понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:34
„ПОЛИТИКА” НА ПЕЈИЋЕВИМ САЛАШИМА

Ђорђе Чварков прећутао Немановце

Прославили смо ми телевизију, а не она нас. Пејићеви салаши старији су и од Новог Сада, кажу у месту које се прочуло по популарној серији РТВ-а „Државни посао”
Аутор: Снежана Ковачевићпонедељак, 05.09.2016. у 18:00
Пејићеви салаши: као у стара времена ... има свега (Фото: С. Ковачевић)

Нови Сад – Путник који из Новог Сада крене ка Темерину лако ће пронаћи пут до Пејићевих салаша, мада уз главни друм који даље води до Бечеја нема ничега што би указивало да се у близини налази насеље које су прославиле приче из ТВ серије „Државни посао”. На раскршћу с кога ће намерник, после петнаестак минута вожње, скренути десно па се спуштати уским путем уз пространи зелени рит, нема ниједног билборда популарног хумористичког серијала, а виђани су и такви около по Новом Саду.

Ни трага плакату Уједињених бачких пилићара Ђорђа Чваркова, лика из серије, родом с Пејићевих салаша, а Војвођанина по професији, преко кога смо упознали и његову бабу, фрау Шиловичку и чика Жику. Једино саобраћајна табла, а на табли два назива. Главни архиватор Чварков прећутао је да место има два имена: Пејићеви салаши – Немановци.

Мештани се због тога не љуте. И сами то раздвајају – или су из Пејићевих салаша или из Немановаца, а оба насеља, административно једно, имају тек око 250 душа. Само се питају ко је ту кога заправо прославио. Не мисле на Пејићеве и ове што, каже легенда, немају „новаца”, него на оне с телевизије. Госпођа Верица Скелеџија из канцеларије месне заједнице уопште нема дилему: „Прославили смо ми њих, а не они нас. Пејићеви салаши старији су и од Новог Сада, прво је ту било насеље земуница”.

У месној канцеларији која је некада била школа, она није само званични домаћин. Има разлога да се ту осећа као код куће. Зграда из 1911. задужбина је њеног претка Петра Пејића Диде, чији урамљени портрет заузима високо место на зиду.

„Моја мама је Пејић. Одрасла сам на дедином салашу и ту се створила та љубав, склоност оваквом начину живота”, прича. Хроничарка је места, истраживала је и то, али је остала загонетка зашто су деду Пејића, по ком је насеље добило име, звали Дида, баш са оним далматинским изговором.

У насељу живе и њена браћа Пејићи који се баве пољопривредом, баш као и трећина становника. Четврт века раније пољопривредника је ту било двоструко више, поседи су у међувремену укрупњени. Данас је већина становника запослена у Новом Саду, или у насељу код приватника. У месту раде један произвођач купатилског намештаја, пилана, прерађивач секундарних сировина. Постоје и три расадника са садницама, између осталог, ружа, па се оранице понегде шарене.

„Највећи проблем је што нема ни вртића ни школе, а деце има доста, поготово од кад су дошле избеглице”, прича мештанка Вера Рађеновић, која је деведесетих година побегла из Бихаћа са супругом. Најпре су отишли у Кикинду, одакле је Вера родом, али су се касније скућили на Пејићевим салашима пошто јој се човек запослио на оближњем Институту за пољопривреду. Имају двојицу синова, а од старијег троје унучића.

Давно је било када је школа још радила у „малом Ченеју”, како мештани називају Пејићеве салаше. Последње генерације су наставу у Дидиној задужбини пратиле седамдесетих година прошлог века. А из те школе изашли су, забележено је, један доктор наука, два лекара и други стручњаци. Ђаци су после морали да путују, а и данас то чине градским аутобусом који за Нови Сад вози пет пута дневно. Па ко закасни на први, у 6.45, следећи хвата три сата касније. Дисциплина се очекује и од омладине и одраслих који за последњу вожњу из града кући морају бити спремни у пола девет увече.

До пре годину дана, насеље није имало водовод, а пијаћа вода допремана им је цистернама из Новог Сада, у просеку сваког другог дана. Затим су власти града разрешиле кесу и са 56 милиона платиле водовод. Следи време чекања за канализациону мрежу.

Цео свој живот, а 83. му је година, Павле Продановић провео је на Пејићевим салашима. Ту је проходао, радио на земљи и одатле носио млеко у градску млекару. Данас, каже, више нема толико снаге, земљу је дао у аренду, али крепка старина ипак не мирује. Затичемо га на улици док по летњој жези, у гуменим чизмама и са шеширом на глави, гура колица са камаром траве и приде вилама. Старог становништва у Пејићевим салашима има доста и велики је проблем, каже Павлова супруга Ђурђинка, што у селу нема лекара. „Треба и због лекова ићи у град, а то је јако незгодно”, додаје.

Давно се пољопривредом бавила и бака Мара (77) из Немановаца. Гајила је свиње, држала коње и краве, а млеко такође носила у млекару. Сада има само кокошке, по чија јаја долазе девојчице из комшилука. Два јутра земље је издала и помало се љути на закупца који је ту, каже она, посадио соју двапут у години и црпи јој земљу. Кућу, коју јој је оставио покојни супруг, продаје. „Душа од човека, јест да је био Хрват, али не бих га мењала за десет Срба”, каже ова жена која сада само има жељу да се врати у родне Житковце код Ниша, одакле је родом. Не због тога што јој је живот у Немановцима лош, него „стара сам, нема ко да ме гледа”.

Мара истовремено није и усамљени јужњак у Немановцима. Насеље је настало шездесетих година када су у тај део Пејићевих салаша почели да долазе људи из јужне Србије, а добијали су разне послове при Институту. Верује се да је назив Немановци у вези са јужњачким говором којим су нови насељеници правдали неплаћене рачуне у оближњој кафани. Док су на Пејићевим салашима, рекао би Чварков, неки вредно радили...


Коментари2
a0b4a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Rosa
O, kako ste me samo obradovali ovim tekstom, ovog kisnog I oblacnog jutra! Autoru sve cestitke, nemam veze ni sa salasima ni sa Vojvodinom, ali sa lepotom I pismenoscu sam u velikoj ljubavi, a sa Vasim listom takodje. Puno, mnogo Vas volim.
Dragana Rosic
"Roso",potpuno ste u pravu,tekst je divan,takodje nemam nikakvu vezu ni sa salashima ni sa Vojvodinom,ali se radujem svemu lepom u mojoj zemlji,pozdrav svima.
Препоручујем 2

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља