понедељак, 21.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПИСМО ГРАДОНАЧЕЛНИКУ

Зашто сам одлучио да вратим награду града Београда

У међувремену су се догодиле Олимпијске игре и разни изрази захвалности нашим спортистима
Академик Дејан Деспић (Фото документација Политике)

Поштовани градоначелниче,

Сасвим недавно примио сам из Ваших руку, с радошћу и поносом, НАГРАДУ ГРАДА БЕОГРАДА за музику и музичко-сценско стваралаштво, за 2015. годину. Уз велику захвалност онима који су сматрали да сам то признање заслужио, нажалост, морам да га се накнадно одрекнем и вратим га у Ваше руке, заједно с његовом новчаном подлогом! Наиме, у међувремену су се догодиле Олимпијске игре, на којима су се наши учесници показали, заиста, импресивно, на велики понос и радост нације. Уследили су, оправдани и очекивани, разни изрази захвалности, па и они „у кешу”. А ти су још – мало је рећи – стоструко импресивнији! Па још исказани у еврима (иако је у овој земљи, ваљда, званична валута и даље динар?), али можда зато што би суме преведене у легалну монету зашле већ у подручје милијарди и тако биле још шокантније за „обичан свет”. За свет који грца у кредитима, незапослености, отпуштању технолошких вишкова, углавном бедним пензијама, циничним повишицама у једноцифреним процентима итд. итд. Не желећи ни најмање да потценим достигнућа спортиста и огроман труд који су морали да уложе да би до њих стигли, ипак остајем запањен безобразном разликом између та два света и њихових живота! Каква је савест оних који тако олако, „шаком и капом” деле (и чије?) паре, у сумама од којих „боли глава” не само оне који „једва састављају крај с крајем”?

Мени лично увек се поставља и основно, начелно питање: мора ли, уопште, јавно признање да подразумева и подлогу „у кешу”

Ова питања имају још један аспект: упадљиву, генералну разлику између финансирања спорт(ов)а и културе, рачунајући ту и „јавне службе” – просвету, здравство... и разне њихове посленике и установе – свакако битније за функционисање и развој целог друштва, него што је то „време спорта и разоноде”!

Мени лично увек се поставља и основно, начелно питање: мора ли, уопште, јавно признање да подразумева и подлогу „у кешу”? Није ли оно вредност као такво, на понос и задовољство свога носиоца, па и средине чији је добитник члан? Мора ли баш све да се (ис)плати? Аман!

* Академик, композитор

Коментари233
1c33f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља