Већ шест година Београђанка К. С. ради у државној установи. Поверени су јој важни и одговорни послови, али јој држава као послодавац за све то што ради није указала довољно поверење, какво К. С. иначе сматра да заслужује. Ова жена тврди да савесно обавља свој посао, али радну књижицу, оверену за стално, никако да добије. Свака три месеца принуђена је да обнавља уговор о привремено-повременом ангажовању. Не може да бира да ли ће и када отићи на заслужени годишњи одмор. Прековремени и рад викендом – за њу су део свакодневице. Због свега тога, ова савесна радница осећа се прилично израбљено и злоупотребљено што би, како додаје, више могла да очекује од приватног послодавца, него од државне установе у којој ради.
Да ли из незнања или због страха од отказа, многи радници и послодавци у Србији данас су саучесници у незаконитим облицима запошљавања. И поред забране запошљавања у јавном сектору која је у Србији на снази од почетка 2014. године, у државним кућама радници се и даље, јавна је тајна, ангажују захваљујући уговорима о привремено-повременим пословима. Донекле, држава на то и има право. Проблем је што се лимит често прекорачује. На то је пре извесног времена упозорила и Светска банка када је у извештају који се односио на преглед финансија локалних самоуправа подсетила да је „укупан број запослених на неодређено само незнатно изнад нумеричког лимита који је одредила влада”.
– Трећина не поштује тај лимит, а већина њих прекорачује лимит за запошљавање на одређено време – назначила је Светска банка.
Колико држава заправо злоупотребљава раднике и да ли њене институције и локалне самоуправе треба одговорније да примењују политику запошљавања како би држале буџет под контролом?
У Министарству рада и запошљавања подсећају да би овакви привремено-повремени послови требало да постану изузетак, а не правило за послодавце, посебно ако је познато да они према Закону о раду не смеју да трају дуже од 120 дана у току календарске године. Са оваквом врстом уговора радници нажалост немају сва права која би имали да су запослени за стално. Ускраћено им је право на плаћено боловање, углавном нису поштеђени од неплаћеног прековременог, рада викендом или ноћу…
– Могуће је уговарање фиксне накнаде или плаћање прековременог рада, али послодавац нема обавезу да исплати увећање по основу прековременог рада као код запослених. Иако законом није изричито прописано, ограничења у погледу трајања радног времена морала би да се поштују, док за случај повреде на раду запослени остварују право на лечење, не и на накнаду за време боловања – набрајају у министарству.
Радницима ангажованим на овај начин ускраћено право на плаћено боловање, углавном нису поштеђени од неплаћеног прековременог, рада викендом или ноћу, а инспекторима се жале само због неисплаћених зарада
Према подацима по основу уговора о привремено-повременим пословима, у току прошле године ангажовано је 86.312 особа.
За првих осам месеци ове године Инспекција рада утврдила је да поједини послодавци на овај начин радно ангажују лица дуже од 120 радних дана у календарској години.
– Послодавци их упошљавају на пословима физичко-техничког обезбеђења, чишћења и одржавања хигијене у објектима, у области угоститељства… Они који закључе такве уговоре ретко кад се обраћају Инспекцији рада, а и када затраже помоћ разлог је најчешће неисплаћена накнада зарада – наводе у министарству рада.
Уз рад на одређено и рад на уговор постао је главни метод заобилажења званичног ограничења запошљавања на неодређено време. На ту групу радника сада отпада трећина од укупног броја запослених у локалној самоуправи, наведено је у извештају Светске банке.
У Србији радници данас размишљају: „Боље и тако да радим, па да нешто зарадим”, док послодавци мисле како је овако запошљавање радника боље јер могу лакше да их отпусте. Обим посла у неким делатностима варира у току године, па је сасвим нормално да се радници запошљавају на одређено време. Ипак, у пракси се дешава да фирме запосле раднике по уговору о привременим и повременим пословима, а на три месеци само промене име радног места, или измене опис посла, док радник у суштини обавља исти посао за исту накнаду годинама. Радници пристају на то јер немају другог избора, а фирме не желе да их отпусте јер су уложили време и новац у обуку тих радника, па са њима поново потписују исте уговоре са мало измењеним описом посла.
Ове године у општини Параћин покушали су на све начине да се придржавају правила о забрани запошљавања и избегну сувишно склапање уговора о привремено-повременим пословима са радницима. На крају им се то обило о главу. Уместо да приштеди, ова централна општина Србије направила је већи, непланирани трошак у буџету. Све због кошења траве.
– Година је била кишна, па је доста посла било око кошења. Нажалост, нисмо имали довољно радника у нашем комуналном предузећу који би тај посао могли да обаве на време. Зато смо били принуђени да распишемо тендер захваљујући којем смо платили фирму која је покосила траву. Локалну самоуправу то је коштало више него да је једноставно платила привремени рад за неки број радника – открива Саша Пауновић, председник општине Параћин.
Примера ради, за ангажовање фирме и расписивање јавне набавке за кошење траве, додаје први човек Параћина, општина је издвојила неколико милиона динара.
– Да смо имали могућност да ангажујемо сезонце, за то бисмо определили мање од милион динара. Њихов посао трајао би три месеца. Уштеда у буџету била би знатно већа, а грађани задовољнији – подсећа Пауновић.
У овој општини тренутно ради око 460 људи, али да и даље није на снази забрана запошљавања у јавном сектору, у сталном радном односу могло би да буде још 120 радника. Сем њих, разне послове у име локалне самоуправе обављају и радници, ангажовани на привремено-повременим пословима, али они чине тек десети део запосленог кадра.
