субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:28
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: БОРА СТАНКОВИЋ и ДЕЈВИД ШТЕРН

Европа и САД под истим кошем

Ујединитељи светске кошарке говоре за „Политику” како је настало њихово ремек-дело. – Станковић: Америка и Русија су биле против наше идеје. – Штерн: Бора је на крају победио
Аутор: Александар Милетићсубота, 10.09.2016. у 22:00
(Фото лична архива)

За један од најзначајнијих кошаркашких догађаја који су се збили ван спортског борилишта важи уједињење аматера и професионалаца, вест коју је у Европи ексклузивно објавила „Политика”, 28. марта 1989. Под насловом „Фиба и НБА заједно”, из пера Ратка Павловића, освануо је текст у којем су саговорници били генерални секретар Светске кошаркашке федерације (Фиба) Борислав Станковић и комесар НБА Дејвид Штерн.

„Политика” и данас доноси ексклузивну причу о истој теми. Реч је о недавном сусрету двојице пријатеља, Станковића и Штерна, у Женеви, поводом Штерновог пријема у Фибину кућу славних. У хотелу „Гранд Кемпински”, крај Женевског језера, замолили смо их да се заједно подсете на дане кад је дошло до уједињења светске кошарке. Обојици се тај чин у биографијама наводи као њихово ремек-дело. Данас испред њихових функција по којима их зна читав свет пише – почасни!

Како је почела прича о уједињењу?

Штерн: Средином осамдесетих Бора и ја смо се договорили да се сретнемо с Расом Граником, у то време мојим замеником. Предложио нам је да размотримо могућност укључивања НБА играча на олимпијске игре. Бора је рекао да није природно да Фиба има под својом јурисдикцијом читав кошаркашки свет, осим 350 изванредних играча који играју у НБА. Упозорио нас је да ће се појавити јака опозиција, пре свега у савезима САД и Совјетског Савеза...

Станковић: Коначна одлука донета је на Фибином конгресу на Олимпијском стадиону у Минхену, 7. априла 1989. Први покушај у Фиби није прошао јер је био снажан отпор Американаца и Руса. Мало је необично да се те две земље сложе али, ето, тада су биле уједињене.

Штерн: Негде је написано да смо професионалце укључили на Олимпијске игре зато што је наш тим изгубио у Сеулу 1988. Југославија је тада играла у финалу, а Совјетски Савез освојио злато. Не, то није била наша мотивација. Нисмо уопште размишљали о томе да идемо на Олимпијске игре с професионалцима, све док нас Бора није почаствовао својим доласком у моју канцеларију и изнео своју визију уједињења.

Станковић: Требало је срушити много баријера. Читав аматерски део планете сматрао је да професионалци припадају неком мрачном свету, да ти људи мисле само на новац, како да продају играче, да узимају допинг, да крше принципе спорта. То није имало везе с истином. Друга околност било је стање у Америци у којој су ауторитети и организације били подељени. Ју-Ес-Еј баскетбол (Кошаркашки савез САД) био је члан Фибе, па је било неопходно да НБА постане члан Ју-Ес-Еј баскетбола да бисмо започели читав процес.

Огроман јаз у квалитету два „света” изазивао је у старту подругљиве коментаре?

Станковић: На квалификацијама за Олимпијске игре 1992. у Барселони кубански кошаркаши су играли против Американаца. Понели су фото-апарате да би се сликали с америчким звездама, што говори колики је био јаз у квалитету. Међутим, десетак година касније, Југославија је освојила Светско првенство у Индијанаполису, а Аргентина Олимпијске игре у Атини.

Штерн: Кад смо саопштили наш договор (о уједињењу), медији у Америци били су веома непријатељски настројени. Рекли су: зашто ово уопште радимо кад остатак света никад неће бити тако добар као Америка. Онда се Чарлс Баркли лактао с играчима Анголе, било је све невероватно... Међутим, потврдила се Борина мудрост јер се јаз смањивао. Тако да смо на Олимпијским играма у Рију 2016. на турниру имали 48 садашњих и бивших НБА играча. У ствари, ако рачунамо садашње и бивше, онда је то 54. Дакле 54 играча у 12 репрезентација. Ако урачунамо и драфтоване играче, који су одлучили да наставе каријеру у Европи и Јужној Америци, долазимо до броја 61. То најбоље илуструје колико се кошаркашки свет променио.

У Италији је била важна прес-конференција, 1984, када сте ви, господине Штерн, тек преузимали кормило НБА, на којој сте ви, господине Станковићу, дали антологијску изјаву...

Станковић: Сећам се тога врло добро. Био је то један од турнира које су организовали наши италијански пријатељи, с НБА тимовима. Тај турнир одржан је у Милану 1984, а гости су били Феникс и Њу Џерси.

Штерн: Били су и Милано, Варезе и Виртус из Болоње...

Станковић: После тога је била прес-конференција на којој сам дао чувену изјаву да сам веома поносан што седим поред господина Штерна зато што су професионални кошаркаши и њихови званичници од међународне олимпијске породице, од олимпијских људи, сматрани за зло. И да ја управо седим за истим столом с ђаволом, с намером да нађемо најбољи пут за даљи развитак кошаркашког спорта у свету.

Штерн: Тад је Бора рекао ту чувену реченицу да остатак спортског света не може више да третира америчке професионалце као криминалце.

Станковић: После Милана све се одвијало брзо. Још једна ствар снажно ми се урезала у памћење. Тада сам истакао да је напредак могућ само уколико играмо против бољих.

Штерн: Да, то је непобитна чињеница. Сада видимо не само то, већ и какав утицај на децу имају европске звезде – Дирк Новицки у Немачкој, Тони Паркер у Француској, колико то утиче на развој кошарке. Постоје и разни други докази нашег приближавања. Адвокат НБА је у Фибиној Правној комисији, потпредседник кошаркашких операција НБА Кики Вандевеј је у Техничкој комисији Фибе, заменик комесара НБА Марк Тејтум седи у Извршном комитету Фибе. То је резултат стапања два света. То значи да си ти, Боро, победио.

Станковић: Не, нисам ја, већ смо ми победили.

Ко је одлучио да организује „Мекдоналдсове” турнире (1987–1999), на којима су се састајале светске репрезентације и тимови с клубовима из НБА?

Штерн: Ми смо сматрали да би била добра ствар да имамо међународне турнире. Тада још нисмо видели могућност појављивања на олимпијским играма. Једина ствар која се није битно променила деценијама јесте свет федерација. Оне су задржале предратну структуру. Као Међународни олимпијски комитет, Фифа, Фиба... Бора је, ипак, био модернији од својих колега. Онда смо започели дијалог с Фибом и организовали прве турнире. Одлучили смо да је боље три тима него четири. Позвали смо у Милвоки репрезентацију Совјетског Савеза с тренером Александром Гомељским...

Ко је више профитирао од уједињења?

Штерн: Профитирала је кошарка... Тадашњи мој заменик у НБА Рас Граник, Адам (Силвер) и ја одувек смо били свесни света који постоји мимо НБА и сматрали да би било значајно да будемо његов део. Фиба је ту била од користи нама, али и ми њој. Што је у крајњој линији проширило наш домет. Сад имамо 13 канцеларија ван САД, а и Фиба је проширила свој утицај. Колико, Боро, Фиба сада има чланица?

Станковић: Има их 215.

Штерн: Уједињене нације немају толико чланица!

После Светског првенства 2002. и Олимпијских игара 2004, кад су Југославија и Аргентина биле на врху постоља, Америка је морала да посегне за новим мерама?

Штерн: Кад смо изгубили у Грчкој 2004, рекао сам Расу Гранику да морамо да будемо много више укључени у Ју-Ес-Еј баскетбол. Јер, кад тим губи а ми се држимо по страни, људи нас криве у сваком случају. Разлог што неке светске репрезентације раде тако добро јесте то што су им играчи на окупу годинама, још од тинејџерских дана. Погледајте с каквим уживањем аргентински играчи играју свој победнички плес. Зато сам посегао за тим да Џери Коланђело буде шеф америчког тима, јер сам желео да следимо међународни модел, који бих могао да назовем и Фибиним моделом. Где је питање части играње у репрезентацији до 17 година, до 20 или учешће на Панамеричким играма. Желео сам да национални тим добије боље место у кошаркашкој хијерархији. И то је упалило. Сад имамо Кармела Ентонија, који је одиграо своје четврте олимпијске игре, Кевин Дурант је ту провео још једно лето... То је било незамисливо 1987. То је допринос Фибе америчкој кошарци.

Станковић: Важно је да се зна и то да је међу нама функционерима обе стране увек владало поверење, да није било трвења и такмичења ко је важнији у том односу.

Штерн: Једна од најлепших ствари је то што Патрик Бауман, твој наследник у Фиби, и данашњи комесар НБА Адам Силвер, који ми је био сарадник 21 годину, данас имају сјајне односе. Тако да се наставља процес који смо ми започели.

Како сте реаговали на коментаре јавности после Олимпијских игара у Барселони 1992?

Штерн: Барселона је била добра за бизнис, али лоша по наш имиџ. Добра за међународну кошарку. Пре Барселоне имали смо ТВ слику у 80 земаља, а после тога у 180. Међутим, због победа америчког тима с огромном разликом сви су се питали шта ми уопште имамо да доказујемо одлазећи на олимпијске игре да бисмо се иживљавали на малим земљама које нису ни близу нама. Није било толико сјајно изнутра, али споља свакако јесте. Јер „Тим снова” био је налик „Битлсима”. Док је Чарлс Баркли шетао Улицом Рамблас, деца су га следила као мађионичара. Била је то невероватна слика.

Какав је данас утицај Европљана на НБА и америчких играча на европску клупску кошарку?

Штерн: Имамо доста добрих колеџ играча који играју на разним нивоима у Европи. Од стручњака сам научио да је приступ европских тренера много више тимски оријентисан, да европски играчи пролазе кроз већи дрил него њихове америчке колеге – шутирање, додавање, одбрана... Неки од најбољих НБА тимова, као Сан Антонио спарси, базира своју игру на играчима који су кошарку учили ван Америке... Оно што такође примећујем јесте да се јављају сјајни шутери, као Стеф Кари и Клеј Томпсон из Голден стејта, и да се нови момци више фокусирају на шут него на закуцавање.

Станковић: Америчке селекције састављене од колеџ играча губиле су раније на светским шампионатима јер су остале репрезентације имале боље шутере. Тренери тада нису много обраћали пажњу на шут јер то је био завршни чин едукације играча.

Штерн: Тако смо завршили пун круг и враћамо се основним вештинама јер суштина је протурити лопту кроз обруч. И биће занимљиво да се види, без обзира на то да ли ћемо нас двојица имати прилику да то доживимо, ново померање линије за три поена јер има толико добрих шутера.

Станковић: Мислим да ће се то догодити. Можда не ускоро, али хоће. Фиба је почела са 6,25 метара, онда смо повећали одстојање, а сада је можда дошао ред на изједначавање с линијом НБА.

Штерн: Али и НБА жели још да повећа одстојање јер нас Стеф Кари приморава на то. Неки размишљају и о шуту за четири поена.

Станковић: Шта год да одлуче, важно је само да то буде за добробит наше игре. Да кошарка и даље напредује.


Коментари0
a5a42
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља