среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Завичај у густом шипражју

Шума у атарима села општине Грачац полако осваја некадашње њиве јер давно су отишли они који су их обрађивали: Зграда железничке станице Прибудић, порушена у „Олуји”
Аутор: Милојко Будимирчетвртак, 08.09.2016. у 08:15
Зграда железничке станице Прибудић, порушена у „Олуји” (Фото Лична архива)

У последње време сведоци смо немилих догађаја и „повампирења идеја усташтва” у Републици Хрватској. До тога је дошло после одлуке Жупанијског суда у Загребу да у целости поништи пресуду хрватском кардиналу из Другог светског рата Алојзију Степинцу. После тога, Врховни суд Хрватске прихватио је жалбу Бранимира Главаша и у целости укинуо пресуду којом је био осуђен на затворску казну због ратних злочина над Србима у Осијеку. Затим је откривен споменик Миру Баришићу, атентатору на југославенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића, у његовом родном месту Драге у близини Пакоштана у Далмацији.

Изјаве политичких званичника после ових догађаја још више су утицале на дестабилизацију стања у региону, а политичке тензије пред обележавање 21-годишњице од злочиначке акције „Олуја” достигле су свој врхунац. И док су избегли и прогнани Срби палили свеће и оплакивали своје најмилије страдале у тој акцији, Хрватска је у Книну славила.

И поред свега, посетио сам ових дана свој завичај. И то у време када и иначе неки од оних који су прогнани у „Олуји” одлазе да обиђу своје место и огњиште са којег су потекли. Завичај је чудан магнет који вас изнова привлачи без обзира на сва политичка дешавања и став званичних власти. То су иначе дани када се обележавају већи црквени празници у местима на простору где су Срби вековима живели. Најјача везивна снага и у овим смутним временима остала је наша православна црква. Посебан допринос у томе има далматински владика Фотије. Готово да нема места и цркве до којих не стиже. За крсну славу Светог Стефана водио је архијерејску литургију у Голубићу код Книна. Црква Светог Стефана из 1462. године била је претесна за све који су тог дана дошли из разних места у којима сада живе. У својој беседи владика је подсетио на страдања кроз која је прошао и пролази српски народ, али и нагласио да је ово његова земља и ако се они не врате да ће на те пределе доћи неки други људи. „Ту су ваша станишта и гробишта, ту су ваше светиње старе више векова”, рекао је владика и позвао прогнани народ да изнова обнови своје куће и очисти коров који несметано расте више од две деценије.

У општини Грачац још увек има села у којима нико не живи, а у последње време нико и не долази. Путеви су зарасли, па се кровови кућа које нису срушене једино могу видети из ваздуха. То је случај и са засеоком Мрачај изнад извора Зрмање. Из овог места потиче и познати бизнисмен Борис Вукобрат, који живи у Паризу, а чија је родитељска кућа сада рушевина зарасла у густо шипражје. Ништа боље није ни у неким другим местима у којима углавном живе ретки повратници у поодмаклим годинама. Обновљене куће и уређена дворишта су углавном закључани. Воћке око кућа родиле, али нема ко да их обере. Углавном служе као посластица дивљим свињама које несметано уживају све благодети које им је донело ново време. Уз дивље свиње, и срне и лисице постале су готово домаће животиње.

Сеоски путеви зарасли су у трње и шипражје јер годинама туда нико не пролази. Шума полако осваја некадашње њиве јер давно су отишли они који су их обрађивали. Једини оркестар који се чује је цвркут птица и лагани поветарац који доноси мирис цвећа са оближњег пашњака. Природа се враћа у неко прошло време када су наши преци с напором и трудом крчили пусту земљу и претварали је у обрадиве површине. Око ограда обрушили су се камени зидови и нису више никаква препрека за дрвокрадице. Моторне тестере обарају вековна стабла које нема више ко да штити.

Места окупљања повратника у овим летњим месецима су цркве у којима се обележавају црквени празници. Па и гробља, због повећаног морталитета остарелог становништва. Присуствовао сам једној сахрани у месту Прибудићу код цркве Свете Петке. Нема више ни мештана да изврше укоп покојника, него то чине радници погребног предузеће из Книна. Једини свештеник из општине Грачац, територијално највеће општине у Хрватској, више не крсти нити венчава, него углавном сахрањује.

Када смо били млади, на овим пропланцима сањали смо о будућности. Да ли је ово будућност о којој смо маштали? Или неки ружан сан? Има ли наде да се из тог сна пробудимо и сачувамо и себе и завичај?

Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске


Коментари5
2abec
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Demetrio Braulio Plexo
Текст је диван. Велики поздрав за председника Асоцијације избегличких удружења Срба из Хрватске, Милојка Будимира и коментаторе овог текста. Почетак и крај текста треба да нам служе за размишљање: Због њихове кризе културног/ националног идентитета, ''Хрвати'' су се одвојили од нас и јавно нас мрзе. Београд није више главни град Југославије, тј. они нису више наша одговорност/обавеза/сарадници. Зашто их онда Београд, заједно са другим великим градовима у Србији, вуче за рукав и форсира мултикулти (самопонижење/ аутошовинизам) кроз разне политике/ културне, друштвене, туристичке програме у Србији и код њих (питање важи за све нове ''нације'' бивше Југославије)? Где нам је политичко достојанство? Не требамо да се залажемо за мржњу ни према њима ни према коме, али требало бих да много оштрије поставимо приоритете-повратак Срба на станишта и помоћ/ сарадња са њима и изолацију од хрватских понуда ''дружења и заједнице''.
Л. Н
Природа из које је човек потекао је тако дубоко усађена, да за њу остаје везан као што ампутирана особа наставља да осећа руку. На том крајишком камену су наши преци стотинама година рађали, стицали, веселили, умирали. Генерације су се бориле за права, слободу и људско достојантсво. Иако је рат званично завршен пре 20 год. у Хрватској се гаје исте тензијe, ратна реторика, нетрпељивист, погубно болестан колективни дух. Устрајати.. остати свој, повезивати се где год да смо..градити мрежу солидарности. Корак по корак, камен по камен.
Miki
Počitelj!
Zoran
Ko ocekuje resenje od Beograda iza njega ostaje samo zbunje!Tako ce proci i na KIM i u RS,ako bude Beograd odlucivao o njihovoj sudbini!!!Dok Vucic dokaze svojim "prijateljima" da je sada dobar decko,Srbi mogu polako u selidbu...O KIM se vec pregovara na "ekspertskom nivou"tj na nivou koji su trazili siptari,a ocekujem da pocne pritisak Vucica povodom referenduma!Ovakvog poslusnika nisu mogli ni da sanjaju!Nema veceg Turci na od poturcenog Srbina!
Анка
И ја сам била у селима у околини Книна, па и у Голубићу. Пусто! На једном дјелу код језера, изграђено ново насеље за Хрвате насељене из Босне. Нове куће, школа, црква, продавница, асвалтирани путеви, а остатак села катастрофа. Ту се скоро не може срести жив човјек. Међутим у свој тој тузи, са десне стране цркве Светог Стефана у засеоку Радиновићи, асвалтиран пут. Ту наиђем на једног старог човјека, који ми каже да један исељеник који живи у Француској, сакупио новац од наших људи тамо, и асвалтирао пут. Има и понека поправљена кућа, у коју протјерани наврате баш око црквене славе. Хрватска власт је направила оно што је стољећима жељела. Крајина је пуста. Поп зове народ да се врати на своју дједовину. А од чега да живи? Све им је уништено. Книн служи Хрватима као "симбол" Олује, највећег хрватског славља, и ништа више. Како могу они који су протјерани да се врате, и да просе код непријатеља? Колико понижења треба српски народ да поднесе, да би сачувао свој завичај? СПЦ тражи превише..

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља