уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:00

Порушени храмови Јекатеринбурга (2)

У дворишту храма били су гробови познатих грађана. Године 1923. црквена библиотека је проглашена контрареволуционарном и уништено је свих 1.237 дела која су била у њој
Аутор: Горан Антонићпетак, 26.08.2016. у 17:55
Јекатеринбург, град са богатом историјом рушења цркви (Пиксабеј)

Те страшне 1930. године Јекатеринбург је постао другачији. Најлепше на слици града неко је избрисао. Са лица Јекатеринбурга нестао осмех. Град је остао без прошлости. Историја се рачунала од револуције. До револуције није било ни историје.

Како изгледа град без историје? Како изгледа град без главних споменика културе?

Три најлепша и највиша храма срушили су до темеља. Десетак година раније из њих су однети сви предмети од сребра, злата и уралског драгог камења.

Почећу од најстаријег.

Храм свете Катарине изграђен у периоду од 1758. до 1764. године. Његова претеча била је Мазанковаја црква грађена од 1723, а завршена 1726. године. Она је изгорела у пожару 1747. године и једанаест година касније започета је изградња храма, на месту где је била црква. Површина храма била је око 1.500 квадратних метара, а висина 58 метара. Храм је изграђен у барокном стилу. Имао је три параклиса, два бочна и један централни. Јужни посвећен Светом Јовану Богослову, северни Светом Симеону Верхотурском и главни Светој Катарини. У првој половини деветнаестог века храм је реконструисан под надзором архитекте Михаила Малахова. Бочним параклисима надограђен је по један спрат. Унутар домова изграђене су степенице које су водиле на спрат. Сматра се да је доградња спратова на параклисима нарушила склад у односу величине доњег и деликатно оштрог горњег дела куле звоника.

У дворишту храма били су гробови познатих грађана. Године 1923. црквена библиотека је проглашена контрареволуционарном и уништено је свих 1.237 дела која су била у њој. Мошти Светог Симеона однете су у обласни музеј из ког их је црква преузела тек 1991. године. Убрзо после рушења храма на том месту је изграђена фонтана у облику цвета. По истоименом делу уралског писца Павела Бажова названа је Камени цвет. На месту где је био олтар храма 1991. године постављен је крст око кога се сваке године 7. децембра, на дан Свете Катарине, обавља молебан. Поред крста је 1998. године изграђена капела с пет купола.

После неколико година појавила се прва иницијатива за враћање храма на његово место. По првом предлогу предвиђено је рушење фонтане. То је изазвало незадовољство код једног броја грађана и новинара. Други предлог је подразумевао се сагради храм који би имао два одвојена дела између којих би била галерија и споменик Светој Катарини. По том пројекту фонтана би била сачувана. Према трећем предлогу, храм би био мало удаљен од места на коме је био раније и био би изграђен у руском стилу.

Лично бих волео – а мислим да би то било и најпоштеније – да се фонтана премести и да храм заузме своје место. Волео бих да буде онакав какав је био – барокни са траговима класицизма.

Богојављенски храм изграђен је у барокном стилу 1774. године. На месту где се храм налазио 1745. године започета је изградња цркве брвнаре. Две године касније изградња је завршена. Године 1755. цркви је дограђен параклис у част Светих апостола Петра и Павла, а 1770. је премештен у Вазнесењскују горку, где се градила Вазнесењска црква.

Годину дана касније започета је вишеетапна изградња двоетажног каменог храма. Три године касније освештано је приземље храма. Током 1863. и 1864. године изграђена је галерија са степеницама, а 1868. године на северној и јужној страни храма изграђени су бочни параклиси ширине шест метара.

Надземни делови темеља били су обложени тесаним каменом. Ограда око храма је била од кованог гвожђа причвршћена за темеље од гранитних блокова. Дужина храма је била 55,5, а ширина 25,6 метара. Висина зграде је била 40,5, а звоника 66,2 метра. Звоник је имао девет звона чија укупна тежина је била око 10 тона. На врху звоника налазио се високо уздигнути крст.

Богојављенски храм је подсећао на храм Светих апостола Петра и Павла у Санкт Петербургу. Наредних 100 година (до изградње Великог Златоустог), то је био највиши објекат у Јекатеринбургу. Храм је могао да прими 4.500 верника, био је небоплаве боје.

Претпоставка је да су у просторима параклиса или испод олтарског простора остали гробови три архијереја (Мелхиседека, 1845, Иринеја, 1860, Поликарпа, 1894). Тај проблем је предмет спора епархије и градских власти. Наравно, у епархији је присутна и жеља да се храм обнови. Простор око храма доста је ограничен, но не толико да се храм не може вратити на своје место. Мислим да за то место не може бити компромиса. Храм је то место давно заузео и он се мора вратити на место које му припада.

Трећи је Велики Златоусти, изграђен у периоду од 1847. до 1876. године у руско-византијском стилу, светлорозе и браон боје. Дужина храма је била 32, а ширина 24,5 метара. Имао је пет купола од којих се средња уздиже и она је звоник. Са површином од 500 метара квадратних могао је да прими 2.750 верника. Био је највиши објекат у граду са висином од 77,2 метра. На звонику је било 10 звона укупне тежине 23,9 тона.

Највеће звоно било је тешко преко 16 тона и било је четврто по тежини у читавом Руском царству. Тежа су била два звона на звонику Ивана Великог у Московском Кремљу (65,6 и 19,7) и главно звоно Исаикијевског храма у Санкт Петербургу с тежином од 28 тона. Звук тог звона могао се чути у даљим рејонима Јекатеринбурга (Шарташ, Палкино, Уктус и Арамиљ).

У истој улици насупрот храма налазила се црква спуштања Духа светога. Била је приземна и имала је три параклиса. Средњи у част спуштања Светог духа, Северни у част Светог Јована Златоустог. И јужни у име иконе покрова божјој матери. То је био по величини трећи православни храм у Јекатеринбургу и први изграђен од камена. Године 1839. велики пожар уништио је звоник цркве. Дуго времена представници грађана и представници власти преговарали да ли градити нову цркву или само нови звоник.

На крају је победио пројекат који је подразумева изградњу великог храма на другој страни улице (место где се налази Велики Златоусти) и поред храма велики звоник одвојен од њега. Пројекат је подразумевао да се сруши Црква спуштања Светог духа. Изградња новог храма започета је 1847. године и после двадесет девет година изграђен је само звоник, који је касније освештан као храм.

У народу је назван Велики Златоусти (Максимилијановска црква), а стара црква названа је Мали Златоусти и сачувана је све до 1928. године, када су је срушили, а део њене имовине предали у Максимилијановску цркву. Исте године скинута су звона са новог храма уз аргументацију да због велике тежине могу пасти људима на главу. Почетком 1930. године црква је била затворена и брзо после тога срушена. Од цигле храма у улици Малишева изграђен је Дом одбране.

На месту где је био храм, тачније на месту олтара, постављена је скулптурна група у којој Стаљин и Лењин седе један поред другог. Године 1956. та скулптурна група је склоњена, њен део који се односи на Лењина постављен је на улазу у Парк Мајаковског. Године 1977. је опет на месту олтара постављен монументални споменик револуционару Ивану Малишеву. На том месту је остао све до 2006. године када је премештен на место поред моста, у истој улици.

Исте године положен је камен темељац, који је значио почетак обнове храма. У Каменск-Уралском наливено је 14 звона за нови храм. Највеће је висине пет метара, пречника три метра, а тешко је 16 тона. Звук новог звона чује се у радијусу од 10 километара. Деветог фебруара 2013 године храм је свечано отворен.

Велике несреће производе много жртава, односе велике. После њих све изгледа страшно, мислимо да је неповратно све оно што су однеле. Може ли постојати срећа у несрећи? Несрећа је да се са храма скине крст, да се скину звона, да се уништи иконостас да се униште све фреске, да се он претвори у магацински простор. Срећа је што су храмови тако сачували своје место и своју конструкцију. Може ли се то звати срећом? Неки храмови су тако сломљени наставили да живе. Да живе са вером да ће све издржати и надом да ће кад-тад победити.

У Јекатеринбургу их је било много: Вазнесењска црква, Црква Свете тројице, Храм Александра Невског, Храм свих светих, Црква Преображења Господњег, Црква Свете тројице на Шарташу, Храм Христа Спаса, Црква Светог Николе. Био је и један који је то страшно време преживео као активан храм. Нико ми није објаснио, а ни сам не могу да објасним како је Храм Светог Јована Крститеља све то време био активан. Изграђен је 1860. године, а први престо, касније назван средњи, изграђен је у част рођења пророка Светог Јована Крститеља.

Остали споменици у Јекатеринбургу имали су исту судбину. Са постоља споменика скидали скулптуре и уместо њих постављали неке своје. Уместо биста Петра II и Катарине II појавиле су се статуе младог столара и младог земљорадника.

Касније је на постољу споменика Петру Другог место заузела биста Павела Бажова, а на постољу споменика Катарине II биста Максима Горког. На оргинално постоље враћена је нова биста Петра II. Постоље споменика Катарине II није сачувано.

На главном градском тргу после 1930. године, на месту где је био Богојављенски храм, од гранитних плоча и блокова изграђена је трибина (постоље) са које су се приликом митинга обраћали говорници. На месту где је био споменик цару Александру Другом налази се паркинг.

На другој страни улице 1930. године двоспратна зграда тржног центра реконструисана је и резултат је био петоспратна зграда у стилу конструктивизма. Од тада до данас то је зграда Јекатеринбуршке думе (скупштине).

Садашњи облик објекат је добио 1954. године, кад је на њега надограђена кула са шпилом и сатом (61 метар висине). Тада је постао је архитектонски доминантан објекат. На источној страни трибине (постоља) постављен је 1948. споменик Стаљину. Већ 1953. је склоњен. Од 1957. године на том месту је споменик Лењину – симбол новог света.  То је свет у коме су споменици изгубили своју функцију. Постали су привремени, мењани су како идеологија и пропаганда диктирају.

Велика већина староседелаца уопште не зна ни за Богојављенски храм ни за споменик цару Александру. Рођени су новом времену у коме су постојали само нови хероји који су забрањивали и да се говори о старим. На месту где је било двориште храма налази се паркинг испод кога су остали темељи храма и неки гробови. У току зиме на већем делу тог паркинга од леда се праве разне фигуре, прави ледени град. Ти ледени градови атракција су за децу. Родитељи ту доводе децу да се играју. Нажалост, много је случајева да ни родитељи ни деца не знају да се ледени град налази на гробовима њихових архијереја и других сународника.

 


Коментари11
7cf07
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dr.Sreten Bozic -Australia
Od 90 clanovca Centralnog Comitera Oktobarske revolucije nije bio nijedan Rus izuzev Lenjina ( polu-Rus ) .Bili su vecinom Ukrajinci poput Trockog - Becki orjentisani i pod idejom Karla Marksa. Rusi su imali svoga Cara i pravoslavlje - njima nije trebala revolucija. Trocki je poreclom iz Nove Srbije u danasnjoj Ukrajini , nije voleo Srbe - negativno je pisao o njima u Beckoj stampi. Izbacen iz Rusije pokusao je bezuspesno da nadje utociste u Jugoslaviji posredstvom Cede Plecevica. Dat mu je azil u Meksiku gde ga je likvidirao Muhamed Sokolovic ,( Apisov Solunski saborac ). Ceda Plecevic je streljan u Mladevovcu 1942g po naredbi iz Moskve. O tome bi mogla znati Kika Damljanovic koja je bila komesar Kosmajskog Parttizanskog odreda,li se to ne pominje u njenoj autogiografiji Moji drugovi i ja .Muhamed Sokolovic se ubijen od Nemaca u Beogradu 1941 . Rusu su njegovo telo posle rata preneli u Moskvu .
E U
Što ne pitate druga Putina zašto su Rusi rušili crkve i ostale religijske hramove ?Zašto su ubijali popove i slali ih na robiju u Sibir ? Sad Putin ljubi Kirilu ruku i daje mu buket belih ruža? Da li hoćemo da idemo u Rusiju ?Tamo nema ni jednog autoputa,sa benzinskim pumpama,restoranima i motelima,pa ako želite da idete u Rusiju,možete samo vozom tri dana puta, ili avionom šest sati ...
zeljko markovic
Pa nije toliko staljin unistavao hramove nego lenji i njegova klika trocki i drustvo a zatim Hrushcov. staljin je jos poceo i da obnavlja hramove od 1943 pa dok ga nisu ubili..
Olga
Pa i hriscani su rusili hramove i spomenike kulture prethodnih kultova - Aleksandrijsku biblioteku, na primer. A o zenama spaljenim na lomaci kao vestice u doba inkvizicije da i ne pricamo. Ili o unistavanju lokalnih kultura po obe Amerike...
El Pavlos
Olga, Aleksandrijska biblioteka je izgorela u pozaru, i u njoj mnogo hriscanskih spisa. Origen, jedno od najvecih hriscanskih mislilaca, je bio kratko upravnik te biblioteke. Da su je Hriscani unistili, to tvrde holivudski reziseri. Da nije bilo sv. Fotija Carigradskog danas svet ne bi citao Homera. Inkvizicija nema veze sa nama Pravoslavnima! Toliko.
Препоручујем 3
Olga
Vanja, potpuno se slazem - nema opravdanja za vandalizam! Reagovala sam na ono: "Komunizam je uzasno, uzasno zlo!" - kao da su oni prvi i jedini na ovom svetu koji su nesto unistavali! Samo su sledili uzore prethodnika, na zalost.
Препоручујем 8
Прикажи још одговора
на српском
Комунизам је ужасно, ужасно зло!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља