петак, 24.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:01
ЛОВАЧКА ПРИЧА

Откуд мечке у Драгачеву

У ловишту под планином Јелицом сада има и десетак медведа, вероватно су сишли с Таре јер они су велике скитнице, али одомаћили су се, могуће због хранилишта
Аутор: Милош Лазићпонедељак, 12.09.2016. у 11:00
Славко Царевић (Фото Жељко Синобад)

Гуча, варошица под Јелицом до које ни честитог пута није било, па се од Чачка до ње „путовало” колико и до Београда, центар је Драгачева, лепог али дозлабога запостављеног кутка Србије. Пакосници су измислили како је то последица „погрешног избора стране” током последњег светског покоља, што и не мора бити далеко од истине.

Јер, кад је грунула она сила, честити Драгачевци верни традицији одмах су кренули да бране земљу, не сачекавши 7. јул. А шта је било после – зна се: од свих старозаветних прича она о Каину и Авељу код нас је засејана на најплоднијем тлу.

Тек доцније смишљен је Драгачевски сабор трубача, па је све кренуло друкчијим током. Иако се Гуча први пут спомиње у некој турској вакуфнами из 1476. године као центар Драгачева, рашчула се и изван атара тек сада, кад се у њој окупља по неколико стотина хиљада душа из Србије и расејања и странаца из држава насталих на остацима негдашње Југославије, из Европе и прекоморских земаља.

– Неће бити да се за нас зна једино по Сабору – ускопистио се Славко Царевић, звани Цар. – Наш крај се пре свега рашчуо по ловишту и ловачком удружењу које постоји од 1902. године.

Према неким подацима, које нисмо успели да документујемо, почело је с радом још 1884. године, па испада да је једно од најстаријих у Србији, али како нема писаних доказа, тешка срца рачунамо да је осамнаест година млађе.

Имамо и манастире Вазнесење, Ваведење, Сретење, Преображење, Стјеник, и онај посвећен Светој Тројици. Јесте да они припадају низу осталих у Овчарско-кабларској клисури, нашој Светој гори, али су и у Драгачеву! На све то, овдашњи житељи су као душа. Поносни смо на њих, на традицију и на наше претке, а за оволицни крај, куд ћеш више?

Славко је потпредседник и ветеринарски техничар Ловачког удружења. Тим редом. А, потпредседник је међу овдашњим ловцима највише звање.

– Откако нас је пре две године напустио Миленко Рудинац, немамо председника – објаснио је. – Њега би мало ко могао и умео да одмени, па ће то место остати упражњено ко зна докле. Могли смо комотно одмах да га произведемо у доживотног председника, њему би то, за разлику од других, истински пристајало.Наш Ловачки дом у селу Горњи Дубац назвали смо по њему, а крај њега ћемо му поставити и споменик. Поштено га је заслужио.

Ловачко удружење састоји се од шест друштава, и то Вича, Горачићи, Гуча, Каона, Котража и Лучани. Ови из Гуче „постројавају се” раном зором у Ивановој кафани „Шест фењера”, у самом центру варошице, која би због тога могла да се назове и „Ловачки састанак”.

Речени Иван је посебна прича: он је ваљда једини кафеџија под капом небеском који се рукује са својим гостима, док се са сваким другим и изљуби.Помислио би неко да су блиска фамилија. Оно, као да јесу. Јер ловци су, и иначе, чудан сој.

Чудима, заправо, никад краја. На пример, ни покојни Миленко, ни Цар, никад у овом ловишту нису одстрелили срндаћа или срну... иако располажу с више од хиљаду петсто грла.Због тога су с њима збијали шалу да „шетају пушке”. Какви су, онда, то ловци?

– Крајем деведесетих година, кад је Миленко дошао на чело Удружења, затекао је ловиште тако рећи празно – прича Цар. – Лупио је песницом о сто и рекао: „Доста смо криволовили, од сада ћемо домаћински. И одмах је себи наменио мисију да га напуни. Ништа теже. „Нова младост” ловишта почела је после 2000. године, а колико је Миленко био посвећен том задатку, може да укаже то што је одмах крај куће тетка Росе, своје мајке, оградио седамнаест хектара за прихват нових животиња, за такозвану високу дивљач, а уз њега и један мањи простор за ланад и друге малишане. Могла је тетка Роса да нас најури кад год је хтела, међутим и она се посветила том сизифовском послу, иако је добрано зашла у године. Свака јој част. Па она је најјачи управник ловишта! Кад су једном у то наше „прихватилиште” упали изгладнели пси и напали дивљач не бирајући, тетка Роса је улетела међу њих и разјурила их, а за то је потребна мушка храброст. Иначе, то смо радили све до Миленковог прераног одласка, па зато и нисмо пуцали. Јер, не иде да истовремено пуниш ловиште и да га празниш.

Рече још да се тај њихов посао стручно назива реинтродукција, али кад би то споменули неком у Гучи ко зна шта би помислио. Можда би пала крв?

– А да смо га радили како ваља може да посведочи то што имамо чак и десетак медведа – испрсио се Цар као да их је лично довукао у Драгачево. – Одакле су дошли, не знам, вероватно с Таре јер они су велике скитнице, али одомаћили су се код нас. Могуће због хранилишта, заправо због доступности хране? Ваздан их се врзма око хранилишта бар двоје-троје. Да споменем само да је тетка Роса замерала сину једино то што је овде запатио мечке, то јој се из неког волшебног разлога није допадало. Можда јер је имала свог љубимца срндаћа Петронија, којег је сама отхранила, а он јој је узвратио долазећи јој сваки дан до куће да је „поздрави”. Хтели смо ономад да јој уручимо златни орден Ловачког савеза Србије, али се Миленко успротивио, па нисмо.

Ловиште се простире на нешто мање од четрдесет хиљада хектара и, уз један прави, асфалтирани, премрежено је са сијасет шумских путева које су прокрчили људи из шумског газдинства или утабали ловци. Шума је махом букова, па се уз пут често наиђе на ћумурџије. Све их је мање, али има их. Ту су и ловачке чеке: од озиданих, у којима се може и ноћити, до склепаних, до којих се могу узверати једино највештији. Е, свака им част.

Предвече се у Драгачеву дознаје још једна важна истина. До те мере су срдачни и гостољубиви да је овамо лакше доћи, него отићи, а свако хватање за буђелар честити домаћини доживљавају као најтежу увреду... бар док није Сабор, али на њему други коло воде.


Коментари7
a4dca
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milijana
Mnogo je lepo kad iz tople dnevne sobe gledas prirodu i jos kojeg medveda kako izviruje iz sume.Odusevljena sam....Ali kad ga sretnes u stvarnosti na ivici sume dog radis na svom imanju ,kao sto je moja baka...to uopste nije zabavno....Ja licno volim zivotinje i ubijanje zbog zabave mi je gnusno ali medvedi nam ne trebaju u selima gde jos po neko zivi i radi.Ranije sam slobodno mogla ici peske kod njih a sad nikako....a zbog cega?Medveda i vukova ..... kad sam bila dete toga nije bilo u Dragacevu ,selo Livade....Nekome odgovara da sve to postane divljina i da i ono naroda sto zivi gore i to protera....naravno bolje ljude nego medvede i vukove!!!!!!!!!!
Браво
Веома леп текст.
Стефан Стојановић
Баш ми је драго да су медведи почели да шире свој ареал ван Таре! Ура за медведе! Није добро што наша држава не надокнађује штету сељацима за уништене усеве и домаће животиње, јер их тиме принуђује да узму ствар у своје руке и убијају вукове, медведе, да би заштитили своју имовину. Ако "штитиш", треба и да презумеш одговорност за последице заштите. Плус мислим да би требало половити ловокрадице. Они немају ништа заједничко с ловцима. Сваки прави ловац или риболовац штити животиње и рибе, лови умерено и стара се да их има у довољном броју како би могао да лови или пеца и следеће године.
Uglješa Male Pijace
Ubijati iz zabave, pa još to nazvati sportom, tcccc...
Milojica Dragicev
Ako je neko spreman da ubije npr neznu i krhku srnu,taj moze da ubije i coveka.
Препоручујем 5
Marika Slobodanović
Kada čujem za lovačka udruženja i lovce, naježim se . Naravno pripadam onima koji su protiv ubijanja divljih životinja kada već ne možemo da zaštitimo domaće. Smešno zvuči "opravdanje" da je zapravo ubijanje divljih životinja od srndaća do medveda zapravo "korisno" jer navodno se ubijaju ostarele , bolesne životinje i sl. pa je to "profilaksa" životinjske populacije. A lovci se hvale svojim trofejima te medved od toliko visine i toliko težine, pa jelen sa rasponom rogova od toliko metara, pa sto jarebica, zečeva ili lisica u jednom ubilačkom pohodu, trofeji na zidovima udruženja i kafana - strahota ! Kada bih mogao zabranio bih popularizaciju lova i odstrel životinja osim zaista bolesnih ili eventualno zaraženih koji bi mogli biti opasnost za ostale životinje, stoku i ljude. To bi naravno moralo da se radi humano mecima za uspavljivanje pa eutanazijom posle pregleda. Verujem da ima više ljudi koji su protiv lova nego ljubitelja. Hvala na prostoru.
Alan Ford
Vidi Marika, bice fer ako prestanes da jedes sve vrste gulasa. Onda mozes da prezires i sve lovce. Uzgred, odlican tekst
Препоручујем 4

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља