петак, 14.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:09
ИНТЕРВЈУ: ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ, песник

Успех је дете смелости

Постоји озбиљан предлог да се у Суботици оснује Факултет за луткарство. Али, идеја се заплела у бирократске мреже и сад чекамо опет неког смелог јуношу да је испетља. Или неког парајлију да то схвати као уносан бизнис
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсубота, 10.09.2016. у 12:00
Љубивоје Ршумовић (Фото:: Драган Боснић)

Паралелно са одржавањем јубиларног 50. Битефа, на северу земље биће уприличен 23. међународни фестивал позоришта за децу у Суботици, од 25. до 30. септембра, који је својевремено театролог Јован Ћирилов назвао луткарским Битефом. За овогодишњу такмичарску селекцију биле су пријављене 234 представе из 53 земље... (Алжира, Аргентине, Белорусије, Египта, Израела, Јордана... ) што је својеврсни феномен.

Песник Љубивоје Ршумовић је годинама уназад председник Савета фестивала који је својим личним ангажманом дао посебан печат овом јединственом театарском скупу.

Одакле толико интересовање изван граница наше земље за овај домаћи позоришни скуп?

„Добар глас далеко се чује”, каже наш народ, а онда додаје, шеретски: „А цар кад прне најдаље се чује!” Суботичка установа културе Отворени универзитет имала је слуха и поверења у идеју да се један такав фестивал устоличи. Имали су и Слободана Марковића који је својски залегао да се о квалитету фестивала чује широм земље, па широм Европе, и најзад широм света. Долазе ансамбли, углавном о свом трошку, Суботица их лепо прими и угости, публика награди загрљајношћу, светски познати театролози процењују њихов труд и то се после препричава. Тако се шири тај „феномен”, како га назвасте. Ако сада Суботица, покрајина или држава „прну” на све то, и ускрате финансирање, то би се тек чуло, и то „најдаље”.

Које су специфичности позваних представа на овогодишњи суботички фестивал. Који им је заједнички именитељ? Шта је данас у фокусу сценског исказа стваралаца за децу?

Заједничким именитељем можемо назвати управо разноврсност тема, редитељских поступака, глумачких остварења, луткарских бравура, сценских досетки и атрактивних изненађења, па све до оног основног: педагошких и филозофских порука. То богатство у разноврсности је једна од значки овог фестивала. Наравно, у фокусу сценског исказа су увек, па и данас, игра и персонификација добра и зла, па наравно и она Волтерова: „Дозвољена је свака врста литературе осим досадне!” Волтер се неће наљутити ако за ову прилику кажемо: „Дозвољена је свака врста сценске уметности, осим досадне!” Са фестивалских представа у Суботици још није виђен случај напуштања гледалишта због досаде!

„Суботица! То је посебно место, а људи који организују Међународни фестивал позоришта за децу посебни су људи. Они су љубитељи златне средине....” записао је пољски академик Хенрик Јурковски боравећи на овом театарском скупу. Која је уметничка формула овог фестивала који се својом оригиналношћу наметнуо од самог оснивања?

Професор Јурковски је наш почасни председник Савета, у коме сам ја шегрт, који отаљава послове и лупа главу око пара са „посебним људима”, али заиста златним, који организују фестивал. Нема универзалне уметничке формуле у оваквим прегнућима, осим ако то није такозвани „људски фактор”. Морам опет да цитирам мог омиљеног паметара Волтера: „Успех је увек дете смелости!” Овај фестивал воде смели људи, имају подршку храбре суботичке градске власти, и најважније – имају љубав храброг суботичког дечјег народа.

Суботица се уједно, у време трајања фестивала, трансформише у епицентар уметности за децу. Када је реч о стваралаштву за децу имате и те како богато искуство. Колико је деликатно стварати за најмлађу публику која се не да преварити?

Постоји озбиљан предлог да се у Суботици оснује Факултет за луткарство који би школовао луткаре, глумце, редитеље, композиторе и све друге делатнике који опслужују луткарске представе. Све ми се чини да је идеја рођена у аутомобилу док сам возио Јована Ћирилова и Мирослава Радоњића на један од састанака Савета. Савет је подржао идеју, проследио је даље. Академик Јурковски је одмах рекао да нећемо имати проблема са предавачима, професорима, стручњацима из целог света, пристајући да буде један од првих. Али идеја се заплела у бирократске мреже и сад чекамо опет неког смелог јуношу да је испетља. Или неког парајлију да то схвати као уносан бизнис, имајући за пример неколико већ основаних приватних факултета у Србији.

Плаћена култура се, једном сте изјавили, брзо претвара у некултуру. Остајете ли и даље при тврдњи да право стваралаштво, оно жестоко, оно које решава судбинске проблеме живота и смрти, настаје из оскудице и муке?

Култура је широк појам. Подразумева и понашање људи, па и народа, однос појединаца према раду и према животу уопште, однос према другима. А наравно подразумева и уметничку делатност, у најширем смислу. Порекло, образовање, социјално окружење, свест људи, појединаца, па онда и народа, о заједништву са биљкама и животињама, све то условљава понашање које можемо назвати културом. Однос према живом и неживом свету. Мика Антић је поставио једно питање, на које није добио одговор: „Чему на свету народи, ако постоје људи?“ Да ли се сетио оног Његошевог да је „пучина стока једна грдна“? У сваком случају културу народа обликују појединци. Речима које цитирате ја сам само потенцирао нешто што литерарни ствараоци знају, што ликовни уметници живе и што филмски и позоришни редитељи претварају у митологију.

Да је, кажете, Достојевски имао свакодневно пуне џепове пара, ђавола бисмо данас имали и „Браћу Карамазове” и „Злочин и казну”. Шта ми данас имамо у култури?

Имамо традицију, имамо Теслу, имамо примере из историје и стваралаштва! Најзад, имамо оно за шта се грчевито боримо на Косову и Метохији: колевку, тапију на порекло. То је један о најважнијих разлога за ту борбу. Шта бисмо ми сад радили да нам свет каже: У реду, извол'те Косово и Метохију пуно острашћених Шиптара који нас инстинктивно, рекао бих, вековима гађају где смо најтањи, у наталитет? А знају да је планина оног чије је стадо! И знају да је бела куга њихов главни савезник, уз Амере и друге зле намере!

Ршумово ћутање

Хтели сте, сазнајемо, да активно учествујете у реализацији филма „Ничије дете”. Ваш син Вук Ршумовић који је потписао овај награђивани филм вам је, ипак, само обезбедио карту за премијеру, прилично се прибојавајући што је Мрки, како вас зову у породици, само ћутао после одгледаног филма...?

Имао сам неке сугестије које Вук срећом није уважио. Вук је самосталан и сад већ признат стваралац и моја улога се природно своди на гледаоца и родитељски понос. Ових дана је у Србији модерно поносити се овим и оним, па не бих хтео да схватите да се и ја помодно поносим својим синовима. Сва тројица су своји, породични људи, и моје активно учешће биће све више сарадња са унуцима. На моје, а надам се и њихово, велико задовољство! А ћутао сам после одгледаног филма јер сам буквално остао без речи.


Коментари1
97d17
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

branko copic
raduje me sto je nas veliki pesnik jos uvek ziv i u dobroj formi!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља