уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03
ИНТЕРВЈУ: СВЕТИСЛАВ БУЛЕ ГОНЦИЋ, глумац

Имати талента за живот значи бити више него срећан човек

Мајка ме одвела у драмску групу Радио Београда код Бате Миладиновића и Аните Брзановић, где је формирано моје детињство, а мој глумачки став је на ФДУ развио професор Миња Дедић
Аутор: Славко Трошељнедеља, 04.09.2016. у 12:00
(Фото Дарко Ћирков)

Светислав Буле Гонцић (56) се већ 46 година озбиљно бави глумом, као глумац или као управник позоришта. У ову уметност је ушао кад је имао 10 година, на позив редитеља Бранка Бауера уочи снимања филма „Зимовање у Јакобсфелду”. Међутим, годину пре тога, на сцену га је извео чувени редитељ Бојан Ступица у представи „Награда”. Булетов задатак у тој представи је био да на сцени поједе кифлу. Све то му је, истиче, лепо искуство и лепа успомена.

У браку са Горданом, драматургом, има две ћерке: Исидору (26), позоришног редитеља, и Александру (19), студента психологије.

А шта сте сад?

Сад сам директор у установи „Вук Караџић”, у Београду. Оформили смо позориште које практично, на овај или на неки други начин, одавно овде постоји. Сад имамо менаџмент од пет-шест људи са којима сам припремио занимљиве програме од којих је велики број бесплатан.

И шта још?

Прошле зиме смо на тргу испред позоришта поставили „Трг бајки”. Имали смо 70.000 посетилаца, a и неколико фестивала за студенте, на пример „Јунски рок фестивал” завршних година и мастер студената, а потписали смо и уговоре са више факултета ван Београд. Откупљујемо текстове младих писаца, а имамо и госте из иностранства. Ипак, наше опредељење је домаћи текст.

Коме сте вечити дужник?

Родитељима. Моји су, условно речено, били сиромашни. После Другог светског рата мајка није могла да се запосли, па смо живели врло скромно. Ипак, и у таквим условима они су свој живот посветили сестри и мени. Мајка ме одвела у драмску групу Радио Београда код професора глуме Бате Миладиновића и Аните Брзановић. И ту је формирано моје детињство, а мој глумачки став је на Факултету драмских уметности развио професор Миња Дедић.

Да ли сте упознали Душка Радовић?

Нисам имао ту срећу, али поштујем његове поуке као што су: „Волите своју децу и кад су крива јер живот ће их кажњавати и кад нису”, „Проверите да ли сте добар човек. Помозите онима који не могу да вам узврате”, „Срећа је мала, обична, неупадљива, па је многи не виде и кад је уз њих”... Контакт са Душком ми је везан за снимање серија за децу „На слово, на слово”.

Која наша позоришта су пример за углед...

То су позоришта која имају храбрости да прихвате нешто ново у раду. Некад су то пре свих били Југословенско драмско и Атеље 212. Ја сам за став да би требало подржати младе у њиховом ризику при изласку на сцену као глумци, писци, редитељи... јер је то будући интелектуални модел. То сад радимо и ми у „Вуку Караџићу”. Ми свима дајемо шансу.

...а у Европи и свету?

Био сам на Бродвеју. Тамо је најважније да сваки учесник представе, од писаца и глумаца преко редитеља, има исти циљ, а циљ је да се што дуже задржи на сцени. То није лако јер већ на старту морају да се имају велика средства... Ми нисмо на то навикли и тешко бисмо се у таквим условима снашли. Али морамо знати да и нас слична будућност, највероватније, чека.

Да ли сте радили са странцима?

Јесам. Имао сам мање улоге. Ту се глумци бирају, али ја немам проблем са аудицијом. Одлазим без икаквих брига на све те провере. Мој основни посао је рад у позоришту. А ти страни филмови, који се снимају код нас, за мене су само један леп излет у неку другу „индустрију” филма. То су производи који су за све нас и нека врста забаве па, може се рећи, и школе.

Како доживљавате брзе критичаре?

Не видим разлог да критичар, ако има довољно интелектуалног капацитета, нема став о представи истог тренутка кад изађе из сале. Али у супротном, то није добро. Сви знамо ону народну пословицу која критикује брзину: „Све што је брзо то је и кусо.”

Које уметности још волите?

Волим живот, а живот је, по мом схватању велика уметност. Имати талента за живот значи бити више него срећан човек. То значи да имам смисла за планирање лепше будућности за себе и за све око себе.

Којом брзином освајате свет?

Обожавам вожњу мотором. Чиним то од 1975. године, од своје петнаесте године. Мој отац је био довољно „луд” да ми купи „пони експрес” јер сам ја то желео. Мени вожња мотором није само задовољство, то ми је по граду баш практично превозно средство. Међутим, обилазим и Европу мотором у групи у којој нас највише има до петнаест. Био сам недавно на Дурмитору и Жабљаку. Цео тај круг је фантастичан за вожњу мотора. А пре тога сам био у Словенији и Аустрији. Максимална брзина ми је до 120 километара на сат.

А шта је са вашом другом страшћу, гимнастиком?

И сад, у овим годинама, могу из места, значи без помоћи инерције, без залета, да изведем салто уназад као што је то недавно чинио наш златни рвач олимпијац Давор Штефанек. Али године ипак чине своје. Ја то сад због сигурности изводим на струњачи или при скоку у воду. Немам стару снагу, али имам технику.

У каквом расположењу чекате шездесете године?

Имам изграђен став кад је у питању треће животно доба.

Човек мора увек да гаји нешто добро у себи. То би требало да буде нешто због чега ће га и други волети. Уласком у озбиљне године мотиви отпадају и на крају остаје само оно што сте у себи највише гајили, добро или лоше.

Хвала Соји Јовановић за „Неки то воле вруће”

У ком мјузиклу још играте?

Играм и даље у мјузиклу у Позоришту на Теразијама „Неки то воле вруће” који је деведесетих поставила Соја Јовановић. Та представа има око 400 извођења. То је задовољство и за нас и за публику. Хвала Соји што нам је дала прилику да употпунимо свој живот.


Коментари5
b4bd8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miki Nestorovic
Poznajem Buleta Goncica malte ne od njegovog rodjenja. Nasi roditelji su poreklom iz istog mesta i nastavili druzenje do kraja svojih zivota. Bule je jos kao klinac bio drag i mio decak. Zivot nas je razdvojio zato koristim priliku da ga pozdravim i pozelim i dalje mnogo uspeha u radu kao i svu srecu njegovoj porodici.
Jovan
Najisplativiji talenat je onaj da u Srbiji u pravom trenutku prepoznaš najdarežliviju stranku. To se kod nas zove "integritet".
salto unazad
zat sto ima vrlo savitljivu kicmu!
Sasa Trajkovic
Divan covek i vrstan glumac, svojim ulogama je obelezio jedno vreme i jednu kinematografiju. Zemlja koja ima ovakve glumce je bogata zemlja, samo sto se mi kao drustvo njima nikada nismo adekvatno oduzili.
geras
pitam se zašto "mi kao društvo" moramo stalno biti prozivani za "neadekvatno oduživanje" glumcima ? navedite ime bar jednog glumca koji svoj rad - glumu nije - i neka je - debelo naplatio ? ili , probajte da prebrojite koliko je glumaca među uživaocima naci penzija, a istovremeno primaju i ovu običnu, pučku, i tezgare do "sudnjeg dana" , i opet za honorare, i opet neka. i, ne čini li vam se malo preterano da je svetislav goncić baš " obeležio jedno vreme i jednu kinematografiju". mnogo više je obeležio poslednju predizbornu kampanju. i to, takođe, debelo naplatio i neka je.
Препоручујем 22

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља