Покрет за женску кошарку „Марина Маљковић”, кроз који девојчице могу бесплатно да тренирају, показао је колико је снажан одјек бронзане медаље на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру. У основној школи „Михаило Петровић Алас” дуплиран је број деце у односу на прошлу сезону, када су наше кошаркашице постале европске шампионке. Није било лако пробити се до Маљковићеве кроз џиновски букет девојчица које су телефонима и фотоапаратима покушавале да забележе први контакт с тренером коме се приписују највеће заслуге за ове историјске успехе.
Ипак, таква слика само је привид препорода. Кад се погледа домаћа сцена, женска кошарка је такорећи ту где је и била пре пет године, када је Маљковићева преузела репрезентацију док се није налазила на списку учесника Евробаскета (2011). Са четири клуба смо заступљени у регионалној лиги, али немамо представнике у Евролиги и Еврокупу у које се улази на основу новца а не спортских резултата.
Колико је тешко и даље имати јаку репрезентацију без јаке домаће лиге (највећи уговори иду до 2.000 евра месечно, просек око 500 евра) и шта ту може да се побољша, питали смо пре свега Марину Маљковић?
Ту је ситуација изузетно тешка. Последњи пут кад сам о томе јавно причала, кад сам видела куда идемо с резултатима, било је то после Светског првенства пре две године, када смо заузели осмо место. Тада сам објаснила колико мало новца је потребно за квалитетан концепт домаћег такмичења. Сви се чуде кад чују колико мало је потребно да бисмо имали једног евролигаша и два у Еврокупу. Ту стварно новац није у питању.
Шта је онда у питању?
Не могу да кажем поуздано... Ако мене питате, ја имам пројекат домаће лиге. Потребно је само да се направи један озбиљан састанак, један округли сто. На крају крајева, верујем у људе који воде ову земљу, поготово после успеха које су наши спортисти остварили у Рију. Верујем да нешто тако може да се уради. Можда неке ствари неће моћи, можда ће неко да каже да не могу два клуба у Еврокупу већ само један, што није никакав проблем, смислићемо то онда другачије... Једино што је потребно – ма колико то смешно звучало – јесте један округли сто, на којем ће се окупити прави људи, који знају о чему се ради.
Како у тренутним условима проширити базу из које се црпу кандидати за национални тим?
Срце ми је пуно кад видим колико девојчица се после олимпијске бронзе окупило у основној школи „Михаило Петровић Алас”. Заиста дубоко верујем да се међу њима налазе будуће репрезентативке. Међутим, постоје и друге прилике које пропуштамо... Указивала сам и раније да барем тридесетак кошаркашица једва чека да се врати у Београд, у Србију, оне које играју за 500 евра у Румунији или Мађарској. Ту бисмо од њих 30, уз прави рад, знатно проширили списак кандидата за репрезентацију. Од њих би се барем пет пробило међу 12 најбољих, под условом да играју у солидним лигама и раде у озбиљном програму. И што је најбоље, њих нико не треба да моли да се врате. Оне једва чекају наш позив. То вам одговорно тврдим. Довољно је само да их окренем телефоном и кажем: ти радиш у Суботици, тамо правиш клуб, то нам је млада репрезентација, овде нам је потребно да урадимо то и то, тамо негде нешто друго, покрили бисмо лако целу Србију... Исто је и с тренерима. Њих пет-шест су врло стручни а тренутно немају посао, седе кући уместо да раде оно што најбоље знају.
Зашто толико верујете у округли сто?
На том округлом столу поставили бисмо ствари на своје место. Дошли бисмо до најбољег решења како да радимо у свим областима. С најмлађом децом радимо овако, с мало старијима овако, и тако редом... Потреба за таквим окупљање био је, да тако кажем, мој аларм из душе после освојеног европског злата прошле године.
Види се да сте веома задовољни што је после Рија дуплиран број деце у вашем кошаркашком покрету?
Свакако. То само потврђује стару тезу да ништа не успева тако добро као успех. Зато је важно да се не размишља ни о прошлости ни о будућности, већ да се ради сада и одмах. Једино то може да вас фокусира сто одсто на садашњост, да истрпите сваки притисак, који је све већи из године у годину, због важности такмичења. Да бисмо у садашњем тренутку били најбољи.
Предстоје промене у кошаркашкој организацији, председник КСС-а Драган Ђилас, који вас је довео на чело репрезентације, најавио је одлазак. Каква је ваша будућност на челу националног тима?
Уговор имам на још три године. Потписала сам четворогодишњи уговор пре Олимпијских игара. Сада желим да још мало саберемо утиске, јер имала сам свега пар дана одмора. Одаћу једну тајну: након великих ствари имам свој начин за повратак у реалност. Док сам у машини за мене не постоји ни прошлост ни будућност, па сам зато по повратку из Бразила гледала своје утакмице из Ушћа, Партизана, па квалификације репрезентације... Премотавала сам неке старе филмове из своје каријере, из времена кад нисмо могли ни да сањамо о оваквим успесима.
Као нови тренер турског Галатасараја очекују вас и велики изазови у клупској каријери?
Дотрчала сам у Београд због бесплатне школе кошарке. Сутра ујутро чекам Турке и с њима онда даље... Треба ми још мало времена да саберем све утиске. Дужна сам и да предам извештај кошаркашкој организацији до половине овог месеца. Онда од 17. септембра доводим Галатасарај на припреме у Србију. Бићемо две недеље овде.
Имајући све у виду све околности, да ли сте оптимиста кад је реч о женској српској кошарци?
Свакако да јесам. Да имамо добру будућност, сведоче деца која су се сјатила после нашег успеха у Бразилу. Оваква слика била је потпуно незамислива прошле године, а да се не врећам даље... Олимпијске игре су ипак највећи успех.
