понедељак, 01.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 26.08.2007. у 17:44 Миленко Пешић

Светосавски храм – духовно огледало српског народа

Пре Другог светског рата пројектовало се и градило девет, после рата 23 године. – Живописање 15.000 квадрата у мозаику трајаће осам година
Храм Светог Саве Фото Д. Јевремовић

Ни кроз једно друго здање Срби као народ нису се боље огледали као кроз грању Храма светог Саве. Онолико колико су помагали изградњу храма толико су духовно узрастали. Под сводовима храма са својих 18 купола и исто толико златних крстова постоје три цркве: велика саборна посвећена светом Сави, у крипти је црква светог кнеза Лазара, а на галерији параклис који још није званично добио посвету, али постоји предлог да буде посвећен светима Ермилу и Стратонику, првим београдским хришћанским мученицима.

Светосавски храм, чија купола са златним крстом на 82 метра доминира београдском панорамом, подигнут је на Врачарском платоу, месту на коме се сматра да је Синан-паша 1595. године спалио мошти светог Саве.

Када су 1895. године поводом три века од спаљивања моштију светог Саве митрополит Михаило и стотинак виђенијих Београђана донели одлуку за подизање достојног споменика овом светитељу нико није могао да сагледа када ће храм бити завршен. Ратови, немаштина, окупација, промена друштвеног уређења диктирали су темпо градње ове светиње. Тако се догодило да је заветни српски храм више био под забраном градње него што се градио. Пре Другог светског рата пројектовало се и градило девет, после рата 23 године. Остало време је утрошено на чекање.

После 123 године откако се појавила прва идеја за градњу, српски народ данас може да се поноси, јер има највећи активни православни храм на свету. Додуше, иако здање споља изгледа готово, према неким проценама комплетно уређење могло би бити завршено 2016. године.

После више покушаја тек 700-годишњицу од упокојења светог Саве кренуло се са мртве тачке. Пројекат архитеката Богдана Несторовића и Александра Дерока оверен је 1935. године у Министарству грађевина а почело је и испитивање терена за градњу. Темеље храма освештао је патријарх српски Гаврило 10. маја 1939. године на дан спаљивања светитељевих моштију. Радови на храму су почели да узимају маха, извођачки пројекти до коте 44,34 метра су предати 20. јануара 1940. године, а из Италије су стигла 24 мермерна стуба. Годину дана касније Хитлер је напао Југославију и немачка војска напуштено градилиште храма користи као депо возног парка. Немци су ушли и Патријаршију и Технички факултет и уништили целу техничку документацију осим идејног пројекта храма који је у свом подруму сачувао Дероко.

Након ослобођења Београда 1944. године простор врачарског храма партизанске и совјетске јединице такође су користиле као возни парк. Када је патријарх Герман 1958. ступио на трон светог Саве међу приоритетне задатке уврстио је повратак Цркви национализованог храма и наставак његове градње. Поглавар СПЦ је у току 26 година 88 пута покушавао да приволи тадашњу власт да омогући наставак градње Храма светог Саве. Упућивана су писма Александру Ранковићу, Петру Стамболићу, Мијалку Тодоровићу, Јовану Веселинову, Душану Петровићу Шанету. Али позитивног одговора није било. Поједини комунистички функционери су предлагали да се ово здање претвори у музеј црквених старина, галерију фресака, па чак и да се отвори циркус! На исти захтев Драгослав Дража Марковић је одговорио да "се не би ни у ком случају могло одобрити да се настави зидање и подигне започети храм поред Народне библиотеке..."

Вишедеценијски напори најзад су уродили плодом. Новоизабрани председник Председништва Србије Душан Чкребић позива 19. јуна 1984. године  патријарха Германа и саопштава одлуку на коју се чекало четврт века: "Мислим да ни вама, ни нама не иде у рачун да се то удара у велика звона, једноставно треба наставити са градњом".

Радови су обновљени 12. маја 1985. године и све што је изграђено у наредних пет година било је из личних прилога грађана. У току 1987. и 1988. године градила су се четири велика звоника и четири пара поткуполних лукова. Најважнији догађај било је подизање куполе тешке 4.000 тона са крстом од 12 метара на висину од 40 метара 1989. године. За двадесет дана светосавски храм се узнео над Београдом.

Распад Југославије и ратови успорили су градњу храма и они престају 1996. године. Постављањем проф. др Војислава Миловановића за новог протонеимара радови на светосавском храму поново започињу 5. априла 2000. године. Крајем 2001. године на Врачар је из аустријске ливнице стигло свих 49 звона укупне тежине 22 тоне.

Стотинак мајстора до краја ове године требало би да заврши радове у камену, а у току је монтажа камених рељефа и облагање стубова крипти по пројектима архитекте Александра Дерока. Према проценама, ако буде довољно новца, грађевински радови на храму на Врачару могли би да буду окончани за три године. Најделикатнија фаза која предстоји у храму јесте израда 15.000 квадратних метара живописа у мозаику која ће потрајати осам година.

--------------------------------------------------------------------------

Храм у бројкама

Светосавски храм са 3.500 квадратних метара у приземљу, уз додатних 1.500 квм на три галерије на првом нивоу може да прими 10.000 верника. Постоји још и галерија од 120 квм на другом нивоу, на коме се налази и спољни видиковац који се простире око целе куполе. Храм се у правцу исток–запад протеже 91 м, а у правцу север–југ 81 м. На западну хорску галерију стаје 800 чланова хора. Испод пода храма који је обложен белим мермером и гранитом изграђена је ризница и крипта у којој ће бити гробнице за 12 патријараха.

Коментари1
a8c26
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

svetlana garic
Da, eto zrna ponosa i tračka nade! Očekivala sam, ime čoveka za koga sam ubeđena da je dao doprinos vredan mesta u ovom i svakom drugom tekstu na ovu svetlu i svetu temu. Senka tuge nad svetlošću,dug, nas dug, Zoran Đinđić je ime koje stoji uz Svetosavski hram.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља