недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:29

Напред нас води креативности наших играча и тренера

Светислав Пешић, некадашњи селектор, говори о подвизима наше кошарке и ставља у исту раван светско злато из Индијанаполиса и олимпијско сребро из Рија. – И у ватерполу и одбојци види се печат „српске школе“
Аутор: Александар Милетићпонедељак, 22.08.2016. у 19:53
​Трофејни тренери српског спорта у Рију: Дејан Савић (ватерполо), Александар Ђорђевић (кошарка), Марина Маљковић (кошарка) и Зоран Терзић (одбојка) (Фото Ројтерс)

Од нашег извештача

Рио – Светиславу Пешићу, једином тренеру који је освојио сва такмичења у организацији Светске кошаркашке федерације (ФИБА), од кадета до сениора, недостаје само олимпијско одличје (Фиба води такмичење на играма које су власништво МОК-а). Као светски шампион у Индијанаполису 2002. обезбедио је олимпијску визу репрезентацији, али није је водио у Атини 2004. Наставио је каријеру у Барселони, а шпански прописи не допуштају да у АЦБ лиги ради стручњак ангажован у неком националном тиму. Са селекцијом Немачке учествовао је у Барселони 1992. и освојио седмо место.

Данас анализира успех наше кошарке у Рио де Жанеиру, али и укупни подвиг наших екипних спортова.

– То што је урадила српска кошарка у на Олимпијским играма јесте феноменално – говори Пешић. – Гледао сам све утакмице и мушког и женског тима. Показали смо управо оно што је наша главна одлика, по чему је позната српска кошарка. Многи говоре да не постоји српска, или некадашња југословенска школа кошарке, али јасно је да постоји и да је различита од осталих. Разликује се у методици тренинга и развоја играча, од начина игре како у нападу тако и у одбрани. Креативност не долази из вица, како неки то олако објашњавају, већ из индивидуалне способности играча. Кад погледате како су играли и ватерполисти и одбојкашице, и ту видите исти такав печат. Требало би сви да будемо изузетно поносни на наше спортисте, али и на податак да смо после Америке најуспешнија земља у екипним спортовима.

Пешић објашњава шта значи креативност у спорту и како се до ње долази:

– Кад савладаш индивидуалну технику, онда почињеш да је примењујеш. А кад је примењујеш – тог тренутка имаш своју индивидуалну тактику и креативност. Кад све то усвојиш, онда си постао играч. Ту је разлика између америчке и наше кошарке. Американци имају висок степен урођене физичке предиспозиције, као што су скочност и експлозивност. Захваљујући том додатном квалитету, индивидуалну технику стављају испред креативности. Код њих нема изненађења у игри. Све је очекивано, играчи су налик једни другима, док су код нас сви различити. И Теодосић и Марковић су плејмејкери, али играју различито, исто је и са центрима Радуљицом и Јокићем.

Успех у Бразилу је без сумње највећи успех српске кошарке. Ако ме већ питате за Индијанаполис, разумљиво је што сам посебно емотивно везан за то такмичење, али сребро из Рија стављам у исту раван с тим златом.

Стручњак који је нанео два тешка пораза Америци, будућим професионалцима у финалу Омладинског првенства у Бормију 1987, и правим професионалцима, у четвртфиналу Мундобаскета 2002, истиче да је успех у Рију драгоцен јер ће сва деца у Србији почети да имитирају наше момке и девојке:

– Поново се прича о великој српској кошарци. У иностранству велике успехе наших екипа, играча и тренера по некад злонамерно и са завишћу објашњавају тиме да много тренирамо. Да, слажем се донекле с њима: ми заиста много тренирамо, али суштина је да ми врло добро знамо шта тренирамо. Поносни смо на то што толико радимо и што знамо шта треба да радимо.

Многи сматрају светску титулу у Индијанаполису 2002. највећим подвигом наше кошарке, јер смо на америчком тлу избацили њихове професионалце и стигли до злата. Питамо Пешића да упореди тај успех са овим у Бразилу?

– Успех у Бразилу је без сумње највећи успех српске кошарке. Ако ме већ питате за Индијанаполис, разумљиво је што сам посебно емотивно везан за то такмичење, али сребро из Рија стављам у исту раван с тим златом.

Да ли смо могли боље да прођемо у финалу које су Американци прекјуче добили са 30 поена разлике?

– Објективно, то није разлика у квалитету, јер смо очигледно били уморни и физички и ментално. Нисмо били комплетни. Одиграли смо огроман број утакмица у кратком времену, за разлику од Американаца. Ми смо играли квалификације и све време смо под притиском, јер нам је сваки меч овог лета био одлучујући, од почетка квалификација до финала. Нећу да кажем да бисмо победили Америку да смо се спремали само за тај меч, али ток меча би сигурно био сасвим другачији. Кад сам водио репрезентацију у Индијанаполису ми смо се припремали само за сусрет с њима. Јер да смо изгубили ишли бисмо кући. А сада у Рију већ си урадио нешто велико и пораз у финалу није смак света. Кад се добро припремимо и кад идемо на победу можемо да се носимо с њима.

Као једна од ствари која је пресудно допринела развоју наше кошарке јесте добра секелција играча (наши тренери су знали да уоче најперспективнију децу у клубовима, на камповима, на уличним теренима...). Колико смо данас добри у томе...

– У последњих десетак година углавном су вршене веома добре селекције. Из великог броја изабрани су најбољи. Наш основни проблем је то што играчи прерано одлазе у иностранство и не завршавају школу кошарке у Србији. Имамо велики проблем што млади на врхунцу свог развоја, а не квалитета – кад би требало да осете одговорност у игри на својим плећима – одлазе у друге клубове. А кад оду тамо, од њих се очекује да одмах носе велики терет врхунских резултата, за шта нису спремни. Катастрофа је да млади иду тако у рано у НБА. Јокић и Новицки су једини који су, због енормног талента, успели да се докажу тамо иако нису завршили развој у Европи. Они су изузетак од правила. Другачијим путем су ишли Дивац, Кукоч, Гасол, Дражен Петровић, Сабонис, Марчуљонис, Ђинобили...

Пешић каже да је тешко наћи лек за то.

– Ако успемо да подигнемо на ноге још неки клуб осим Звезде, Партизана и Меге, ако појачамо лигу, постојаће већа шанса да таленти у својој земљи заврше једну важну фазу развоја.

 


Коментари2
d0791
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bato
Za srpsku skolu kosarke zasluzni su upravo treneri,velika imena,najveca imena u istoriji kosarke,ukljucujuci i Pesica.Jesmo talentovana nacija imamo hrpu talenata,ali bez ucitelja ne ide.Zato svaka im cast i hvala.
rimodaR
Svetislav Pešić zna šta priča. Nismo oskudevali u trenerima vrhunskog kvaliteta, jer su zanat usavršavali kroz takmičarsku praksu, koju su takođe vodili veliki treneri.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља