње време није ни чекала да јој г. Спира објашњава случај, већ кад год би га видела са масницом, грунула би сва из гласа:

– Шта је, господине Спиро, фасцикула опет пала?

– Опет! – одговорио би он резигнирано и мануо обема рукама као да би хтео полетети.

Како је тим самим и данашња госпођа Мица постала деградирана удавача, морала се задовољити и са општинским деловођом и одрећи се за свагда девојачкога сна да са униформисаним мужем прође чаршијом под руку

И то управо, што су такви односи владали у кући г. Спире Савића, и изазвало је у чаршији смејурију, када се чуло да се и Спира уписао у „соколе“. Сви су се, уз гласан кикот, питали: како је то могло бити да госпођа Мица, која Спири није дозвољавала ни у кафану да сврати као човек, дозволи му сад да се упише у „Соколе“. Међутим, тако су се питали само зато што нису знали једну интимну чежњу госпа Мицину. Она је девојком била заљубљена у једнога жандармеријскога потпоручника и мало је требало па да му постане жена. Она је већ увелико сањала како иде под руку са униформисаним мужем и како јој све другарице завиде. Потпоручник је само очекивао да постане поручник па да је запроси и тако би извесно и било да „разне интриге“ нису потпоручника отерале на суд где је деградацијом изгубио чин. Како је тим самим и данашња госпођа Мица постала деградирана удавача, морала се задовољити и са општинским деловођом и одрећи се за свагда девојачкога сна да са униформисаним мужем прође чаршијом под руку. Она је знала да он, општински деловођа, са 64 сантиметара ширине у грудима, који ни војску није служио због неспособности, не може ни на који начин стећи право на униформу па ма како чести били ратови на Балкану, а кад се појавио Пшихилов соколски покрет и, кад је г. Тома Пшихил једнога дана, о Краљевом рођендану, обукао своју соколску униформу, па га госпа Мица видела у цркви, она је, чим је дошла кући, спустила своју мускулозну руку на раме господину Спири и узвикнула:

– Ти ћеш бити соко!

Бадава се Спира бранио како нема воље за то, бадава је објашњавао да би му могао и председник општине замерити кад прође са перушком за шеширом кроз чаршију – госпа Мица је остала одлучна при своме и понављала је:

– Ти ћеш бити соко!

И тако је Спира Савић, општински деловођа, постао соко.

Међутим, соколски покрет г. Томе Пшихила није остао само на конференцијама већ је једнога дана постао и дело. Образовао се одбор, изабрала се управа и отпочела су вежбања. Руке горе, руке доле, руке напред, руке натраг, чучање, стајање на једној нози, прегибавање – све се то вршило у школском дворишту, свакога дана од пет до седам часова пред вече, пред многобројном дечурлијом која се пела на зидове, кровове и дрва да посматра ово занимање и да удари у громогласни кикот кад ко при чучњу не може да се одржи него седне на земљу.

Међу онима који су се вежбали био је и Спира општински деловођа, који се свако вече, после вежбања, враћао испребијан кући, тако да му се сад врло често дешавало да увече дође испребијан кући а ујутру пође испребијан од куће.

А није се остало само на вежбању, него су мање-више сви соколи већ почели и одело да кроје. Ако баш и нису сви, госпа Мица је узела од г. Пшихила одело и по њему већ сашила Спири црвену блузу од једне своје доње сукње. Она је уопште журила да Спиру што пре униформише, мада је срески начелник, у погледу униформе, учинио извесне примедбе и поверљивим писмом запитао Министарство Унутрашњих Дела: треба ли дозволити ношење „црвених“ блуза у једној тако лојалној средини као што је била наша паланка и неће ли то узбудити духове.

И невероватна ствар како је гимнастичко вежбање заразило било све живо у нашој паланци. Оставите децу, која су та вежбања на све могуће начине подржавала, али су то чинили и матори људи. Тек видиш, калфа у Ике галантеристе, чим Ика није у радњи и нема муштерија, ухвати се за тавански дирек и пење се док га носом не додирне. Колико и колико пута наиђу муштерије а калфа виси о диреку. Па онда, писар у среском начелству, чим нема кога да саслушава, узме две столице и пење се и спушта на њима. Један пут га је сам срески начелник затекао, ноге попео у вис а главу забо у столице.

Та општа зараза гимнастизирања ухватила је, разуме се, и Спиру општинског деловођу. И он је по кући дизао у вис столице, тестије пуне воде, пањеве и све што је дочепао, а уз то сваки час је пипао час леву а час десну мишицу

За господина Перу економа у болници веле, да је почео да прескаче кревете. Уђе у болесничку собу, ту низ кревета по један метар растојања и он почне од првога командујући себи: „Један, два, три четири...!“ и прескаче редом све кревете и болеснике у њима. Причају чак, да су се пре неко вече, у кафани код „Национала“ потукли Воја шумар и Аца порезник због једног подметнутог кеца, кад је у банци било 460 динара. Обојица су из битке изнели разбијене главе, али су се, по тврђењу самога учитеља гимнастике г. Пшихила, тукли сасвим правилно. Аца порезник је дочепао једну столицу и у три радње је набио шумару на главу, а шумар дигао читав астал и у две радње бацио га на порезника.

Та општа зараза гимнастизирања ухватила је, разуме се, и Спиру општинског деловођу. И он је по кући дизао у вис столице, тестије пуне воде, пањеве и све што је дочепао, а уз то сваки час је пипао час леву а час десну мишицу. И не само што је осетио да му мишићи чвршћају, него је почео осећати да му и воља чвршћа јер га је г. Пшихил убедио да у здравоме телу мора бити и здрав дух.

А да је одиста тако тј. да у здравоме телу мора бити и здрав дух, Спира се уверио већ и по томе што је сем речи: „разумем“ коју је у кући дотле једино смео изговарати, у последње време, како су му мишице ојачале, почео храбро још по коју реч да казује. Тако на пример, једно вече, кад се завукао у кревет рекла му је госпа Мица:

– Слушај, да ми пораниш сутра јер хоћу да тресем кућу!

Пре, док није био соко, Спира би одговорио своје „разумем“ и поступио би по наредби госпа Мициној, али се сада у његовоме прездравеломе телу побуни његова прездравела душа и он јој сасвим стручњачки одговори:

– Данас сам изводио сложене радње низ реку и уморан сам, сутра ћу спавати.

– Шта кажеш? – дрекну командир чете.

Спира зину још нешто да каже, али у њему затрепери она стара, предсоколска душа општинског деловође и он завуче главу под покривач и ради утехе, узе да пипа своје мишице.

Вежбања су међутим напредовала све више и више и Спира је осећао све више и више мушке саге у себи те, једнога дана, након пуне године дана вежбања, деси се нешто што у једноставни живот наше паланке унесе нарочито и неочекивано узбуђење.

То се десило једно предвече, у суботу уочи недеље. Спира дође кући, скинуо капут па узео тестије, напунио их водом изашао у авлију те почео са њима да врши вежбања, замишљајући их као два ђулета. У једноме живљем замаху он некако чукну тестије и оне, као стакло, прскоше на стотину хиљада комада, а вода обли Спиру као да си га у кацу умакао.

Госпа Маца врисну и разјапише јој се мускулозне вилице а испружише снажне руке да дочепају грешнога Спиру и да га умесе као тесто у наћвама. Али се деси нешто што се никад до сад није десило, и што се никад не би могло ни претпоставити да се деси. Спира, као да је на вежбању и да ради по команди г. Пшихила, са „један“ метну песницу на груди, на „два“ испружи руке са стиснутим песницама, на „три“ спусти обе песнице госпа Мици на главу, на „четири“ дочепа је за косу и на „пет“ се госпа Мица већ ваљала под њим, пиштећи као гуја у процепу и проклињући себе што натера Спиру да се упише у „Соколе“.

Догађај се очас рашчу по вароши и то учини да се свет поче нагло уписивати у „Соколе“.

Од тада никада више није падала она фасцикула у г. Спириној канцеларији.

 

(Политика, 7. април 1923. године)


Коментари4
3a571
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pera Pisar
Pravi melem za dusu. Hvala vam sto objavljujete ove price u riznici.
Mirjana Buchen
Bravo! odavno se nisam tako slatko smejala. Prijateljske pozdrave! Mirjana Buchen
Bojan Jovanovic
@Nemanja Писац је БРАНИСЛАВ НУШИЋ ! Није ваљда да си помислио да је истинита прича "...којих је по варошима српским било..." ? Да приметим - зезалица је ванвременска, ништа се не промени за ето скоро 100 година, мотивација за вежбање је друга али крајњи резултат обично исти... неком престану да падају фасцикле на главу.
Nemanja Trnavac
Divna priča kojih je po varošima srpskim bilo. Uvek volim da pročitam ovakav tekst.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља