недеља, 23.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Много је Јага свуда око нас

Шекспиров „Отело”, у режији хрватске редитељке Ивице Бобан, приказан као последња драмска премијера на Дубровачким летњим играма
Аутор: Ана Тасићсубота, 27.08.2016. у 08:40
Сцена из „Отела” (Фото: Дубровачке летње игре)

Специјално за „Политику”
Дубровник У оквиру 67. Дубровачких летњих игара на тврђави Ловрјенац изведена је друга и последња премијера драмског програма, Шекспиров „Отело” у режији хрватске редитељке Ивице Бобан која сарађује са овим фестивалом још од почетка шездесетих година.

„Отело” Ивице Бобан савршена је посвета елизабетанском барду јер доноси сценско тумачење које није споља осавремењивано, радња је задржана у епохи потврђујући свевременост Шекспира, тог изврсног поетског аналитичара људске природе. У програму представе Бобан је навела своју мотивацију постављања овог комада: „Отело је данас болно савремен… Нажалост око нас је пуно таквих људи попут Јага који прокламујући и глумећи да раде за добро заједнице, за добро свих нас, раде искључиво за своју корист и властиту добробит”.

Бројни ансамбл, који чине глумци загребачких позоришта, већина њих бивши студенти редитељке Бобан, која је и професор емеритус загребачке академије, вешто је и глатко уобличио и узбудљиви ток представе, Јагове заврзламе зависти. Ракан Русхаидат, нашој публици познат преко Фрљићевих представа „Мрзим истину” и „Јазавац у Керемпуху”, прецизно је представио дијаболичног и прагматичног Јага, отелотворење зла, набијено мржњом и цинизмом, основама његове гадне природе. У представи је посебно изражена Јагова расистичка нота, он Отела пречесто назива „црнцем”, уз упадљиви презир. Драган Деспот је такође рељефно уобличио трансформације Отела, откривајући невероватне распоне љубавних преображаја, од безусловне заљубљености и нежности према наивној и посвећеној Дездемони (Ања Ђуриновић), преко разорних сумњи у верност драге, до потпуног губитка разума и терминалне упале мржње вољеног субјекта.

Вероватно да не постоји сцена која више одговара извођењу ове венецијанске трагедије. Тврђава Ловрјенац, хрватски Глоб театар, по редитељкиним речима, неоспорно је један од главних састојака представе. Са овим простором пребогате историје, симболом дубровачке слободе, глумци дишу, воле, кују завере, свете се, скоро без додатне сценографије, костимирани сведено, у епохи. У игри су у широком распону коришћене амбијенталне снаге тврђаве, од главне сцене, преко пролаза у дубини, до високих бедема и топа који пуца остављајући мирис барута. У функцији појачавања драмске тензије, на зидине се у сцени пред рат са Турцима ефектно пројектују удари муња, уз пратњу звука грмљавине и напето рушење једног дебла, док се у приказу Отеловог лудила љубоморе приказују снимци веза Дездемониног рупца, (лажног) доказа њене прељубе.

У представљање раскалашне слављеничке ноћи поводом пораза Турака, убачена је сцена „позоришта у позоришту”, епизода у којој глумци под маскама изводе грубу и просту комедију дел арте. Играју фарсичан призор о неверној жени која богатог, старог и импотентног мужа Панталонеа вара са Капитаном, који ће је на крају одвести са собом, што треба да буде наук у стварном животу. Ово укључивање сцене пучког весеља у трагичан ток, сасвим је у Шекспировом духу, одговара важној амбивалентности његовог погледа на свет. Мрачно лице има комичко наличје, и обрнуто, свака ситуација је попут лица двоглавог римског бога Јануса.

Налик призорима „позоришта у позоришту”, из „Сна летње ноћи” са Пирамом и Тизбом, или „Мишоловке” из „Хамлета”, ова убачена вулгарно-комична сцена, интервенцијом редитељке и драматуршкиње Бобан, није само интерлудиј важан због поменуте дуалности значења. Такође је схватамо као деликатан вид означавања друштвене битности театра коју је и Шекспир редовно наметао. С обзиром на то да је овде играна уз „наравоученије”, може се разумети као метапорука о театру као простору који одражава живот, али у једном напреднијем облику. Позориште је огледало живота, али је и живот истовремено позориште, theatrum mundi, нарочито политички живот чије је механизме Шекспир детаљно поставио, показујући да су владари и вође само глумци на позорници света. Они имају тријумфалне улазе и покуњене излазе, јер не схватају на време да је моћ пролазна, само илузија ега.


Коментари1
645a3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milena Perovic
Hvala Politici na ovom tekstu, steta je sto ih nema vise, treba da budemo u toku sta rade kolege umetnici u Hrvatskoj, putem umetnosti se stvarno ljudski povezujemo, a manje mislimo na nevolje koje donose politicari.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља