петак, 06.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:11

И књижевна критика је у транзицији

У садашњим приликама скрајнути су и српска књижевност и српски језик и његово природно писмо, рекао је академик Миро Вуксановић на округлом столу о српској књижевној критици и есејистици данас
петак, 16.09.2016. у 14:00
Исидора Секулић: најзначајнија фигура српке есејистике Јован Дучић: Цењен најпре као песник Иво Андрић: Приповедачко дело засењује његову прворазредну есејистику (Фото Википедија)

Нови Сад – Огранак САНУ у Новом Саду прихватио је предлог академика Мира Вуксановића да се у пет година заредом организује округли сто „Српска књижевност данас”. До сада су организована два скупа: „Српска поезија данас” (2014) и „Српска проза данас” (2015). Јуче, у Огранку САНУ у Новом Саду, организован је округли сто с темом: „Српска књижевна критика и есејистика данас”. Основна намера пројекта, објашњава академик Миро Вуксановић, јесте да се дефинише савремени српски књижевни корпус. То значи да се добије кратак, али што обухватнији приказ савременог књижевног стварања на српском језику, у свим жанровима (поезија, проза, есеј, критика, драма, литература за децу), у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Хрватској, Румунији, Мађарској и другим земљама. Такав посао је неопходно започети, јер је књижевност основни уметнички знак и заштитник језика на којем настаје. У садашњим приликама скрајнути су и српска књижевност и српски језик и његово природно писмо.

Раније смо у часописима на српском језику, који су имали лепе тираже, који су били читани и успешно најављивали нове књиге, приметио је Вуксановић, имали запажене и утицајне рубрике с књижевном критиком. Исто тако, водећи листови на српском језику имали су своје сталне књижевне критичаре. Њихови прикази су читани с пажњом, јер су, често, значајно утицали на судбину књига о којима су говорили. Пре десетак година – такви обичаји су пресушили, на неким местима су улоге критичара преузимали хроничари разних занимања који су писали по захтевима уређивачких или страначких интереса, јер је све почело да бива заклоњено дневном и општом политиком. То се односи на све књижевне жанрове, не само на критику. Према свему, закључује Вуксановић, данас је место књижевне критике заклоњено. Њен утицај се задржава на малом ученом простору.

Никад у српској култури, истиче Милан Радуловић, није било толико људи као данас који се самоидентификују, тј. казују се као књижевни критичари и есејисти, по занимању, звању, позвању или по хобију, и никад није током сваке године објављивано толико књига књижевнокритичке прозе као у последњих тридесетак година – а, опет, књижевна критика ни у једној ранијој културној епохи није имала тако скроман, готово никакав утицај у култури, какав има данас. Развој српске савремене књижевне критике, оне која настаје у последњих тридесетак година, карактерише хаотичност, неодређеност и расутост. И држава и друштво, па према томе и култура, и у њеном окриљу књижевност и књижевна критика, нашли су се у стању превирања, расула, обнове, престројавања и преутемељења, реформисања – и сви ти историјски, друштвени, политички и културни процеси покривају се једним недовољно јасним и одређеним појмом: транзиција.

Саша Радојчић, говорећи о есејима, издвојио је на прво место Исидору Секулић, за коју каже да је вероватно најзначајнија фигура наше есејистике. Знатна је вредност и есеја Јована Дучића, премда га, с разлогом, више ценимо као песника. Сличан је случај и са Ивом Андрићем, чије приповедачко дело засењује његову прворазредну есејистику. Да, којим случајем, није објавио ниједан роман, нити приповетку, заслужио би високо место у српској књижевности разговарајући са Гојом и бележећи знакове крај пута. Незаобилазно место у историји српског есеја имају и Милош Црњански, Момчило Настасијевић, Растко Петровић, Тодор Манојловић, Станислав Винавер, Вељко Петровић, Перо Слијепчевић, Милан Кашанин, Аница Савић Ребац, Душан Матић, Владан Десница, Зоран Мишић… Када је реч о есејима српских песника чије дело улази у наведене оквире „савременог”, приказ мора започети једном групом аутора – то су Миодраг Павловић, Јован Христић, Иван В. Лалић, Љубомир Симовић и Борислав Радовић.

Соња Веселиновић је говорила о критичарима и критици у српским књижевним часописима у последњих четврт века. После детаљног прегледа најзначајнијих књижевних часописа: „Реч”, „Летопис Матице српске”, „Поља”, „Профемина”, „Књижевне новине”, „Повеља”, „Књижевност”, као доминантне критичаре у том периоду издвојила је: Михајла Пантића, Бојану Стојановић Пантовић, Сашу Радојчића, Душицу Потић, Дубравку Ђурић, Владиславу Гордић Петковић и Ђорђа Деспића. Критичарке и критичари одабрани су као репрезентативни за различите приступе и методе у савременој српској критици.

Игор Перишић је указао на генерацију критичара рођених између 1960. и 1970. године, који сада имају од 45 до 55 година. Поделио их је у три групе: Интегралистичка теоријска критика и метакритика (Александар Јерков, Тихомир Брајовић и Мило Ломпар); Школа опште књижевности (Адријана Марчетић, Зорица Бечановић Николић, Тања Поповић, Зоран Милутиновић, Јован Попов, Бојан Јовић, Предраг Бребановић и Драган Бошковић) и Феминистичка и апартна теоријска критика (Биљана Дојчиновић, Дубравка Ђурић, Татјана Росић, Владислава Гордић Петковић, Бојана Стојановић Пантовић и Александра Манчић).

Марко Паовица је акценат ставио на положај српске дневне књижевне критике данас. Жанровски репертоар дневне критике исцрпљује се кратким формама: белешке, рецензије, прикази и осврти. У самој литератури, закључује Паовица, убрзано расте број самозванаца или издавачких помазаника без покрића који, путем естрадних интервјуа, остварују непосредан контакт са публиком чинећи тако сваку критику унапред беспредметном.

Наредне године планиран је округли сто „Српска драмска књижевност данас”, а 2018. „Српска књижевност за децу данас”. После сваког скупа објављује се зборник радова.Зоран Радисављевић


Коментари2
271b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomislav K
Nije spomenut jedan od najboljih živih srpskih esejista, Bora Ćosić. Glede kritike i eseja, najbolji su bili Nikola Milošević i Predrag Palavestra, a na svoj način i legendardni Jovan Skerlić. Budući da živimo u AV doba, uloga novina, feljtona, časopisa....puno je manja. Moderne eseje možete očekivati izdane u knjigama, a ne skupljene iz novina.
Д. Збиљић
Јесте, поштовани Вуксановићу. Српско природно писмо је "скрајнуто" тако да је смишљеним уникатним "богатством двоазбвучја" у свету сасечена и преко 90 одсто наметнута је хрватска абецеда коју је Вук морао да прихвати за писмо католичких корисника српског хјезика. И тако, што у окупацијама, што у миру под комунистима и данас у мудро смишљеном "богатству двоазбучја" сасекосмо своје писмо и доведосмо га до ишчезнућа. А ни српску језичку науку ни српску власт не занима чињеница да је Устав у Члану 10. изричит: "У службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо." Латиничко писмо, наравно, важи за Хрвате и друге латиничке народе. Али, кога то у Србији данас занима и Устав и српско писмо? Свуда је у јавности само хрватска абецеда! Кад би данас Анте Павелић видео и Србију под хрватском латиницом, уверио би се колико је његова Одредба о забрани ћирилице из 1941. дала плода изван НДХ, у данашњој Србији!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља