понедељак, 24.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:29

Ватерполо – институција српског спорта

Од када је Србија самостална наша репрезентација је учествовала на 25 такмичења и освојила 23 медаље од тога 16 златних. – Издржали и притисак који су сами себи наметнули. – Потпуно посвећени базену
Аутор: Дејан Стевовићпонедељак, 22.08.2016. у 22:55
Нераскид део успеха ватерполиста: Дејан Савић, селектор Србије (Фото Н. Неговановић)

Од нашег извештача

Рио – Неко рече: да је све како треба имали бисмо у Србији статус највећих спортских звезда. Ватерполисти Србије, синоним успеха од осамостаљења, лакоћа трајања и побеђивања. Од осамостаљења 25 такмичења, 23 медаље, 16 златних... Да ли може више, боље, да ли би то било нормално?

Не може се наћи ниједна замерка. Нико никада није отказао долазак на припреме, нико никад није поставио било какав услов за играње. Нико и никада. Поједине аналфабете су им пребацивали што се боре за плаћање нечега што им је обећано. И то су чинили у својој кући без напада у јавности. Препознао је то председник Милорад Кривокапић и учинио огроман напор да постоје, колико је то могуће, прави услови за рад, а да дуговања постану ружна прошлост, да могу да...

– Да се спремимо и да у Рију заокружимо све, – причао је капитен Живко Гоцић свестан да је некима од њих то последња прилика.

Нису причали јавно, али су знали шта значи игра великих бројева. Злато у Београду је био императив постављен са стране, са виших инстанци. Требало је оправдати велика средства. Са стручне стране, пражњење батерија на једном таквом такмичењу је било више него добро дошло. Рецимо бронза... Али право на то нису имали:

– Све смо издржали. И у базену и са стране. Није било лако, притисак никад већи, – причао је Прлаиновић.

Преварио се. Притиску са стране придодали су свој. Рио – сад или ко зна кад.

– Само да одемо и почнемо да играмо. Од меча до меча.

И Савић, један од најуспешнијих српских стручњака уопште, пролазио је тешку школу. Понекад бисмо се издвојили и заборављајући да сам новинар слушао сам шта се све и како дешава. Држао је све у себи. Окружио се малим бројем људи од поверења, удаљио се од медија, посветио само базену.

И кренуо је са својих 13, како воли да каже, лавова.

1. Гојко Пијетловић – голман, карактер, спреман да издржи и дане када бриљира испред мреже и када ускаче са клупе да повеже одбрану, заустави ударце на сјајан начин. Голманчина који је себи на крају дозволио први пут, како рече, јаку изјаву у две речи: „премоћан тим“.

2. Душан Мандић – у Лондону статиста, у Рију један од најјачих адута. У старту се тражио, био нервозан. Једном је прошао, после Бразила поред новинара без погледа и гласа. Поручио је „извини”. Све смо разумели, а извинио се на најлепши начин: на три одлучујуће утакмице девет голова из 13 покушаја. Какав играч!

3. Живко Гоцић – капитен, људина, човек за све. Храбро је стајао пред новинаре. „Не брините, бићемо заједно до краја, па шта буде“ – после Бразила. „Поносан сам што водим ове шампионе“ – после Хрватске. Парабола Бијачу можда и најлепши гол каријере. Један је Жиле капитен.

4. Сава Ранђеловић – увек насмејан, спреман на зез. Али у води воли кост у кост. Први наш стрелац у Рију. Запамтили га Аикарди, Лончар, Ширањи. Сада више шутира и када буде наместио руку, биће јао голманима. Знао због чега је дошао, „само злато“. За три репрезентативне сезоне је све трофеје покупио.

5. Милош Ћук – каква разорна рука мирног Новосађанина. Знао је да пусти хаубицу када се нико није надао. Наплатио је неправедно неиграње у Лондону. Ћук је играч који плени мирноћом, увек на земљи са пехом да није играо финале. После Шпаније и Италије је причао: „Чему радовање, па још нисмо завршили посао.”

6. Душко Пијетловић – када крене бране нема. Носи све пред собом. У старту нервознији него обично, а онда игре из 2015. које су га избациле као најбољег играча света. У завршници расположен, спреман за два метра, за бека, за шутеве из даљине. Рече: „То што смо замислили смо урадили“.

7. Слободан Никић – на последњем турниру најбољи. Као да је све што је урадио сада ставио на коцку да би освојио злато. Од Атине до Рија, 12 година од сребра до злата. Борбен, емотиван, рационалан, у игри сјајан. „А кад се сетим да смо били на ивици ножа са Аустралијом. Сад овакав крај, наше најтеже освојено злато“.

8. Милан Алексић – играо је када је требало чудесно. Прихватио све улоге, јак на беку, у организацији и посебно на шуту. Таква задршка се тешко брани . „Када смо преживели Аустралију знао сам да можемо до краја. Била је потребна једна утакмица да будемо она Србија.”

9. Никола Јакшић – нема клуб, а после Рија може мирно да чека понуде. Сва снага талента, храброст, играч чији је гол „кенгурима” за 8:7 можда и окренуо точак среће на нашу страну. Будућа звезда светског ватерпола. „Чекао сам да се подигнемо и знао сам да ћемо на крају да будемо најбољи“.

10. Филип Филиповић – можда никад страсније није одиграо такмичење. Вукао у почетку, касније када су и други прошли било му је лакше. Са правом МВП турнира, стрелац са одличним процентом. Свака друга је улазила. „Прешли смо игрицу. Време је за нове клинце“. Да , али са њим у екипи.

11. Андрија Прлаиновић – мозак екипе, размишља 300 на сат. Нија га хтео ударац, али је погађао када је било најпотребније. Шалио се на рачун своје игре. „Сви су били добри, осим мене” или „и ја сам се поправио“. Убеђен је био у тријумф. „У Лонднону смо на крају забрљали, овде блистали“.

12. Стефан Митровић – мучио га је почетак. „Људи, верујте нама је најтеже“. Онда је проиграо, показао по ко зна који пут да ватерполо није само снага већ и знање. Тресао мрежу када се мислило да од шута нема ништа. „ Празан сам и срећан. Пиши шта хоћеш“.

13. Бранислав Митровић – дизао се кроз читав турнир. Нервирао, али и веровао у себе. После Јапана као у Казању. Преко 60 посто одбрана, а они наводно јачи од њега Пинедо, Темпести и Бијач нису ни постојали. „Не знам шта се догађа, знам само да смо победили“.

Ето, то су „Декијеви” лавови.

 

Играчи важнији од селекторовог скока у воду

Од нашег извештача

Рио – Савезни селектор ватерполиста Дејан Савић је испратио финале кошаркаша. Миран, као да дан раније са делфинима, констатује:

– Има времена за причу. Треба да погледам светско млађих категорија у Подгорици и европско у Холандији.

И додатак:

– Нервира ме то што је свима занимљивије питање због чега нисам скочио у базен, него да пишу о играчима који нам годинама доносе велику радост. Е, такво непоштовање не могу да схватим.

И у праву је, зар не?

 

Девет злата од десет могућих

Олимпијске игре у Рију су десето такмичење на којем је Дејан Савић водио наше најбоље ватерполисте. Учинак је задивљујући.

2013. злато: Светска лига (Чељабинск), седмо место: Светско првенство (Барселона)

2014. злато: Светска лига (Дубаи), Европско првенство (Будимпешта), Светски куп (Алма Ата)

2015. злато: Светска лига (Бергамо), Светско првенство (Казањ)

2016. злато: Европско првенство (Београд), Светска лига (Хуејџоу), Олимпијске игре (Рио)


Коментари1
cefc1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

артиљерац
Ја сам,кад се говори о ватерполу,признајем пристрасан.Бавио сам се њиме, некада давно,али га и даље волим.Не волим,обожавам.Шта рећи за ове момке,људине,а не поновити се.Да су најтрофејнији српски спорт,то је опште позната ствар.Да су скромни,радни,вредни(у ватерполу лењивци не пролазе) и то се зна.Ја бих само додао да су сви ЈАКО ДОБРИ ЉУДИ,што се види из њиховог понашања.И волео бих да Прле(Андрија Прлаиновић) буде правилно схваћен.Не кука он због себе и својих другара из тима.Он кука што нема услова да се створе њихови наследници.Ја сам,рецимо,ушао у базен 1968,после ОИ у Мексику(такође злато),дошло нас је 200 ваљда. Сад нема клуба који би ту децу могао да прими у тренажни процес.Нема услова.Хоћемо резултате а да се не уложи ништа.Све паре одоше,мање више,у неуспешни фудбал.Дајте услове деци,биће златних медаља онолико. Не сумњајте у то.А то ће бити честити грађани ове земље.За понос.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Ватерполо

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља