Као „примерен” завршетак страсне серије написа из пера људи који себе називају „Авнојевским форумом”, у „Политици“ је у петак, 9. септембра изашао и уводник (Слободан Кљакић, „Прошлост под лупом”).

Не можемо писати о том чланку а да се не подсетимо како је дошло до реакције Авнојевског форума (биће прилике да се подсећамо шта је АВНОЈ донео Србији).

Група људи мушког рода одлучила је да вређа приватну личност (мене) зато што друге, стручније и позваније, који су рекли сличне ствари о тим озбиљним питањима – једноставно нису смели.

Та осиона господа писала су у осам наставака о много чему, а неки од њих су од трагичног проблема судбине српства и прећуткивања те судбине, направили вашарску литературу уместо да се концентришу на кључна питања мог поговора књизи Николе Николића „Јасеновачки логор”, поговора чије је изводе „Политика” претходно објавила у виду фељтона а који је тај форум наводно предузео да критикује.

Већи део њихових текстова нити се односи на Јасеновац и на саму књигу Николе Николића, нити на чињенице које се у мом поговору наводе.

Нико од ових критичара није смео да додирне кључну ствар: цитате узете из листа „Пролетер” основаног 1929, органа Централног комитета Комунистичке партије ондашње Југославије.

Садржај тих страница из „Пролетера”, непознат читалаштву, а мени такође раније сасвим непознат и читан са неверицом, показује однос Комунистичке партије према Србима, тј. показује да је Комунистичка партија жестоко деловала против Срба у периоду пре Другог светског рата. Не могу ја бити окривљена за садржај „Пролетера” који само дословце цитирам у свом поговору.

Није пријатно читати ставове из „Пролетера”, али они су јавно публиковани и морају се узимати у обзир. Сматрам да су управо ти цитати подигли на ноге људе окупљене у Авнојевском форуму, неке са великим заслугама, а неке само са великим бенефицијама. Веома је добро што су се они расписали јер се најзад мора почети са приближавањем истини, а истина боли.

Новинар „Политике” Кљакић није прочитао сва места у фељтону (заправо изводима из мог Поговора књизи Николе Николића), иначе би видео да сам се са највећим поштовањем односила према борцима партизанских јединица јер то они заиста заслужују и остајемо им захвални докле смо год живи.  Свете стазе родољубља партизанских бораца немају цену. 

За последњих двадесетак година појавио се огроман број текстова о Јосипу Брозу са много жестоких оптужби, и то не из мог лаичког пера. Зашто су чланови Форума ћутали све то време? Зашто нису реаговали у писаном виду, рецимо, на изложбу „У име народа”?

Први текст у вези са мојим поговором личио је на пародију опасних текстова из 1945. и показао је да, иако данас држава Србија допушта слободну размену мишљења, неки људи то не могу прохватити и да све вреднују на начин од пре 60 година.