понедељак, 01.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 26.08.2007. у 17:36 Анкица Маринковић

Државни "Скадар на Бојани"

"Зграда је замишљена велика, а Србија мала и сиромашна, заузета великосрпским, па и југословенским идејама и практичним наоружањем, морала је грађење изводити делимично", записано је на страницама "Политике" поводом градње Дома Народне скупштине
Београд 1936. године: Дом Народне скупштине је завршен Фотодокументација "Политике"

Четрнаест година пошто је на Берлинском конгресу Краљевина Србија добила независност, указом краљевих намесника од 14. марта 1892. године, донета је одлука о изградњи Народне скупштине,  изазвши бројне расправе и отпор јавности. У томе је предњачио ужички посланик М. Атанацковић, оснивач акционарског друштва које је 1901. године подигло једну од првих хидроцентрала. Иако се због недостатка новца одустало од првог пројекта који је осмислио архитекта Константин Јовановић, Скупштина је са 81 гласом за и осам гласова против одлучила да се припреме за градњу наставе.

Стари планови више нису били подесни, јер се у међувремену променило устројство народног представништва, па је расписан нови конкурс на којем су имали право учешћа само српски држављани и Срби изван Краљевине. Требало је да будуће здање обједини Народну скупштину са салом за посланике од 200 места, Сенат за 80 сенатора и Државни савет. Од седам пристиглих радова, жири је прву награду доделио архитекти Јовану Илкићу за пројекат под шифром "Tempus et meum ius".

Решење је било по спољашњем изгледу врло налик ранијем Јовановићевом, па су критичари Илкићу чак оспоравали ауторство. Нису то биле једине замерке на рачун новог пројекта. Архитекте су сматрале да место градње није примерено намени будућег здања, а противили су се и употреби армираног бетона, дотад не много познатог у Србији. Ондашњи архитекта Димитрије Леко био је веома оштар у критикама на рад жирија и само првонаграђено решење. Јавности је сметало и то што је пројекат сличан монументалним здањима Беча и Берлина и, уопште, европској архитектури. Конзервативизам се испољавао и у захтевима да Скупштина буде грађена у националном стилу због чега би требало расписати нови конкурс.

Време је пролазило, а радови нису отпочињали. После свргавања династије Обреновић 1903. године, упоредо са јачањем парламентаризма, припреме су постале озбиљније. Коначно је краљ Петар Први, 27. августа 1907. године, 15 година по доношењу одлуке о изградњи, поставио камен темељац Народне скупштине. На повељи уграђеној у темеље записана су имена краља, припадника краљевске куће и митрополита Димитрија. Мало потписника те повеље је доживело освећење здања, 29 година касније.

"Зграда је замишљена велика, а Србија мала и сиромашна, заузета великосрпским, па и југословенским идејама и практичним наоружањем, морала је грађење изводити делимично", записано је на страницама "Политике" током градње овог здања.

Први светски рат зграда је сачекала без подигнуте куполе и крова, па је у току следећих година била изложена пропадању. Низ невоља настављен је смрћу архитекте Јована Илкића и уништавањем највећег дела пројектне документације.

Стари проблем здања народног представништва дочекао је и нову државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, за чије је потребе недовршена грађевина била мала. Министарски савет је, упркос тешкоћама, био одлучан да настави радове и поверио Павлу Илкићу, сину архитекте Јована Илкића, да направи нове грађевинске планове.

Сматра се да су политички догађаји који су довели до увођења диктатуре 1929. године, узроковали и заустављање радова три године раније. Осим тога, грађени су  министарстава и друге зграде државне администрације и те како празнећи буџет. Чаршијске гласине као пратилац подизања здања нису се завршавале на поређењу са Скадром на Бојани. Биле су још маштовитије. Помињано је пророчанство према коме ће завршетак посла довести до трагичне смрти краља.

Све велике промене у држави, попут окончања ратова, проглашења нових устава, смена на владарском престолу, изнова су постављале у први план питање зграде у којој би заседала Скупштина. Посланици су се, у међувремену, окупљали на различитим местима, од касарне кнеза Милоша, до позоришта "Мањеж".

Руски архитекта Николај Краснов био је, као главни пројектант, последњи у низу скупштинских градитеља. Освећење зграде Народне скупштине на данашњем Тргу Николе Пашића обављено је уз велику народну светковину, 18. октобра 1936. године, док је прва седница одржана два дана касније у присуству свих чланова Владе.

Уследило је уређење ентеријера. Највећа пажња посвећена је дворанама за седнице и кабинетима званичника. Велика сала је најпре пројектована за 200 посланика, док је после измена имала 382 седишта, од којих је 20 било намењено члановима Владе. Сто за председништво Скупштине био је издигнут у односу на остатак просторије, а испред њега су се налазила два реда седишта за председника и чланове Министарског савета. Та су места била окренута према седиштима за посланике, тако да су се чланови Владе и представници народа гледали "очи у очи". Масивна говорница је била смештена у средишту амфитеатра, а сами посланици  су је пренели из позоришта "Мањеж" чиме су озваничили пресељење у нову зграду.

По завршетку Другог светског рата и проглашења републике, унутрашњост здања претрпела је бројне измене. Најпре је почело уклањање симбола претходне државе. Бисте владара пренете су у Народни музеј, док су портрети остали у великој и малој сали, али прекривени заставама. Припреме за Прву конференцију покрета несврстаних земаља 1961. године донеле су нове, али привремене промене ентеријера који је потом враћен у претходно стање. У односу на ранији изглед, највећа промена било је уклањање повишеног подијума намењеног председништву, седишта за представнике владе и говорнице.

Коментари0
092f8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља