Институт за упоредно право поднео је јуче Уставном суду Иницијативу за оцену уставности и законитости Правилника о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживања, сазнаје „Политика”. Институт од Уставног суда очекује да утврди да ли је поменути правилник, по коме се неко бира у научна звања, у складу са Уставом и Законом о научноистраживачкој делатности. Уставни суд нема законски рок у којем мора да одлучи о поднетој иницијативи.
Како сазнајемо, иницијативу су подржали и Балканолошки институт, Институт за српски језик САНУ, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Музиколошки институт САНУ, Етнографски институт САНУ, Институт за политичке студије, Институт за међународну политику и привреду и Синдикат научних радника Србије.
О свим овим и другим проблемима у области научноистраживачког рада „Политика” је детаљно извештавала у претходним месецима, а епилог је био одлука Владе Србије да поништи Конкурс за научноистраживачке пројекте.
Једна од основних замерки, како за наш лист кажу подносиоци иницијативе, јесте та да је досадашњи правилник предвиђао једне критеријуме за избор и напредовање у одређена звања, по којима су се научници припремали и по четири-пет година, а одједанпут, кажу, правилник примењује нове критеријуме на које се научници нису припремали, што значи да се нова мерила примењују ретроактивно.
Директор Института за упоредно право др Јован Ћирић каже да правилник прописује и да се критеријуми за избор у звања могу мењати на захтев Министарства науке.
– Нонсенс је да се правила мењају у току поступка. То постоји још једино у Хашком трибуналу. Осим тога, правилник није прошао верификацију Националног савета за науку, а то је обавеза која проистиче из Закона о научноистраживачкој делатности – каже др Ћирић.
У елементе за квалитативну оцену у правилнику је уврштен и допринос кандидата у менторском раду. Практично, нечије напредовање не зависи од његовог рада и резултата, већ од тога да ли ће га колеге са факултета пустити да буде ментор, као и од тога да ли ће млади докторанд баш њега изабрати за ментора. То, сматрају подносиоци иницијативе, није логично а ни праведно.
Подносиоци иницијативе се питају и да ли су неке „мале” области, као што је етномузикологија, где нема много заинтересованих докторанада, осуђене на изумирање јер ће у тим областима бити онемогућено напредовање у виша звања.
Оспорени правилник, објашњавају подносиоци иницијативе, предвиђа да кандидат за напредовање мора да буде самосталан у свом раду и да заснује нову научну проблематику. Ћирић се пита шта је то проблематика у правној и научној терминологији. Подносиоци иницијативе наводе да у нашој земљи има 2.000 научних сарадника, а потом постављају питање да ли то значи да има исто толико научних проблематика.
– Квалитативни показатељи нечијег успеха у раду обухватају и руковођење научном политиком у телима и комисијама Министарства науке. Да ли то значи да ће кандидат који је ближи центрима моћи у ресорном министарству лакше напредовати? – пита се директор Института за упоредно право.
У правилнику постоји још читав низ проблематичних решења, која, пре свега, младе научнике онемогућавају у раду и напредовању, сматрају подносиоци иницијативе. Осим тога, они истичу да су одредбе о вредновању научног рада писаног и објављеног на српском језику дискриминаторске, јер фаворизују оно што је објављено у иностранству.
– Не види се кога у ствари финансира Министарство науке: српску науку или објављивање у страним научним часописима – каже Ћирић.
